Geolog sa lirskom dušom

Željko Knežević je više od dve decenije poznat čitaocima kako “Vesti”, tako i mnogih časopisa u matici i rasejanju. Reč je o svestranoj i zanimljivoj osobi po mnogo čemu. Po profesiji je geolog, po misiji rodoljub, a po vokaciji pesnik. Popularnim rečnikom kazano, tri u jedan, kako često naš sagovornik voli da se našali.

Rođen je u Strmici, nadomak Knina, u Hrvatskoj, 9. septembra 1956. godine. Kad je završio srednju školu, dolazi na studije na Beogradski univerzitet. Diplomirao je geologiju na Rudarskom fakultetu, na kome je kasnije i magistrirao. Radio je dugi niz godina u prestonici, a onda, pošto mu se sreća osmehnula, odlazi u Etiopiju, u Adis Abebu. Tamo je tri godine radio kao stručnjak geolog za Ujedinjene nacije.

Buket od devet zbirki

Kad se završio projekat u ovoj istočnoafričkoj zemlji, vratio se na svoje radno mesto u Energoprojektu. Veoma teško mu je palo kada su događaji u SFRJ krenuli po zlu i političke razmirice dovele do ratnih sukoba. Ratna 1994. godina je presudna po njega jer sreće svoju lepšu polovinu. Krunisao je ljubav sa Radmilom, izabranicom svog srca. Sudbina ga odvodi u Bazel, u snežnu zemlju Švajcarsku. U nizu životnih uspeha kao poseban datum izdvaja 1. oktobar 1996. godine kada mu se rađa sin Dušan. Željko roditeljsku sreću doživljavala i 1982. kada mu je na svet došla kćerka Branka.

Preseljenjm u Švajcarsku započinje novo životno poglavlje. Nije bilo nimalo lako početi iz početka, naći posao, naučiti novi jezik sa 39 godina. To ne bi bilo jednostavno ni za najveštijeg poliglotu, a kamoli za jednog geologa, koji nema nikakvih dodirnih tačaka s filološkim naukama. Nalazi posao u kompaniji Njeleda, gde i sada radi, u iščekivanju zaslužene penzije.

O tome kako je u njemu rođen pesnik, živopisno objašnjava:

– Ja sam poeziju počeo da osećam i pre nego što sam počeo da je pišem, u ranoj mladosti, ili poznom detinjstvu. Osmelio sam se javno da ispoljavam tu prefinjenu nit unutrašnjeg senzibiliteta i čak sam platio danak, da se ironično izrazim, jednim kecom iz pismenog zadatka u vežbanci. Umesto klasične teme u prozi, odnosno literarnog rada, ja sam izabrao da napišem stihove. Taj književni žanr me je koštao keca. To me nije nimalo obeshrabrilo – naprotiv – stihovi su počeli da klijaju iz mog pera i svaka pesma je postala cvet u mom pesničkom buketu. Moj buket sada broji devet zbirki pesama i deseta je na putu, uskoro će i ona videti svetlost dana. Ali, dar za poeziju je jednim delom i genetska zasluga, nasleđe, jer je moja baka Đurđija mnogo “stihovala”, volela je da govori kroz rimu.

Aplauz u Vićenci

Neumorni pesnik i geolog postavlja temelje škole šaha u Bazelu, u kojoj decu i mlade usmerava ka drevnoj igri i usađuje im ljubav za šah, a posebno upornost, kako bi postali velemajstori. Svake godine više od stotinu dece se edukuje na crno-beloj tabli. Bio je predsednik šahovskog kluba Sorab u Bazelu, kao i predsednik ruskog kluba Lađa. Željko je neumorni neimar. On gradi, njegove građevine su višestruke: od poezije, šaha do kulture. Organizuje pozorišne predstave, izložbe slika, književne susrete i tribine. On ne miruje, biblijski daje sebe bližnjem svom.

Koautorska knjiga stihova sa Karlom Galvan, italijanskom pesnikinjom, osvedočenim prijateljem Srbije, dovela ga je u Vićencu, na promociju. U italijanskom sindikatu UIL govorio je o nedaćama koje su snašle srpski narod i o sudbini mostova Srbije. Njegovo izlaganje je prihvaćeno uz gromki aplauz.

Pesničko savezništvo sa Karlom Galvan obnavlja 2015. i objavljuje zbirku stihova “Osmeh sudbine” jer ona mu se osmehivala mnogo puta u životu. Dve godine docnije, iznedrio je novu dvojezičnu zbirku stihova, na srpskom i italijanskom jeziku, “Zov ognjišta”/ “Il rićiamo del focolare”
u koautorstvu sa Karlom Galvan, Snežanom Šolkotović i potpisnicom ovih redova. Željku stihovi idu iz duše, kao šah od ruke. On je naprosto rođen da za sve nalazi vreme i ljubav da može sve da voli.

Često u Srbiji

Često odlazi u Beograd gde ima svoj stan, i u Strmicu gde ga čeka prag rodne kuće i majka Marija. Rodio se u jednoj domovini – Jugoslaviji, a sada su to, deobom postale dve – Hrvatska i Srbija. Njegovo raspeće između Švajcarske, Srbije i Hrvatske od njega pravi kosmopolitu jer tamo gde imaš uspomene – tamo ti je duša. Željko je čovek jakih moralnih i humanih principa jer kad god mu se neko, ko je u nevolji, obrati za pomoć, on postaje Samarićanin i nesebično pomaže onima kojima je ona neophodna, od domovine do bespomoćnih zemljaka, prijatelja, poznanika…

Nedavno je u otadžbinii, u Jagodini, predstavio u Književnom klubu “Đura Jakšić”, sa još nekoliko pesnika, svoju zbirku pesama “Vertikale”, dvojezično izdanje, na srpskom i nemačkom.

Devedesetih godina osnovao je kulturno udruženje Tenenum (na latinskom Knin), u Bazelu, a onda i časopis “Svetionik”; član je nekoliko književnih društava u Švajcarskoj i član Udruženja književnika Srbije. On nije običan prolaznik kroz ovaj život, već rodoljub, stvaralac i dobrotvor… Čovek za uzor.

Kćerka u Los Anđelesu

Branka živi i radi u Los Anđelesu, po zanimanju je arhitekta, i uspešno vodi svoju firmu što Željka čini ponosnim ocem, a ništa ne može više da obraduje jednog roditelja od uspeha svog deteta. Željko je Branki posvetio dirljivu pesmu, antologijskih razmera, čiji svaki stih gađa pravo u obe pretkomore srca.

Perom protiv nepravde

Za vreme bombardovanja Srbije, bio je aktivan u prvim redovima; prikupljao je humanitarnu pomoć, pisao članke razne listove u matici i Švajcarskoj.

– Nisam mogao pasivno, skrštenih ruku da posmatram nepravdu i propagandu koja je u švajcarskim medijima predstavljala ratna zbivanja. Nije mi ništa padalo teško, niti mi je predstavljalo problem – priseća se Željko.

Nagrade

Knežević je objavio 22 stručna rada iz oblasti inženjerske geologije, a za jedan od njih je dobio nagradu Beogradskog univerziteta. Za diplomski rad nagrađen je Oktobarskom nagradom Grada Beograda.

Foto: Lična arhiva

1 od 10

Чланак Geolog sa lirskom dušom се појављује прво на Vesti online.