Salih Aličković iz Jelića kod Tutina ima 62 godine od čega je 32 proveo u Nemačkoj, gde je radeći na raznim poslovima stekao solidnu penziju. Salih bi danas mogao da uživa u svojoj mirovini, ali, ipak, kako naglašava, mnogo radi i ima puno planova.
– Želim da najpre osnujem kamenorezačku firmu, a potom i da kupim jednu televiziju u Tutinu. Gro para zarađenih u Nemačkoj uložio sam u izgradnju kuće i školovanje dece, ali ostalo je po nešto i za biznis. Ako bude trebalo, pomoći će i sinovi koji su ostali u Nemačkoj – kaže Salih.
Bez pomoći opštine
Hanefija Hasanović kaže da se više puta obraćao čelnicima opštine Tutin, ali da nije dobio nikakvu pomoć, čak ni moralnu podršku za ono što radi.
Nažalost, opštinari mnogo ne haju za povratnike, niti za selo i ulaganja u ovaj kraj. Nadam se da će se tu bar nešto promeniti. Država nudi neke kredite, postoje i razna podsticajna sredstva, ali i to se, delom i krivicom nas koji se bavimo stočarstvom, malo koristi – smatra Hasanović.
Petorica Salihovih sinova rade u inostranstvu gde hleb zarađuju i dve njegove ćerke. Svi oni, kako naglašava ovaj ugledni domaćin, žele da se jednog dana, kao dobro situirani ljudi, vrate u rodni kraj.
– U Srbiji i Sandžaku nema značajnih ulagača, još smo daleko od Evrope, ali se stvari, sporije nego što sam očekivao, ipak kreću napred – dodaje Aličković.
Vratio se iz Berlina
Gastarbajterski hleb jeo je punih 15 godina i Hanefija Hasanović iz Delimeđa koji se nedavno vratio iz Berlina. Sa bratom Munirom i sinom Šulaipom u Delimeđu je osnovao farmu krava koja već opravdava uložena sredstva.
– Zasad imam ukupno 35 krava muzara, što je samo početak i proba da li da uđemo u još veće investicije. Dnevno isporučujemo oko 150 litara mleka, nešto ostane i za poznati sjenički sir. Kako trenutno stoje stvari, ići ćemo na proširenje farme, cilj nam je da jednoga dana imamo bar stotinak krava i budemo pravi farmeri, poput onih u Holandiji i Francuskoj – kaže Hasanović.
Alija Hajrović iz sela čukote kaže da je u Nemačkoj proveo 28 godina, ali da su u ovoj zemlji ostala njegova deca koja još ne pomišljaju na povratak.
– Voleo bih da na Pešteru izgradim neku fabriku: sam ne bih imao dovoljno ni para, ni snage, a sa bar jednim od četvorice sinovima bi to išlo mnogo lakše. Još ne znam da li će se deca vratiti. Verujem da hoće, jer svakog vuče rodni kraj – naglašava Hajrović.
