Radojka Gajić, samohrana majka petoro zlatne dece, konačno može da odahne. Zahvaljujući Humanitarnoj organizaciji „Božur“ u čikagu i novčanoj pomoći brata Milisava Stefanovića, opet ima svoju kuću. Onu koju je s pokojnim mužem sagradila u selu Lebane kod Prištine, bila je primorana da napusti tokom nove srpske seobe koncem minulog veka.
U akciji „Božura“, koju je predvodio Nenad Radovanović, sakupljeno je 9.000 evra, a Radojkin brat dodao je još 2.000 tako da je novi dom ove prognane porodice, prošlog petka u celosti isplaćen. Tom činu prisustvovali su poverenici „Božura“ u otadžbini Branko Ristić i Mile Milošević, a pridružio im se i kosmetski Srbin koji živi i radi u čikagu Saša Stolić, takođe član ove Humanitarne organizacije.
Kuća od blizu 200 kvadrata nalazi se na placu od pet ari na periferiji Kuršumlije, u naselju Pantići. U dvorištu postoji i pomoćna zgrada u kojoj će Gajići moći da drže živinu ili sitnu stoku. Tu su i bunar i voćnjak koji ovih dana zri.
– Ovo je moj najsrećniji dan od odlaska sa Kosova i jedan od najsrećnijih u životu – kaže nam vidno uzbuđena Radojka Gajić.
Odlikaši
Nikola Gajić upisuje treću godinu studija psihologije. Kaže da održava visok prosek ocena studija. Dosadašnjim visokim prosekom ocena više je nego zadovoljan. NJegova najstarija sestra Nataša studira engleski jezik s prosekom oko devetke. Sestra Milena položila je prijemni ispit na Ekonomskom fakultetu u Nišu. Od sto mogućih, osvojila je 97 poena i „upala“ u budžet. Nikola kaže da će joj biti potrebna finansijska pomoć, bar dok ne dobije domski smeštaj. Miljana je završila drugu godinu ekonomske, a najmlađa Gordana šesti razred osnovne škole.
– Samo sam ovako bila srećna kad su na svet dolazila moja deca, pa sada. Ne postoje reči u ovom našem bogatom jeziku, kojima bih mogla da iskažem svu zahvalnost dobrim ljudima iz „Božura“. Ovo što su oni uradili za mene i moju porodicu više je od poklona – kaže Radojka.
Dok govori, glas joj podrhtava. Očima miluje svoju decu i kuću u koju će se ovih dana useliti. Poverenici „Božura“ je ohrabruju da će pomoći još biti.
– Kad je nedavno do mene stigla informacija da su u „Božuru“ doneli odluku da mi kupe kuću i verovala sam i nisam – iskrena je Radojka Gajić. – Meni sve ovo još liči na san iako je zaključenjem kupoprodajnog ugovora i isplatom, praktično sve gotovo. Kuća je moja!
Uzbuđena su i Radojkina deca. Beležimo reči sina Nikole, odličnog studenta psihologije:
– Teško mi je da opišem kako se osećam ovog trenutka. Znate, mi devet godina živimo u tuđim kućama i stanovima. Bilo nam je teško, jer smo bez prihoda i u stalnoj brizi kako da platimo kiriju. Imali smo i problema s nekim stanodavcima, naročito kad neki dan zakasnimo s plaćanjem. Ali, to je, verujem, sada iza nas i samo prošlost koju ćemo, ako to bude moguće, pokušati što pre da zaboravimo.
čestitke bivšeg vlasnika
Prodavac kuće, stari Milenko Mihajlović poželeo je Radojki Gajić i njenoj deci sreću i zdravlje. Zadovoljan je, naglašava, što će u njegovoj, sada već bivšoj kući, živeti jedna čestita kosmetska porodica.
– Šteta je što je ona rano ostala bez domaćina, ali me teši što će Nikola, kao jedina muška glava, negovati uspomenu na svog oca tako što će biti uz majku i sestre – kaže Milenko Mihajlović.
U razgovor se uključuje Saša Stolić, član Humanitarne organizacije „Božur“, koji ovih dana boravi u Srbiji.
– Divan je osećaj kad vidite da je pomoć stigla onome kome je zaista bila potrebna – naglašava Stolić. – Stambeno je zbrinuta jedna jako namučena porodica. Divim se Radojki Gajić koja je, posle svega što ju je snašlo i bolesti koja ju je stigla, uspela da svoju decu usmeri pravim putem. Mi u „Božuru“ trudićemo se da i dalje pomažemo kosmetskim prognanicima, prvenstveno deci koja su ostala bez jednog ili oba roditelja.
Draško Gajić, očevidno srećan što je Radojka s decom konačno dobila krov nad glavom i istovremeno tužan što ovaj trenutak nije doživeo i njegov brat Valentije koga je smrt zadesila samo četrdeset dana po napuštanju kuće i imanja na Kosmetu, naglašava da će uvek biti „pri ruci“ njegovoj napaćenoj porodici.
– Ovo je i za mene veliki dan – veli. – A njega ne bi bilo da naši zemljaci u čikagu nisu čuli za zlu sudbinu moje snaje i njene dece. Učinili su najviše inajbolje što su mogli. Sve nas je iznenadila brzina kojom sve odigralo: od prve posete reportera „Vesti“ do stizanja novca za isplatu kuće.
Počinje krečenje
Gajići će, pre useljenja, okrečiti sobe u prizemlju i srediti dvorište. Uređenje suterenskog dela kuće, koji je samo građevinski dovršen, ostaviće za neka druga vremena.
Nikola, kao „glava porodice“, veli da ih sada čeka mnogo posla:
– Sada je najvažnije krečenje i useljenje, a posle, bože zdravlja, kada budemo mogli prvo ćemo da uradimo kupatilo.
