Bog je odredio da nijedna pobeda nije večna i zbog toga se, slava Bogu, poraženi mogu nadati da će jednoga dana (ah, jednoga dana!), ako ne njihova deca i unuci, makar praunuci saznati da su stradali na pravdi Boga. Možemo li, ako ništa drugo, istinu o svom stradaniju ostaviti veselim potomcima?
Noćas sam surfao po mnogim televizijskim kanalima tragajući za kakvom-takvom utešnom istinom; pustio sam da me svakojake vesti šamaraju birkajući šamar koji najmanje boli, čeznuo sam za bubotkom koja najavljuje boljitak. Zaspao sam neutešan i u snu nastavio za traganjem. Probudio sam se zbunjen kao da su me u snu opljačkali.
Dok su postojala dva bloka, Istočni i Zapadni, slušao sam oprezno, ali sa zadovoljstvom Glas Amerike. Amerika nam se tada javljala samo glasom, bez slike, i bio sam oduševljen postojanjem moćnog radija, tako zabrinutog zbog onog što nam se dešava. Danju sam žvakao srpski radio marksizam, a noću Glas Amerike. Lep glas. Dubok glas. Utešan glas. Pamtim Ameriku koja nam je mnogo obećavala i pitam svoje vršnjake šta je s tom Amerikom, gde je nestala? Nismo li, družeći se sa Glasom Amerike, ruski jezik sveli na izveštaje o vodostanju?
Noćas sam slušao, i gledao, Glas Amerike na TV Panoniji. Važan deo te emisije vodi Srbin i Amerikanac, gospodin Branko Mikašinović, ako me sećanje ne vara, poreklom iz Novog Sada. Putujući po Americi, upoznao sam u Vašingtonu gospodina Mikašinovića, dobronamernog i obrazovanog čoveka koji je, bez namere da na tom poslu zaradi jer nije bez novca, pisao o srpskim piscima. Mene je zadužio analizom mojih aforizama. Volim da vidim, i čujem, gospodina Branka Mikašinovića i zbog njega gledam, i slušam, Glas Amerike. On je uvek dobronameran i prijatan, ali Glas Amerike nije.
Pominjanje gospodina Branka Mikašinovića nema veze sa prekorom Glasu Amerike koji ovim zapisom obelodanjujem. Novinar s bradicom, sad svejedno koji, preneo je izjavu američkog zvaničnika, sad svejedno kog; važno je samo da me je ta žvakaća guma uznemirila. Amerika je, kaže zvaničnik, uputila upozorenje EZ i Briselu da ne brzaju sa olakšicama do kojih bi moglo doći posle formiranja vlade demokratske koalicije. Zašto?
Zato, veli zvaničnik, što te olakšice ne bi koristile demokratiji, osnažile bi samo nacionalistički blok u koji, pored radikala i socijalista, ubrajaju i premijera Koštunicu i njegovu stranku. Neoprezni radikali i socijalisti, zamajani svojim brigama, ne gledaju Glas Amerike. Tu bi mogli otkriti ono što u parlamentu nisu otkrili, premijer Koštunica im je bliži nego Borisu Tadiću. I još, dodaje Glas Amerike, valja podržati samo DS, jer je ta stranka spremna za evropske integracije.
Istinu da istoriju pišu pobednici teško je osporiti. Najveća nesreća poraženih je što su uzalud u pravu. Slušajući Glas Amerike, tešio sam se pomišlju da je dobro što se ta moćna država ne meša u unutrašnje i spoljne poslove Srbije. To bi bilo katastrofalno. Amerika Srbiju smatra državom obdaništem, i igra ulogu vaspitačice. Ona voli da na čelu Srbije vidi što mlađe ljude, decu takoreći, jer samo dobra deca mogu razumeti istinu: neposlušna deca opet mogu dobiti batine.
Ulažem nadu u moguću istinu da glas Amerike nije jedini glas koji se čuje u Srbiji. Baćuška Putin, izgleda, ne pristaje da ruski jezik i uticaj Rusije na geopolitičke prilike u svetu, posebno u Srbiji, bude sveden na izveštaje o vodostanju, korisne samo onima koji plove. Pored onih koji plove postoje i ljudi koji lete, voze automobile i pešače. I deca koja su tek propuzala. I njima je potrebna pomoć.
Demokratorski teoretičari govore o dve Srbije. Smeju vam se ako verujete da postoji samo jedna i nedeljiva Srbija. Teško mi je da poverujem da u jednom svetu postoje dve Srbije. Ako je već tako, proširimo ideju; u jednom svetu postoje najmanje dva sveta. Rusija bi, sad kad je opet stala na obe noge, mogla da razmisli o vaspostavljanju TV programa Glas Rusije na srpskom jeziku. Na to je potrebno baciti nešto novca, prevodioce i neodređeni broj novinara.
čujem demokratorske mislioce koji dovikuju šta će nam Rusija, imamo Ameriku! Nigde u svetu Amerika nije bez Rusije, zašto bi to samo Srbima bilo pisano? Odgovaram svima zajedno – kad se već Amerika ne meša u unutrašnje i spoljnopolitičke poslove Srbije, zašto, pod istim uslovima, Glasu Amerike ne bi bio priključen i Glas Rusije. Hoću da verujem da se ovaj predlog može naći na dnevnom redu Saveta za nacionalnu bezbednost, tim pre što dnevni red utvrđuju predsednik i premijer svega ovoga.
