Otišao je u grad svetlosti kada je imao samo dve godine. Tamo je i naučio srpski jezik. Danas, 36-godišnji Boriša Jocić rodom iz Markovaca kod Velike Plane, jedini je Srbin vlasnik kluba za borilačke sportove u Parizu.
– Klub „IMC“ nalazi se u Rue Peleporte 93, i osnovan je pre dve godine, pre svega iz moje želje da srpskoj deci ponudim i mesto gde bi se bavila sportom i učila svoj jezik i kulturu – sa neprimetnim francuskim naglaskom priča Boriša i objašnjava da je maternji jezik savladao tako što su mu pomagali roditelji Darinka i Perica, ali i tako što je je pohađao dopunske škole. Nažalost, kaže, toga danas nema.
– Briga o tome da naši mališani nauče srpski jezik uglavnom je prepuštena roditeljima, što ranije nije bio slučaj. Zato i želim da i roditeljima i našoj deci omogućim zabavu uz koju će i lakše učiti – veli zemljak, mladić koji je odnedavno u svoj klub, uz tradicionalne borilačke veštine, uvrstio i pravu srpsku – realni aikido.
Ulaganje u Srbiju
Naš sagovornik je do sada u otadžbinu dolazio samo jednom godišnje. Planovi su da se takva praksa u skorije vreme promeni. „Postoji nekoliko ideja da u Srbiji započnem sa privatnim biznisom, ali još je rano da sada govorim o tome. Kada bude bilo vreme, prvo ću obavestiti „Vesti“, list koji me najbolje informiše o događanjima u matici – tvrdi Jocić.
– Ovu borilačku veštinu je osmislio Srbin LJubomir Vračarević, počasni general ruske vojske i čovek koji je obučavao telohranitelje Muamera el Gadafija, specijalne jedinice „Alfe“, makedonske „Vukove“. Sada ću ja pokušati da je približim našim ljudima u Francuskoj – kaže Boriša koji u Parizu živi sa majkom Darinkom i starijim bratom Slavišom, iako njegovo trenutno životno opredeljenje ipak nema nikakve veze sa onim za šta se školovao. A, Boriša je diplomirani francuski kuvar.
– Po završetku školovanja, četiri godine sam radio u jednom restoranu na Trgu Bastilja koji je u međuvremenu zatvoren, a ja, kao i svi mladi, nisam imao strpljenja da sačekam kako bih napredovao u kuvarskoj hijerarhiji.
Želje admirala
– Vojsku sam služio u ratnoj mornarici, na jednom od naših ratnih brodova kao kuvar. Odmah se pročulo koje sam škole završio tako da su mi najredovniji gosti bili komandanti i admirali, uvek su tražili da im spremam „šatobrijan“ ili teleće šnicle u sosu od belog vina – seća se Boriša davnih osamdesetih prošlog veka dok je „vraćao dug otadžbini“.
Više su me zanimale druge stvari – tvrdi naš sagovornik koji sada u rukama i nogama ima tehnike više istočnjačkih borilačkih veština. Osam godina trenira tradicionalni aikido, a poslednjih četiri „penčak silat fisfo sistem“. Ali, dobijanje takozvanih majstorskih zvanja nikada mu nisu bila prioritet.
– Kada bi trebalo da polažem za neki pojas, jednostavno se ne bih pojavio, tako vam najbolje govorim šta mislim o titulama. Zanima me jedino da usavršavam svoje znanje, ono je najbitnije – tvrdi Boriša, koji se ipak nije odrekao ljubavi prema kulinarstvu. I dan-danas skine kimono, opaše kecelju i spremi prijateljima neki dobar zalogaj.
