Vranjanac, 18-godišnji Marko Stošić, koji boluje hronične granulomatozne bolest jetre, koja izaziva nanosomiju, zbog čega je visok samo 140 centimetara, završio je prvi ciklus terapije skupim inostranim lekom „interferon gama“.
– Prvo moram da se zahvalim divnoj ženi i mojoj dobrotvorki Božen Žumbor. Dobio sam od nje 12 ampula ovog leka koji je platila 1.800 evra. Zbog tako visoke cene, godinama sam čekao da počnem terapiju. Ona je za mene druga mama! Vratila mi je nadu da ću moći da završim školu i živim kao sav normalan svet. Vratila mi je i poljuljanu veru u ljude – rekao je Marko reporterima „Vesti“ koji su ga nedavno posetili.
Do sada je primio šest amupula „interferona“, po pola sadržaja ampule svaki teći dan. Ovih dana s nestrpljenjem čeka rezultate analiza obavljenih na Dečjoj internoj klinici u Nišu. Od njih će zavisiti kako će teći drugi ciklus terapija. Dok čeka, Marko se seća kako su se svi oglušili na njegove molbe, osim čitalaca „Vesti“.
Novac pod ključem
– Novac koji smo dobili od dobrotvora čuvamo pod ključem. Ima oko 1.000 evra. Radije bih ruku odsekla nego što bih jednu paru od toga uzela. To je za Marka, za njegovo zdravlje, njegovu sreću. Doktori su kazali da ako posle prve kompletne terapije sve bude kako treba, „interferon“ će nastaviti da prima godinu dana. Tek tada bi došli do željenog rezultata – kaže majka LJiljana.
– Kad sam pomislio da neću naći novac za „interferon gama“, kad su mnogi obećavali, a onda ućutali, objavljen je apel na Humanitarnom mostu i javili su se dobri ljudi iz naše dijaspore. Sve što su telefonom obećali, to su i ispunili. Mnogi su slali novac, a Božen Žumbor kupila je ampule i to veće doze od prepisane tako da mi je obezbedila dvomesečnu terapiju. Saznanje da ću započeti lečenje činilo se nestvarnim svima u kući i našoj sreći nije bilo kraja. Odmalena sam plakao od tuge, moji roditelji takođe, a onda dočekasmo da zaplačemo od sreće – govori Marko i briše suze koje se slivaju niz bledo, ali ozareno lice.
Kaže i da prvi ciklus terapije nije tekao po planu, jer ga je nevolja u vidu prehlade sustigla. Kijavica, kašalj i temperatura oborili su ga u postelju.
Odličan đak
Marko nije išao u školu od sredine decembra. Učio je kod kuće. Uspeo je da bude odličan na polugodištu i ostane jedan od najboljih učenika u trećoj godini gimnazije jezičkog smera u Vranju.
– Krenuo sam u školu tek 10. februara pošto sam se oporavio od bronhitisa i primio sadržaj šeste ampule „interferona“. Jači sam i manje se zamaram. To pripisujem ovom leku. Zato verujem da će i laboratorijske analize pokazati pozitivan pomak u lečenju osnovne bolesti – kaže Marko i pola u šali, pola u zbilji ponavlja da će porasti „petnaestak santimetara, do visine Napoleona“.
– Lekari u niškoj bolnici posumnjali su čak na tuberkulozu. Bio sam očajan. Sve je došlo tako naglo, kada sam se veselio i radovao. Terapiju sam odlično podnosio, išao sam u školu pravo iz doma zdravlja gde sam primao injekcije. Srećom, nakon snimanja pluća ispostavilo se da sam imao jak bronhitis koji je sada saniran i osećam se dobro. U međuvremenu, čim sam ojačao, primio sam preostale ampule „interferona“ iz tog prvog ciklusa, jer je terapija bila prekinuta dok sam primao antibiotike i još neke lekove – priča Marko, koji je oboleo kao 18-mesečna beba.
Mnogo vremena proveo je na lečenju u raznim bolnicama. NJegov fizički razvoj je usporen, a od silnih lekova propali su mu zubi tako da u donjoj vilici nosi protezu. Majka LJubinka i otac Srboljub sve su podredili njemu. I sada je uvek jedno pored njega, ispraćaju ga i dočekuju iz škole, ugađaju mu na sve moguće načine.
– Počeo sam da ih kritikujem. Znam koliko su se žrtvovali za mene i koliko je njihovo zdravlje narušeno. Svestan sam da još moram mnogo da se potrudim da se izborim sa svojom bolešću. Znam da mogu, optimista sam, volim život i pobediću! – samouveren je Marko, ali i zabrinut za roditelje koji su pod stalnim stresom.
Stošići žive skromno, jedva sastavljaju kraj sa krajem. LJubinka, bivša radnica „Jumka“, prima minimalnu penziju. Otac Srboljubov radi u „Zavarivaču“ kao transportni radnik. Poslednju platu primio je u novembru i to 8.000 dinara. Sa primanjima manjim od 200 evra nemoguće je obezbediti sve što je potrebno Marku. Ali, nisu zanemarili ni starijeg sina Stefana. Podržali su ga da upiše fakultet u Beogradu, mada ne mogu da ga finasiraju. Odličan je student biologije. Stanuje u studentskom domu i hrani se u menzi. Troškove pokriva stipendijom. Kući ne dolazi često jer para ne preostaje za autobusku kartu.
– Svaki dinar utrošimo tek pošto dobro razmislimo. Na prvom mestu je hrana. Istina, ne plaćamo komunalije, jer nemamo. Valjda u gradu znaju za naše muke, pa nas ne diraju. često uzimamo na veresiju i hranu. Platimo kad možemo. Ali, biće bolje. Sada kada se pružila šansa da Marko ojača, nekako sve nam je lakše. Bolest najviše novca proguta – sasipa reči hrabra majka LJiljana, na čijem licu se čitaju sve tegobe dosadašnjeg života.
Na rastanku, Stošići poručuju: „Hvala gospođi Božen i svim ostalim dobrotvorima. Prenesite im naše pozdrave i kažite da se molimo Bogu da im podari sve što požele u životu.“
