čekao ga je službeni put. Trebalo je za koji trenutak da pođe u Brisel, na zasedanje Skupštine Evrope. Marjanova sekretarica Sonja, koja bi bila privlačna da nije bila tako mršava, užurbano je ušla u njegov kabinet. Nikada nije poželeo ni najmanju avanturu sa njom, mada su mu se žene sviđale više nego što je to odgovaralo njegovoj verenici, Eleni Božičković. Sonja je svoj oštar, prav nos prečesto zaturala u njegove privatne beleške i planove da bi mu bila simpatična. On je voleo ženstvenije devojke, zgodne, ali oble.
– Da mi ruka bude puna kad je dohvatim – govorio je još kao srednjoškolac kome su fudbal i košarka išle neuporedivo bolje od učenja.
Ipak, završio je pravni fakultet u roku, kao jedan od najaktivnijih studenata. Bio je „na budžetu“ i „provlačio“ se nekako od ispita do ispita, jer je na svim tribinama držao vatrene govore i, onako naočit, brzo stekao naklonost profesora i koleginica. Sa njim je na fakultetu bila devojka koja je imala prosek ocena deset, takođe bila politički aktivna i omiljena među profesorima. Briljantna, pametna, smetala mu je. Uoči izbora studenta prorektora, otišao je kod dekana i kazao da ima, istina neproverene informacije, a većinu je upravo on u najvećoj diskreciji širio, da se Svetlana, tako se zvala njegova konkurencija, drogira, krade zbog narkotika, da je zapala u loše društvo. Vesela i društvena, Svetlana je sretala i neke zavisnike, ali to nije smatrala svojim problemom.
– Svako ima prava da živi životom koji je odabrao – govorila je kada su prve intrige počele da stižu do nje. – To je toliko daleko od mene, da je smešno. Pa, ljudi, ja se bavim sportom. Pogledajte me, ličim li na narkomanku?
Nije ličila uopšte. A kako da liči, kada se nije drogirala. Ali, kada se pravdala, to je ljudima bilo sumnjivo, baš kao i kada je ćutala, samo odmahujući glavom na optužbe. Dok je došla sebi, dok se pribrala, ni sama ne shvatajući kako, kad je već bilo kasno, znala je i zašto, svi su je prezirali, prosek joj se srozao, osećanja, emocije. Nade su se ugasile sa lažnim optužbama. Ostala je i bez funkcija na fakultetu koje je, nekako neosetno, preuzeo Marjan. I sam se sledio kako se ružne reči plode brzo kao najubistvenije bakterije.
– Ja u to lično ne verujem, ali valjalo bi proveriti – kazao je dok se priča nije izrodila u skandal.
– čak i da nije tako, kakav je Svetlanin kredibilitet ako se tako o njoj govori? Ali, spreman sam da joj pomognem. Mada, i sami znate kako je to teško i koliko neprijatelji ovog fakulteta, a i oni kojima ste se vi zamerili, to mogu da zloupotrebe da bi diskreditovali naše akcije.
Ne samo da se dekan Miroljub Labudović, uglađen i fin čovek iz stare, građanske porodice, bez mrlje u biografiji, složio sa njim, nego je od tog trenutka Marjana počeo da protežira. Otvarao mu je razna vrata i unapred slao preporuke.
– Šaljem vam finog, vaspitanog momka, od koga može da ispadne nešto. Odličan je potencijal i, mada to danas nije naročito cenjeno, visoko je moralan.
Zaposlio se u stranoj firmi, uz pomoć partijskih prijatelja i dekana koji mu je postao ne samo mentor, nego osoba od najvišeg poverenja. Učlanio se u partiju na vlasti. Ušao je u najuže rukovodstvo, i na kraju, kako je govorio prijateljima, „ispao“ najbolji u svojoj generaciji.
– Onim odlikašima iz gimnazije sad mogu pod da brišem. Neko ima gen za učenje, a ja za preživljavanje.
U početku su ga poneke od stvari koje je radio plašile. Nije mogao noću da sanja, budio se obliven ledenim kapima znoja, ali onda je shvatio da sam mora da se izbori sa tom alom, savešću, da niko drugi ne može da mu pomogne. „Preživeti se mora“, kazao bi sebi i nastavio.
Jednom je pogrešio. Zamalo da izgubi sve što je postigao. Zaljubio se u ženu partijskog druga toliko da je rešio sve da prizna njenom mužu. Hteo je da žrtvuje i posao i ugled i karijeru. Hteo je da ode s Julijom. Na sreću, prvo je njoj rekao.
– O čemu pričaš? – pitala ga je, gledajući ga nežno onim svojim, pod svetlošću sveća kao jorgovan ljubičastim, inače plavim, prodornim očima. – Mislila sam da znaš šta radiš. Hoću da ti pomognem da još dalje stigneš, ali da se razvodim od Miladina, šta je tebi, to ne dolazi u obzir. I još uz skandal, uz nekakvo pominjanje ljubavi. Kakva ljubav! To je štivo za naivne devojčice. Lepo nam je, viđamo se kad god možemo, Miladin te smatra prijateljem, šta nam više treba? Zašto, Marjane, sve komplikuješ?
Kao da mu je neka ledena ruka ščepala srce, stisla ga i hoće da iščupa iz grudi, tako se osećao.
– Kakva ironija da se najveća kučka u mom životu zove Julija! – mrmljao je sebi u bradu zaklinjući se da nikada više sebi neće dopustiti da se zaljubi.
Jednom ju je doveo u službeni stan, vodili su ljubav, pili šampanjac, smejali se. Prosipao joj je penušavu tečnost po mekoj koži i lizao je kao lilihip, smejući se. Dok se Julija, izgubljena od pića i zadovoljstva, meškoljila na velikom krevetu, on se odenuo i otključao Damiru.
– Uđi slobodno – kazao mu je. – Tamo je jedna dama, čeka te. To ti je moj poklon za viđenje, za naš ponovni susret.
– Dama, kakva dama?! Nisam očekivao ništa takvo. Mislio sam da ćemo se samo prisetiti starih dana, malo popričati, da ćeš mi pomoći, jer sam u velikim problemima.
– Baš tako – kazao mu je Marjan. – Sve je to zbog naših starih dana. Samo ti uživaj. Vidimo se kasnije.
Marjan se živo sećao svega. Pamtio je kao slon. Damir, njegov drug iz gimnazije zalutao je na njegovu stazu, obeležen trag, spavao mu sa devojkom kada je bila ranjiva, prijemčiva za sve dripce koji bi poželeli da je iskoriste, samo da bi se njemu osvetila. Niko nije zloupotrebio njeno pijanstvo, naivnost i očaj. Samo Damir. Ispili su bačve piva u praškim pivnicama, na ekskurziji, dok je Marjan, ljut na Dragicu, sebe i čitav svet, lutao gradom, da rashladi glavu zaluđenu pubertetskim strahovima. Kada mu je drugarica iz razreda Milena kazala šta je Damir uradio Dragici, pošao je da ga ubije. Rešio je da ga izbode nožem. A onda ih je sreo, zagrljene, Dragicu koju je voleo toliko da ga je bolelo i Damira. Delovali su kao svaki zaljubljeni par. Vratio se kući i zarekao da nikada više neće da bude tako glup, da juri za emocijama.
– Kako može da grli čoveka koji se poigrao njenim poverenjem. Žene su čudo. Nikad ih neću razumeti. A Damir? Sačekaću i njega. Samo polako. Sve dođe na svoje. Polako. Treba preživeti.
Prošlo je, bogami, dosta godina dok se sve kockice nisu složile u mozaik. Damir mu se javio da bi želeo da se sretnu, imao je neke probleme, ostao je dužan poreskoj upravi, pa ako može da mu sredi da ne ode pod stečaj, da potegne veze, „ti si moćan čovek, kome da se obratim, ako tebi neću, pa drugovi smo“, kazao mu je, najavljujući dolazak telefonom. Dok mu je ljubazno obećavao pomoć, zamišljao je svoju Dragicu u njegovom naručju, tu devojku koju je čuvao kao cvetić, ne želeći da joj ubere čednost, ne pre venčanja. Znao je, da ga Dragica nije izdala sasvim bi mu drugačiji bio život. Ne bi postao tako veliki borac. Pojela bi ga nežnost, učinila ga ranjivim. Sam se opremio za nemilosrdnu životnu borbu kada je otišla sa drugim i to kakvim nesposobnim muškarcem koji je bio toliko bedan da je iskoristio i njenu čednost. I sad se, posle svega, njemu javljao da mu pomogne.
I Julijinu je reakciju zacrtao duboko u sebi. Sve je bilo na dohvat ruke. Uveo je Damira kod Julije znajući da, ako je bio toliki podlac da iskoristi pijanstvo devojke da bi se telesno okoristio, neće moći da odbije krevet pun zgodne, pijane žene. Julija nije znala šta se dešava. Bila je toliko pijana da je kod nje došlo do pucanja „filma“. Bez traga u sećanju, odvezao ju je kući. Damiru je kazao da ga sačeka, da će se odmah vratiti. Pozvonio je Miladinu na vrata. Gledao je u njega zabezeknuto, kada je video da u naručju nosi njegovu ženu, mrtvu pijanu.
– Šta je to, kog đavola.
– Bolje me pusti da uđem, da komšije ne gledaju.
Tek u salonu, uz viski, vidno nervozan, ispričao je Miladinu da mu je u posetu došao drug iz gimnazije, koji sad živi u Smederevu, da je zatekao njega i Juliju u svom krevetu, da se zamalo nije onesvestio kada je prepoznao pijanu ženu koju je taj drugar, navodno, „pokupio“ u baru.
– Znaš, kad mi tad srce nije stalo, mislim da nikad neće – kazao je Miladinu. – „Skinuo“ sam prijatelja sa nje i odmah je ovde dovezao, a ti vidi šta ćeš. Skandal može da ti upropasti karijeru.
– Šta bi ti uradio?
– Otresao se drolje, šta drugo?!
– Hvala ti, prijatelju. Nikad ti to neću zaboraviti.
I nije. Brižljivo se starao da Marjan stigne što dalje. Ušao je i u Parlament. Počeo da gostuje u televizijskim emisijama. Bio, što se kaže, „faca“. U međuvremenu, što je tiše mogao, Miladin se razveo od Julije. Ali, Damira je neki novinar pomenuo u izveštaju iz sudnice. Marjan se postarao da to pošalje Dragici. I ona se razvela. Ostala je sama sa troje dece. Kada ga je potražila, nije ni pomislio da joj se javi. Rekao je Sonji da joj nikad ne da vezu. Namirio je dug.
– NJen muž ima neke probleme sa poreskom upravom. Šta će nam skandal?
U međuvremenu, završio je nekoliko finih poslova za strane partnere, koristeći političke veze, i kupio stan na Senjaku. Tu je, evo, već deset meseci živeo sa Elenom. Možda bi se i oženio njome, bila je privlačna i mazna ta devojka, da iz nje nisu palacali žalci neizlečive, nesnosne ljubomore. Naći će bolju, zarekao se.
– Šta je bilo Sonja? – pitao je sekretaricu, uzimajući poslovnu torbu.
– Zvao je dekan Labudović. Kada sam mu rekla da ste krenuli na put kazao mi je da vam prenesem da je vaša bivša koleginica Svetlana Simić umrla od prekomerne doze droge i još jednom vam zahvalio što ste mu pomogli da se sve razotkrije.
Bio je miran. Nije se ni žacnuo. LJude koji mu nisu bili potrebni ili koji bi mu se našli na putu, brisao je kao gumicom iz svog života. Niko ga sa tom ludačom neće dovesti u vezu. Ono što mu nikako nije bilo potrebno, bio je skandal.
– Naučio sam da plivam. Najvažnije je opstati.
Mirno se zavalio u sedište, dajući znak vozaču da krene na aerodrom. Ono što nije znao, jer dekan Labudović nije hteo da ga uznemirava pred put, bilo je Svetlanino pismo javnosti. „Marjan Prebičević, taj gmaz od čoveka, svojim lažnim optužbama, uništio mi je život“, napisala je, nadajući se da će javnost konačno da sazna istinu. Ali, mladi inspektor Radule Slijepčević je pismo brzo zgužvao i sklonio u džep. Možda će mu jednog dana zatrebati. Prebičević je moćan čovek. Ionako niko ne bi poverovao u optužbe narkomanke koja je umrla od predoziranja da ju je lažno optužio da se drogira. Ali, Prebičević može da zapamti ovaj gest i jednom da mu se nađe. Inspektor Radule se zadovoljno nasmešio:
– Važno je preživeti.
