ZA Beograđanku Anu Popović (33) kažu da je najbolja bela bluz gitaristkinja. Počela je da sluša bluz pored svog oca, koji je u kući imao obimnu kolekciju ove muzike. Svoj prvi ozbiljni bend Haš osnovala je sa 19 godina. Pre deset godina otišla je u Holandiju da usavrši sviranje na džez gitari i ubrzo se sa Ana Popović bendom etablirala na holandskoj, nemačkoj, a potom i američkoj bluz sceni. Na pitanje kako to ledi svira bluz, Ana Popović za naš list odgovara:
– Vrlo prirodno. Radim to već 15 godina, a muziku slušam ceo svoj život i prilično sam zadovoljna onim što radim. Završila sam grafički dizajn, ali sam ceo život muzičar.
* Smeta li vam što za vas znaju više u inostranstvu, nego u Srbiji?
– To mi nikako ne smeta. Oni koji treba da znaju, već znaju za mene. Ukoliko ovde ima hiljadu ljudi koji su čuli za mene, onda baš toliko treba i da ih bude. Nikad nisam bila u fazonu da zovem ljude na svoje koncerte, niti sam na početku karijere stavljala na listu gostiju svoje roditelje, familiju ili prijatelje kako bih napunila klub. Klubovi su uvek bili puni. Volim da se za moje ime zna u različitim zemljama. U Holandiji, gde živim, sviram jako malo. Tako mi odgovara. Holandija mi je mesto za odmor i ne trudim se da povećam broj koncerata tamo. Okolnosti su takve da u Americi i Nemačkoj imam najveću publiku. Upravo sam čula da za mene znaju u Japanu.
* Koncertni raspored vam je prilično zgusnut?
– Zauzeta sam otvaranjem novih teritorija. To je vrlo bitno za nekog ko svira bluz, džez i svoju muziku, a ne želi da bude sa velikim menadžerima i MTV, koji mnogo toga određuju. Ja želim da sam sama svoj gazda, da sviram onoliko koliko hoću i za nekog takvog je bitno da svira na što više teritorija. Jer ako si samo u jednoj zemlji aktivan, u jednom momentu ćeš odsvirati sve što si mogao da odsviraš, a onda moraš da praviš kompromise kako bi preživeo. Ja bukvalno biram teritorije po godišnjim dobima. Amerika i Italija su uvek leti. U oktobru ću prvi put ići u Indoneziju. Sviraćemo na dva festivala. Nemam afinitete da budem zvezda u Indoneziji, ali će to biti ujedno i desetodnevni odmor. Interesuje me da se za mene zna u Americi, to je muzika koju cenim i odakle sve to potiče. Sve ostalo je plus.
* Opišite nam bluz krstarenje na kojem ste učestvovali dva puta, kao jedini bend iz Evrope ikada pozvan?
– To je najveći koncert koji možeš da imaš kao bluz muzičar. Jako je fensi, sve se dešava na ogromnom brodu koji prima tri hiljade ljudi, ima osam spratova i sigurno šest-sedam različitih
bina na kojima sviraju velika imena kao Tadž Mahal ili Suzan Tjudeski. Krstarenje oko karipskih ostrva traje osam dana, svako svira četiri koncerta od po 90 minuta, a sve ostalo vreme potroši se na džemovanje. To je jedan veliki bekstejdž pas, gde oni koji kupe kartu mogu da se upoznaju sa ljudima kojima se dive i bukvalno doručkuju sa njima.
* Kako se osećate kao vlasnica titule najbolja bela bluzerka?
– Ne znam da li je to tačno jer ima još mnogo dobrih gitaristkinja, ali mi je drago da sam jedna od njih. Nisam još dostigla svoj zenit. Mora da se svira i snima bolje i da pišu još bolje pesme. Ana Popović bend je jedan od retkih koji mnogo svira svoje kompozicije, a one nisu uvek bluz. Uvek me fascinira kada me svrstaju u bluz. Valjda čuju tu neku blu notu koju imam.
* Svirali ste kao predgrupa čuvenom B.B. Kingu na dva koncerta u Evropi prošle godine?
– Tada sam ga i upoznala. Sedeli smo u bekstejdžu i on je bio preljubazan. Ima neku svoju posebnu dijetu sa voćem, pa me je učio kako to jede i šta meša. Razgovarali smo o nebitnim stvarima, bluz nismo ni pomenuli. Pričao mi je kako je šokiran što mu je jedan posetilac za vreme nastupa rekao da je dosadan. Bilo mi je neobično da jednog velikog B. B. Kinga, koji je na sceni 50 godina, nešto tako nebitno može da izbaci iz takta.
* Posle četiri godine, nedavno ste održali koncert u rasprodatom Domu omladine, u rodnom Beogradu?
– Beogradski koncert mi je uvek najdraži na turneji. I ovaj, kao i prethodna dva na Vokstoku, su bila za pamćenje. Posle koncerta u Domu omladine basista mi je rekao: Svirali smo sad u Americi pred deset hiljada ljudi, ali ovo je bolje. Osetilo se da nas je beogradska publika željna. Vratiću se u avgustu zbog koncerta na Bir festu.
* Imate li predstavu šta je vaš prvi bend Haš značio za ovdašnju bluz scenu?
– Haš ima svoje mesto u srcima ljudi. Imali smo kultni status, ali smo bili mladi i sputavani i od sredine i od bluz policije. Ja sam otišla u Holandiju u ključnom momentu, pre nego što smo nešto veliko napravili. Bili smo suviše mladi i bilo nam je potrebno još godinu-dve za uspeh. Žao mi je što se tada nismo svi spakovali i otišli preko, jer bismo napravili sjajnu karijeru. Ali, to je bila odluka koju je svako pojedinačno morao da donese. Na svakom koncertu sviram Hometown i svuda odlično prolazi, a to je prva stvar koju je Haš ikad napisao.
* Koju kompoziciju bi voleli da ste napisali, a niste?
– Couldn’t Stand The Weather Stivija Reja Vona.
* Ko su gitaristi koje cenite?
– Stivi Rej Von, Robert Erl, Albert Kolins, Džimi Hendriks, Erik Klepton, Džon Skofild, Elmor Džejms… A od naših, Točak, naravno, moj učitelj, Krle iz Generacije 5 i Nenad iz Teksas flada.
SIN KAO PODRŠKA
* čujem da dvogodišnjeg sina Luku bukvalno od rođenja vodite na turneje?
– Ne bih po svaku cenu to radila da je bilo ikakvih problema. Luka je imao pet nedelja kada je prvi put preleteo okean. Bila sam sa njim konstantno, u autobusu, hotelu, sve je išlo kako treba i uvek je neko iz porodice bio uz mene. Kada bih uveče otišla da sviram koncert, Luka bi uveliko spavao. Inače, moj prvi koncert bio je tri sedmice posle porođaja, a svirala sam do sedmog meseca trudnoće. Ta četvoromesečna pauza mi je bila mnogo dosadna.
