„Multikultura“ i sa njome povezani oblici organizovanja drustva 21. veka zauzimaju istaknuta mesta u brojnim drzavnim programima i „nevladinim“ projektima zemalja Severne Amerike i Zapadne Evrope. U razvodnjavanju kulturoloskih definicija ide se toliko daleko da se predlaze da se i rec multikultura, ma koliko ona bila semanticki rastegljiva, zameni „raznolikoscu“ ili „diverzifikacijom“. U razgovoru sa dr Srdjom Trifkovicem , direktorom Centra za medjunarodne odnose Rokford Instituta iz drzave Ilinoj u SAD, potrazili smo odgovor da li bilo koji oblik ekscentricnog, pa i otvoreno devijantnog nacina zivota, moze odjednom da se proglasi za cisto kulturolosku pojavu? Da li bizarni eksperimenti sa „zivotnim stilovima“ koji su donedavno bili smatrani za marginalne mogu da budu jednako legitimni kao i kulturolosko nasledje zasnovano na evro-hriscanskim korenima, na kulturi oblicenoj u srpskoj-epskoj poeziji, u grckom folkloru ili u italijanskoj gastronomiji?
Trifkovic: Nesumnjivi cilj kontrolora danasnjeg zapadnog sveta jeste da pod firmom „kulture“ ugura sto vise razlicitih pogleda na svet, razlicitih pristupa zivotu i razlicitih moralnih, etickih i estetskih koncepata i da je na taj nacin do te mere relativizuju da ona potpuno izgubi svaki sadrzaj. Pod firmom „raznolikosti“ imamo svesni pokusaj atomizacije drustva i njegove parcializacije na interesne grupe. Zavisno od specificnih interesa tih grupa – bilo da je rec o homoseksualcima, lezbejkama, o ljubiteljima prisnog odnosa sa kucnim ljubimcima, o bilo kom aspektu slozenih pitanja ljudske seksualnosti, sistema vrednosti i nacina zivota – bicemo svedoci identifikacije takvih, cesto devijantnih oblika ponasanja sa legitimnim manifestacijama kulturoloskih naslednih karakteristika, koje imaju svoje korene u vekovima dugim kolektivnim secanjima jednog naroda. To je veoma vest i savrseno svestan sistem manipulacije sa predumisljajem. On ima za cilj likvidaciju svih onih oblika tradicionalne kulture i sistema vrednosti zasnovanih na sponatno nastalom osecaju neraskidive veze sa precima. Kontrolori postmodernog sveta zele da raskinu duboke ali tanane strune koje nas vezuju sa nasim nasledjem, nasom verom, sa nasom krvlju i nasim tlom.
Kako se te pojave ogledaju danas u Srbiji? Da li je multikulturalizam i u Srbiji, onakav kakvog ga propagiraju mnoge nevladine organizacije (NGO), neka vrsta modifikovanog bratsva i jedinstva?
Trifkovic: U vreme tzv. „bratstva i jedinstva“ svi su mogli da ispoljavaju svoje kulturno nasledje, da proslavljaju svoje uglavnom izmisljene ili na mrsavom nasledju iskonstruisane pretke i da u punoj meri oblikuju svoj identitet – izuzev Srba.
Ne zaboravimo da je prva Jugoslavia iz 1918. godine pravljena od strane Srba za racun drugih. Drugi su se njome koristili, pre svega Hrvati spasivsi Dalmaciju za sopsstveni racun, a Srbi su od nje imali samo stete. Druga, Brozova Jugoslavija, pravljena je 1943-1945 od strane ne-Srba i izrazito u korist srpske stete. Izmedju dva svetska rata, u versajskoj Kraljevini, Srbi su se uvek nesto izvinjavali drugima, uprkos tome sto su toboze kontrolisali tu velikosrpsku tvorevinu. Posle Aleksandrovog edikta iz 1931. morali su da budu „Jugosloveni“, za razliku od Hrvata i Slovenaca koji se takvima nikad nisu nazivali.
U Brozovoj Jugoslaviji, pak, bauk velikosrpskog nacionalizma vazda je bio taj koji je sasecao Srbe u svakom pokusaju da svoj kulturoloski naboj i svoje nasledje unesu u kulturolosku transmisiju nadolazece generacije. To je pocelo da se menja 80-tih godina pod utiskom pobune na Kosovu i Milosevicevog uspona, ali nije bilo zansovano na zdravoj redefiniciji nacionalnog identiteta koja bi jedino bila moguca posle radikalnog raskida sa komunistickim nasledjem. . Nevladine organizacije u Srbiji danas, kao i pojedine politicke stranke poput Gradjanskog saveza Srbije i trotinet-stranke Zarka Koraca, teze da revitalizuju srbofobiju Brozovog tipa pod firmom stadarda tzv. medjunarodne zajednice. Rec je od dve strane iste medalje, o istom proizvodu samo drugacije zapakovanom. I jedan i drugi imaju za cilj nametanje konstantne krivice Srbima zbog navodnog velikosrpskog agresivnog nacionalizma – u najnovije doba putem zahteva za prihvatanjem kolektivne haske hipoteke.
Srecom oni za sada jos ne uspevaju da naprave velike prodore u Srbiji, ali na duze staze opasnost preti pre svega kroz obrazovni sistem. Ministar obrazovanja u Srbiji je poverenik Soroseve Fondacije za orvoreno drustvo i clan stranke koja je vec godinama na pozicijama anti-nacionalnog, post-modernog globalizma.. On svesno tezi ka unistavanju i brisanju svih elemenata nacionalne kulture i nasledja iz skola, sto se videlo u njegovom otporu povratku veronauke u skole. Na planu masovne kulture vidimo citav niz kodiranih poruka i projekata. Njih ne samo centralne vec i lokalne TV i radio stanice prihvataju u zamenu za novcanu pomoc spolja. Vidimo sistematsko promovisanje koncepta „multikulturalnosti“, koji zapravo predstavlja oblik zatiranja sopstvene, autohtone kulture, nasledja i identiteta. Jedini ozbiljan otpor tom zlu za sada se pruza kroz porodicu, koja uprkos svemu jos uvek opstaje kao glavni oblik kulturoloske transmisije. U manjoj meri imamo usamljene dzepove otpora u nekim lokalnim, materijalno i statusno vazda ugrozenim medijima, u Crkvi i u za sada jos nedovoljno razvijenim oblicima interesnog organizovanja slicnomislecih Srba koji se ne mire sa duhovnim samounistenjem.
Nedavni izvestaj Helsinskog odbora za ljudska prava proglasila je izvestan broj srpskih intelektualaca, Srpsku pravoslavnu crkvu i Vas za „neprijatelje demokratije i zagovornuike nacionalne politike“. Koji je Vas komentar na ovu tvrdnju Helsinskog odbora?
Trifkovic: Imajuci u vidu sa kojom bratijom i sestrijom tu imamo posla, koji su njihovi kriterijumi pohvale i osude, kakvom svetu oni teze, bio bih veoma zabrint da moju malenkost u taj svoj spisak nisu uvrstili. U principu sam sklon stavu Grauca Marksa da ne treba pripadati klubu koji bi nas prihvatio za clana, ali ovde rado pravim izuzetak. Svaki pristojan covek treba da bude ponosan ukoliko se na jednom takvom spisku nalazi. Predlozio bih da se svi mi tako imenovani barem jednom godisnje okupimo i dogovorimo sta nam valja ciniti da ni u buduce sa slicnih spiskova ne izostanemo.
