GDE SU SADA AKTERI PETOOKTOBARSKIH PROMENA (2)

Prošlo je sedam godina od kada je najveća evropska koalicija od 19 stranaka, Demokratska opozicija Srbije (DOS) na izborima pobedila Slobodana Miloševića, do tada neprikosnovenog predsednika SR Jugoslavije. Lideri DOS-a, koje je spajala jedino želja za promenom režima, izdržali su na vlasti nešto više od tri godine, a zatim, uglavnom – nestali sa političke scene Srbije.
Nenad čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine jedan je od retkih čelnika DOS-a koji se našao i u aktuelnom sazivu srpskog parlamenta. Da podsetimo, on je bio prvi predsednik Skupštine posle demokratskih promena, a ovu dužnost je na prethodnim pokrajinskim izborima predao stranačkom kolegi Bojanu Kostrešu. Poznat je po snimanju muzičkog spota za „TV „Pink“, gde je uz klavir i gomilu lepih devojaka otpevao „Maj vej“, Frenka Sinatre. Takođe, upamćen je po tome što je u proteklih sedam godina neprestano optuživao Vojislava Koštunicu za „mrak u Srbiji“ i „kontinuitet sa režimom Slobodana Miloševića“. Da opčinjenost Koštunicom nije novi trend kada je čanak u pitanju, govori i njegova izjava iz 2001. godine kada je tadašnjeg predsednik SRJ, a današnjeg premijera Srbije optužio da sprema državni udar.

Ostavka pod pritiskom

Dragan Veselinov (KV): mada optuživan za tajnu saradnju sa Slobodanom Miloševićem pre 2000. godine, kada je doživeo da ga ljuti opozicionari poliju crvenom farbom usred dana, Veselinov se obreo u DOS-ovoj vlasti na mestu ministra poljoprivrede u Vladi Srbije. Javnu osudu doživeo je u proleće 2003. godine, kada je njegov vozač zgazio devojku u centru Beograda. Veselinov je ostavku podneo nešto kasnije pod velikim pritiskom javnosti. Danas ga u politici nema, a ostao je profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

Najnoviji protivnik Nenada čanka je neonacistička organizacija „Nacionalni stroj“, koja je u Novom Sadu prekjuče htela da održi marš. čanak je fašistima , kako ih je nazvao, pretio batinama i obračunom, ali mu se nije ukazala prilika da isprebija skinse“, jer je policija zabranila skup.
Žarko Korać (SDU) je bio potpredsednik u Vladi DOS, a posle političkog eksperimenta ujedinjenja sa SD Slobodana Orlića, aprila 2002. godine, pokajao se i nakon godinu dana, spakovao kofere otišao i ponovo osnovao SDU. Od 2000. godine Korać nikada nije napustio profesorsku karijeru na odseku psihologija, Filozofskog fakulteta, a u parlamentu je opstao kao poslanik i u prošlom i u sadašnjem sazivu. Krajem 2003. godine u poslaničke klupe je ušao sa liste DS-a, a u januaru ove godine kao jedan od lidera koalicije koju predvodi čedomir Jovanović.

LJajić sačuvao fotelju

Rasim LJajić (Koalicija Sandžak) jedini je savezni ministar čiji je vodeći resor za ljudska i manjinska prava opstao od 2000. godine, pa do raspada SCG. Takođe, opstao je i kao savezni poslanik. Posle demokratskih promena, manuo se koalicije Sandžak, a njegova Stranka demokratske akcije je promenila ime u Sandžačku demokratsku partiju. U naletu ukrupnjavanja političke scene u Srbiji, posle raspada DOS-a, LJajić je svoju šansu video u savezu sa DS-om, ali je odbio da se utopi u partijsko jato Borisa Tadića. NJegov SDP je na listi DS-a dobio tri poslanička mandata, a LJajić je tražio i dobio ministarsku fotelju u resoru rada i socijalne politike.

Nebojša čović (DA): nekada potpredsednik Vlade Srbije, danas se i ne pominje u javnosti kao političar već kao predsednik košarkaškog kluba FMP iz Železnika. U cilju opstanka na političkoj sceni, posle kraha DOS-a, čović je DA ujedinio sa SDP i stao na čelo nove stranke, ali mu ni savez sa najjačom penzionerskom strankom na proteklim izborima nije omogućio da uđe u parlament. čovića su pratile optužbe da je kao predsednik Koordinacionog centra za Kosmet uvećao svoj kapital. Najviše ga je, međutim, uzdrmalo svedočenje Dejana Milenkovića Bagzija, pripadnika „zemunskog klana“ i zaštićenog svedoka u slučaju ubistva premijera Zorana đinđića, koji ga je početkom ove godine, optužio da je znao da se sprema ubistvo premijera. Tada se i poslednji put pojavio u medijima.
Goran Svilanović (GSS): prvi šef jugoslovenske diplomatije i lider GSS-a je smenjen početkom 2004. godine kad je DSS formirao novu vlast u Srbiji. U prošlom sazivu je bio poslanik GSS-a na listi DS, ali je digao ruke od stranke, prepustivši predsednikovanje partijskoj koleginici Nataši Mićić. Iz politike se povukao preuzimanjem funkcije u Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope.

Eksperti prerasli u stranku

Eksperti G17 plus Miroljub Labus i Mlađan Dinkić bili su uz DOS 2000. godine, a dve godine kasnije Labus je posle kraha na predsedničkim izborima napustio DS i osnovao svoju stranku koja je u vlasti od 2003. godine do danas. Maja prošle godine Dinkićeve liderske ambicije i niz afera, od „šećerne“, pa do afere „Erikson“ prinudile su Labusa da se povuče iz javnosti. Odlazak sa mesta vicepremijera obrazložio je u maju 2006. godine činjenicom da je EU zamrzla pregovore sa Srbijom.

Velimir Ilić (NS): pobedu DOS-a 2000. godine je dočekao u koopredsednikovanju sa Milanom St. Protićem na čelu Nove Srbije, ali su se njih dvojica brzo razišli i Protić je, pošto ga je Vojislav Koštunica povukao sa mesta ambasadora u SAD za manje od godinu dana mandata, otišao u DHSS. Ilić je ubrzo pokazao političko opredeljenje blisko Vojislavu Koštunici u čijoj se vladi obreo početkom 2004. godine. Na poslednjim izborima išao je sa DSS-om u koaliciji i pored repova u javnosti da je umešan u aferu „drumska mafija“. Uspeo je da i u novoj vladi ostane ministar za infrastrukturu, pod čijom je ingerencijom saobraćaj. Najveća afera zadesila ga je u novom mandatu zbog ugovora o koncesiji za autoput Horgoš-Požega, koji je krio od javnosti.
Jožef Kasa (SVM): bio je potpredsednik u vladi DOS-a. Zbog malverzacija u Subotici koje su, kako se pričalo, lideru SVM-a donele silno bogatstvo, naterale su ga da stalno bude uz vlast kako ne bi završio na sudu. Zato se okrenuo od DS-a i Borisa Tadića i okrenuo DSS-u, a na proteklim izborima njegovoj stranci je uspelo da se posle trogodišnje pauze u parlamentu nađe zbog manjeg cenzusa za nacionalne manjine. U maju ove godine je, ipak, morao da se povuče sa mesta predsednika SVM-a na čijem je čelu bio godinama, zbog raznih priča o bogaćenju, i da mesto prepusti Ištvanu Pastoru.