Freskopisanje je dugotrajan proces oslikavanja jednog hrama, u zavisnosti koliko na njemu radi freskopisaca. Ovaj posao ne samo da je dugotrajan, nego i u materijalnom smislu nimalo jeftin, tako da imamo mnogo hramova koji još uvek nisu freskopisani ili je to, zbog nedostatka materijalnih sredstava, urađeno samo delimično.
U srpskoj umetnosti srednjeg veka pa tako i u freskoslikarstvu, posebno se ističe moravski stil za kojeg se smatra da je autentično srpski, dok su ostali stilovi poput vardarskog i raškog nastajali pod značajnim uticajem Vizantije. U nešto kasnijem periodu, pogotovo na našem prostoru koji je bio pod austrijskom upravom, razvija se i barokni stil kako u graditeljstvu, tako i u freskopisu i ikonopisu.
Prethodni mesec je u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Dalj planini upravo obeležilo freskopisanje kapele u manastirskom konaku na kojem su radili umetnici iz Beograda Nemanja Marunić, Dragan Stanković i Bojan Zagorac.
– Ja ovo slikarstvo popularno zovem vizantijsko slikarstvo, ali ovo je crkveno slikarstvo koje se temelji u Vizantiji. Ovde je jako važno obratiti pažnju na to nasleđe i ovo je slikarstvo koje se formiralo kroz vekove. Kao umetnik odgovoran si da uradiš tako da to ljudi prepoznaju jer ovde ljudi dolaze da se nahrane duhovnom hranom, a jedan deo toga jeste i ovo slikarstvo. Naš tim je formirao moj pokojni otac Dragomir Marunić i taj deo nasleđa kojim me uveo u crkvu, krstio, a kasnije i naučio ovom slikarstvu predstavlja takođe jedno važno nasleđe, a odgovornost prema ovome temelji se u vekovima jer ovo slikarstvo je trajalo i dan danas traje. Naša osnova u ovome je upravo u tom nasleđu koje ima i neki lokalni karakter, jer pored ovog imamo i vizantijsko, rusko, etiopsko, koptsko koje je veoma lepo i naivno. Kod nas se formirala čuvena moravska škola koja je verovatno najautentičnija. Međutim, imamo i drugih stilova pa tako su Sopoćani toliko posebni i razlikuju se od drugih da su oni sami za sebe poseban stil – istakao je Nemanja Marunić.
Nastajanje freski
Svaki detalj u freskoslikarstvu je bitan pa tako npr. kod slikanja očiju određuje se i gde će ići pogled lika kojeg se crta, odnosno da li će on gledati pravo ili u nekom drugom smeru.
– Nakon pravljenja osnovnog lika slede ostali detalji na samom liku, odnosno položaj obrva, da li ima bradu, kakva mu je kosa, da li je mlađi ili stariji lik. To su sve uhodane šeme koje su se razvijale vekovima. Važno je da pogled ima dobru komunikaciju, odnosno da se pripazi na položaj očiju i da je to u jednoj ravni i čitko – naglašava Marunić.
U početnoj fazi pre samog oslikavanja, na zidovima se pravi raspored gde će koji motiv da ide. To je jedna od najbitnijih radnji jer se prilagođava liturgijskim potrebama same crkve u kojoj se radi freskopis.
– Ovo je malo specifičan momenat, zapravo ova manastirska kapela, koja se nalazi unutar samog konaka i nema klasičan izgled kao hram, je sama po sebi posebna. Uz blagoslov vladike i njegovu pomoć formirali smo sam raspored tako da je oltar rešen klasično sa popunjenjem agneca, u gornjem delu je Vaznesenje. U naosu smo dali prioritet Hristovim praznicima, s tim da se iznad oltara nalazi Preobraženje s obzirom da je kapela posvećena ovom prazniku, dok se na zapadnom zidu nalazi Uspenje kojem je i sam manastir posvećen. U uslovno rečeno priprati, odnosno holu, dat je akcenat na Stari zavet i imamo jednu kompoziciju koja se retko slika, stvaranja sveta, geneze sa svetom trojicom u sredini i narednih šest dana nastanka sveta. Tu su proroci i imamo na stubovima stubove naše crkve Svetog Savu i Svetog Simeona. Dalje u naosu su figure Sveta tri jerarha, prepodobni ratnici i ženske, Svetu Petku i Nedelju -priča Nemanja Marunić.
Nakon pravljenja rasporeda koji se često i menja tokom rada, pogotovo kada se ukažu neka bolja i lepša rešenja, kreće se u skiciranje. Nakon skiciranja sledi prvi sloj podslikavanja, potom iscrtavanje, pa osvetljavanje i na kraju se u završnoj fazi rade likovi. Freska se uvek počinje iz najvišeg dela i to iz praktičnih razloga jer zna često da se desi ukoliko se radi obrnuto da boja kaplje i da pokvari sve ono što je do tada urađeno.
Svaki od njih trojice ima određen deo posla. Organizaciono se dogovaraju šta će ko da radi, mada u principu svi umeju sve, ali zbog efikasnosti posla podele se i svako radi svoj deo dobijenog zadatka.
– Kao mlad momak upoznao sam Dragomira Marunića koji je verovatno najplodniji slikar pravoslavlja u istoriji jer ja nisam siguran da je postojao čovek koji je za svog života oslikao 67 crkava i nebrojeno ikona i ikonostasa. On nema ekvivalenta u pravoslavlju, radio je do poslednjeg dana života, radio je nesmanjenom žestinom i mene je jednostavno privukla ta njegova energija i ljubav. Svideo mi se ambijent u crkvi, radiš velike površine, dešava se da kada u kupolama radiš Pantokratora Hrista da mu je nos duži od podlaktice, a kada gledaš od dole sve izgleda kao da je prirodna veličina. To su ta neka uzbudljiva stanja kad se čovek oseća nekako posebno jer si stvorio nešto što je neuobičajeno, nešto što će ljudima koristiti u molitvi – objašnjava Dragan Stanković svoj ulazak u svet freskoslikarstva.
Osvećenje freskopisa
Svetom arhijerejskom liturgijom u samoj manastirskoj kapeli koju je služio vladika osečkopoljski i baranjski Heruvim, na praznik Blagovesti, ovaj freskopis je i osvećen što između ostalog predstavlja i završetak radova na njemu.
– Zaista je velika duhovna radost danas što smo osvetili ove freske u našem manastiru, a same freske po nekoj svojoj suštini treba da podsećaju na jedan liturgijski koncept naše crkve. Trudili smo se da u svim kompozicijama prikažemo upravo tu liturgijsku dimenziju koju upravo ikonopis ima u životu naše svete crkve jer je to na neki način saobražavanje sa likovima koji su oslikani i izobraženi na zidovima. Ljudi koji se budu sabirali ovde na svetim bogosluženjima videće upravo taj liturgijski koncept ikona koje su izobražene rukama naših divnih ikonopisaca iz Beograda Nemanje Marunića, Dragana Stankovića i Bojana Zagorca. U planu nam je isto tako i oslikavanje našeg sabornog hrama u manastiru koji je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, Bože zdravlja, to planiramo za jesen, takvi su planovi, ali videćemo da li će nam to dozvoliti svi neophodni uslovi – istakao je vladika Heruvim.
Urađenim poslom zadovoljni su i autori ovog freskopisa koji iako iza sebe imaju dosta završenih freskopisa naglašavaju značaj onog upravo završenog.
– Prelep je osećaj kada se završi jedan freskopis i to iz više razloga. Mesec i po dana smo radili sve ovo i sada smo došli do onog najvažnijeg, a to je trenutak sabranja. Biti deo te priče da si ti jedan od razloga što se narod sabrao u molitvi je zaista jedan prelep osećaj. To delo ostaje iza vas, mnogo godina posle kada se svrati ovde emocije su i dalje prisutne. Sa ovim sabranjem dolazimo i do konačnog kraja procesa stvaranja freske jer ona sad tek počinje da živi, živi sa narodom zbog kojeg je to i napravljeno. Mi se sada povlačimo, a tu ostaje lik Božiji vernika zbog koga je sve ovo i urađeno. Ovo je za nas jedna mala kapela, mi smo hvala Bogu radili mnogo veće hramove, ali je jako dragocena. Zajednica je ovde jako zdrava i lepa, ovaj manastir ima istoriju, ali nažalost nema toliko građevinskih delova, ali je sve to sa dolaskom vladike Heruvima zaživelo u jednoj prelepoj formi – naglašava Nemanja Marunić.
Ovim freskopisom manastir u Dalj planini polako dobija sve veći značaj kao duhovno sedište našeg naroda na ovom prostoru.
Primer jedne freske
– Ja bih na Mariji egipćanki, ženi koje je bila bludnica, mogao kao slikar da stavim svašta, pa tako pošto je ona dugo bila u pustinji mogao bih da je prikažem kao dlakavu, osakaćenu, ovako ili onako. Međutim, postavlja se pitanje šta će takav prikaz učiniti posmatraču. Zato sam je prikazao drugačije, stavio svetlu draperiju, njeno telo ću uraditi ispošćeno, ali neću prikazati sve te ožiljke, ispucala stopala i drugo. Izbaciću višak informacija koji ovde nisu neophodni verniku – objašnjava Marunić proces oslikavanja jednog lika i način kako će on izgledati u konačnoj verziji.
The post Freskopis – umetnička dimenzija pravoslavlja appeared first on srbi hr.
