*
INTERVJU
GAVRILO MILE PRINCIP, PJESNIK — POTOMAK SLAVNOG PRETKA
Ime i prezime koje ja nosim nisu samo čast nego i velika obaveza. Za ovo godina koliko trajem, mnogo je toga i dobrog i lošeg prešlo preko moje loze. Međutim, shodno prezimenu, istrajavam i sve u životu prihvatam kao normalno. Samo, jedno je sigurno — nijednog trenutka nisam poželeo, niti ću poželeti da preturam kosti i delo slavnog pretka u negativnom kontekstu. Nadam se da ovu obavezu, koju mi Gavrilo zavešta, časno i dostojno ispunjavam. Ja sam jedini koji (bar javno) stoji u odbrani onog što je on učinio. Još nisam ušao u crkvu a da nisam upalio sveću za mir njegovoj duši. Neka mu je večna slava!
Gavrilo-Mile Princip, blizak srodnik slavnog Gavrila Principa, poznatog po Sarajevskom atentatu 1914. godine, jedan je od rijetkih koji istrajava u borbi za očuvanje pravoslavne tradicije. Svoja interesovanja usmjerio je povratku srpskog naroda na područje Bosanskog Grahova, gdje predano radi na sprečavanju zatiranja kulturno-istorijskog nasljeđa svog rodnog kraja. Osim Gradske biblioteke, sa fondom od preko dvanaest hiljada knjiga, u rodnom Grahovu osnovao je i Izviđački savez, a trenutno radi i na pokretanju kulturno-umjetničkog društva. Shodno prezimenu, istrajava kako na očuvanju srpske baštine tako i na odbrani lika i djela slavnog Gavrila Principa, koji, još uvijek, kako ističe, „nije zauzeo odgovarajuće mesto u srpskoj istoriji“. U razgovoru za Patriot otkriva kako je to biti potomak slavnog pretka.
PATRIOT: Rijetki su ljudi koji odmah nakon rođenja, zahvaljuljući slavnim precima, postaju javne ličnosti. Kao da vam to nije bilo dovoljno, te ste i sami doprinijeli svojoj popularnosti. Ko je Gavrilo – Mile Princip?
PRINCIP: Ja svoje rođenje ne smatram slavom, već božijim darom. Ne smatram da sam popularan zbog toga što radim posao koji volim i koji mi je opet božijom rukom pružen. Sa druge strane, ja i ne želim da me uvlači u neku popularnost, samo želim da kažem nešto što bi generacijama iza mene ostalo kao pouka. Ako se to zove popularnost, onda prihvatam. Ja sam jedan običan čovek koji se bori za golu egzistenciju i živu glavu. Najponosniji sam na sebe što sam veliki avanturista, ljubitelj prirode, a obožavam i igru sa decom, jer su jedino deca iskrena — ako ih mi ne pokvarimo. Kako je to biti potomak slavnog pretka? Ime i prezime koje ja nosim nisu samo čast nego i velika obaveza. Za ovo godina koliko trajem, mnogo je toga i dobrog i lošeg prešlo preko moje loze. Međutim, shodno prezimenu, istrajavam i sve u životu prihvatam kao normalu. Samo, jedno je sigurno – nijednog trenutka nisam poželeo niti ću poželeti da preturam kosti i delo slavnog pretka u negativnom kontekstu. Nadam se da ovu obavezu, koju mi Gavrilo zavešta, časno i dostojno ispunjavam. Ja sam jedini koji (bar javno) stoji u odbrani onog što je on učinio. Još nisam ušao u crkvu a da nisam upalio sveću za mir njegovoj duši. Neka mu je večna slava!
• U Grahovu se, odnosno u rodnom Obljaju, bavite humanitarnim radom i borite za opstanak srpskog naroda na tom području?!
Povratkom u spaljeni Obljaj i Grahovo ništa drugo nisam ni mogao nego pomagati. Zajedno sa Udruženjem žena iz Grahova osnovao sam Gradsku biblioteku, u čemu nam je svesrdnu pomoć i podršku pružila gospođa Danka Zelić. Eto, kako kod „normalnih“ ljudi sve funkcioniše. Njoj ne smeta što su srpska deca u većini, a meni ne smeta što je ona Hrvatica, jer je u svakom smislu „div“ od čoveka. Osnovao sam i odred izviđača, a pokrećemo i Kulturno-umetničko društvo Grahovo. Grahovskom parohu Saši od srca pomažem u crkvi. Želimo da srpska deca znaju ko su i gde su im koreni. Već sam napomenuo da je opstanak pravoslavlja na prostorima Bosanskog Grahova moguć jedino pod krovom naše svete crkve. U današnje vrijeme, kada je sve ispolitizovano, da li su političari pokušali ispolitizovati i Gavrila – Milu Principa? Kažu, politika je kurva! Samim tim i oni koji je vode imaju taj epitet. Ne želim u to vrzino kolo. Mnogi su pokušali da me uvuku u politiku. Imam osećaj da ni u rodnom Grahovu ne mogu dobiti posao zato što nisam potpisao pristupnicu nekoj od stranaka. Što jezik kojim govorim nekome ne odgovara. Ja kao pesnik, srpski nacionalista i vernik ne želim da po meni pljuju. Kamo puke sreće da smo svi bili iskreni vernici — tada bi ovi ratovi bili manje krvavi. Srpski narod se odrekao svetog Save i svojih crkava, a prihvatio se kurvinskog posla i latio politike. Naš jedini spas, utočište i pribežište jeste pod krovom naše crkve, koja naprosto vapi za nama. Bez nje smo osuđeni na ponor, nad kojim već stojimo.
• Kakav je, po vašem mišljenju, današnji odnos javnosti prema liku i djelu Gavrila Principa?
Moj slavni predak nikada nije zauzeo odgovarajuće mesto u srpskoj istoriji. Sve se to svelo na ime poneke ulice, čak su i škole prestale da nose njegovo ime. Konkretno, u njegovom i mom rodnom mestu osnovna škola više se ne zove po njemu. Ulici je vraćeno prijeratno ime, a škola danas nosi naziv „Grahovo“. Još nigde na svetu nisam čuo da se škola zove po nekom gradu. Iz „opravdanih“ razloga ne može se zvati „Gavrilo Princip“, jer tu idu mala srpska deca koja bi se mogla interesovati ko je bio čiko čije ime škola nosi. Normalno, učitelji deci moraju „objasniti“, a kako kad su, u stvari, oni izbrisali i skinuli ploču sa zida škole. Za vreme satrapnog komunizma davali su imena ulicama, školama, omladinskim radnim brigadama… „Gavrilo Princip“ zato što su znali da omladina poštuje i opravdava ono što je on uradio, a ne zato što su ga voleli. Jer, da su ga voleli, ne bi familiju Princip šikanirali i proglašavali „četničkom“. Pa, ja sam sa petnaest godina odveden na Badnji dan u prdekanu zato što sam palio badnjak ispred crkve. Današnji neki novi krojači srpske istorije zapostavljaju Gavrila. Na primer, nema ga među sto znamenitih Srba. Neću nikog od njih da negiram, ali sigurno da se među tih stotinu može naći jedno mesto i za mog pretka. On, zaista, nije kriv što je bio veliki Srbin.
• Dosad ste objavili tri zbirke poezije. Ovih dana iz štampe vam izlazi i nova, četvrta po redu?!
Upravo je izišla knjiga pesama pod nazivom Grč. Na koricama, pored naslova, postoji i freska proroka Ilije. Simboliku je lako pogoditi. Ako danas na ulici, ili bilo gde, vidite lice bez grča na njemu, ono sigurno nije sa ove planete. Prorok Ilija je na koricama jer smatram da nam jedino on može otvoriti oči i skinuti grč sa lica. Pesme unutar knjige, kako reče recenzent Bora Đorđević Čorba, slike su naše stvarnosti, koja nas „pred očima vara i krade“.
• Da li iz vašeg pera, osim poezije, možemo očekivati i biografiju vašeg pretka?
Bilo bi krajnje vreme. Godinama sam skupljao materijal za monografiju o Gavrilu. Kao što sam već napomenuo, nikad se o njemu nije znala prava istina. Dve monografije, koje su izišle iz pera čestitih Srba Dobroslava Jevđevića i Drage Ljubibratića, bile su skrajnute u prašinu i paučinu. Na površinu kao g… isplivaše knjige srpskih poltrona i izdajnika (Vladimira Dedijera i Jovana Babića), koji su po diktatu bravara skrnavili Gavrila Principa i srpsku istoriju. Danas jedan od njih (drugi ne iz „opravdanih“ razloga) vitla knjigom i desnicom rukom pod naslovom Gavrilovo uspenije. Mnogi i ne slute da su dijalozi između tih korica prepisani iz filma „Sarajevski atentat“. Dakle, vreme je da se miševi vrate u rupe, gde im je i mesto. Srbi ne zaslužuju da ih takvi uče i vode. To što su ova dvojica bili nečiji poltroni, šta ću im ja!!! DM Današnji neki novi krojači srpske istorije zapostavljaju Gavrila. Na primer, nema ga među sto znamenitih Srba. Neću nikog od njih da negiram, ali sigurno da se među tih stotinu može naći jedno mesto i za mog pretka. On zaista nije kriv što je bio veliki Srbin. DM Moj slavni predak nikada nije zauzeo odgovarajuće mesto u srpskoj istoriji. Sve se to svelo na ime poneke ulice, čak su i škole prestale da nose njegovo ime. Konkretno, u njegovom i mom rodnom mestu osnovna škola više se ne zove po njemu.—
Željko B. | 10.09.2006. | Grahovo
