Razgovaramo u kancelariji firme „Tara tay Services, Inc.“, na đurđevdan, dok se LJubomir Malešević sprema na slavu kod svojih prijatelja.
– Popiće se i čašica rakije, praznik je danas, a mi uvek imamo dobru šljivovicu – kaže deda LJubo, prebirajući po brojnim papirima na svom radnom stolu, u uobičajenom radnom danu. Ponosno gleda na svog unuka Vladimira, koji je, kako kaže, uz unuka Stevana, koga je takođe doveo u Ameriku, njegova najveća sreća i radost.
– To što sam ove momke doveo u ovu zemlju i pomogao im da nastave školovanje, moj je najveći lični uspeh. Ja sam brinuo o njima, sada znam i da će oni brinuti o meni. Mada sam ja mlad, 83 godine – dodaje u šali.
Posla pune ruke
LJubomir Malešević je u Ameriku stigao 1951. godine, nakon rata provedenog u zarobljeništvu (bio je konjički oficir u Virovitici). – Sećam se kao da je juče bilo, kako sam brodom doputovao do NJujorka, a onda autobusom do čikaga. Radio sam u čeličani, a onda upisao Northwestern univerzitet, završio ekonomiju i od 1972. godine imam ovu svoju firmu. Pre toga sam bio revizor za jednu državnu firmu. Ali, ipak je bolje biti svoj gazda, jer ja sam bio odličan student i već od 1954. godine sam počeo rad sa svojim klijentima. Tako se i rodila moja firma.
Još sam punokrvni Srbin
U poznatoj ulici Harlem u čikagu, LJubomir Malešević svako jutro otvara svoju kancelariju u 8.20, bavi se poslom za koji sam kaže da nema nikada kraja, a on o kraju i ne razmišlja.
– Svako jutro poslušam Bi-Bi-Si, „engleske laži“, kako volim da kažem. Uzmem taj dah Evrope i krenem u svoj radni dan. I još uvek sam punokrvni Srbin, iako sam od 1956. godine i Amerikanac. Uživam u poslu i izazovima koje on pruža, to me drži u životu. I srećan sam i presrećan što su moji Vladimir i Stevan uspešni mladi ljudi.
Danas imam preko hiljadu klijenata, neki su novi, neki su stari, ali uvek je puno posla. Kao što znate, do aprila su takse morale da se predaju, uglavnom, pa je za mene to bila velika gužva. Iako je u stvari tokom cele godine puno posla u mojoj kancelariji. A pošto sam se još u Nemačkoj bavio poslovima vezanim za raseljena lica, ja sam i ovde počeo da pomažem ljudima koji su sređivali svoje migracione papire, i to i danas radim. Prvi slučaj bila je jedna žena 1964. godine. Mnogo je naših kojima valja pomoći.
Pomoć zavičaju
Uspomene ga i dalje vode u rodnu Bajinu Baštu i Bratunac, kome je pre dve godine poklonio 15.000 dolara, a nada se da će ove godine, ako ga život posluži, odneti 50.000 dolara pomoći.
– Ja sam bogat čovek i volim da pomažem ljudima, naročito svom rodnom kraju. Pre rata sam živeo u Bajinoj Bašti. Prvi put sam posetio svoj grad 1966. godine, ljudi su me lepo dočekali, a poslednji put sam u Beogradu bio 2001. godine. I veoma sam vezan za moju porodicu. Oni brinu o meni. Imam ja ovde i svoje prijatelje, iako ja sada ostadoh najstariji, pomrla mi je generacija, uglavnom.
Otkriva i tegobu i gorčinu zbog svega što nam se dešavalo, i zbog svih mana kojima smo obdareni, ponekad i oštro kritikujući, zamerajući otvoreno.
Želja – katedra u Beogradu
Uz želju da jednom možda bude na beogradskoj katedri, otkriva i nameru da nastavi školovanje.
– To je moj san. Ako uslovi dozvole, sigurno ću završiti doktorat, ali sigurno ne za naredne četiri godine. To sam dužan i dedi, jer mi ne bi oprostio da to ne uradim. U međuvremenu ću se više baviti naučnim, a manje industrijskim projektima.
Najčešće se zbog svega toga povlači u svoj posao, koji je u ovoj zemlji naročito važan jer, kako izreka kaže, jedino su taksa i smrt ovde izvesni. Iako prati sve novosti iz te oblasti, uz stručne časopise i literaturu, ipak nam priznaje da je pomalo staromodan, da ne koristi kompjuter (osim za prekucavanje tekstova), da je njegova olovka najsigurnija i da nikada nije imao nijednu kreditnu karticu, niti će.
– Sećam se kako su se ljudi čudili kada sam ja davno kupio svoju kuću u Edzbruku, za keš, za 300.000 dolara. To je bilo pravo čudo. Ja ne koristim kreditne kartice, taj plastični, nepostojeći novac, jer znam sve tajne finansijskih transakcija i ne želim nikome da plaćam 22 odsto kamate za novac koji sam potrošio. Protiv toga sam i uvek svoje unuke grdim jer troše nezarađeno. Mene to ne interesuje.
Trnovit put do priznanja
Vladimir Malešević je 1991. godine stigao u Ameriku na postdiplomske studije elektrotehnike, a sada je vodeći softver inženjer u čuvenoj „Motoroli“.
– Nakon završenih studija elektrotehnike u Beogradu, ja sam na Kornel univerzitetu u NJujorku magistrirao elektrotehničke nauke, a onda se u čikagu zaposlio u jednoj maloj kompaniji, koja se bavila softverom trodimenzionalnih prostora. Nakon godinu dana došao sam u „Motorolu“, poznati gigant iz komunikacionih nauka i tehnike.
Dokazivanje radom
Trebalo je proći kroz mnoge projekte i stvarno se dokazati, uz plasman novih proizvoda. Sve to zahteva vreme, angažovanje i strpljenje, ali izvodljivo je. Ja sam kao mlad inženjer radio na mnogim projektima, ali je važno u slobodno vreme publikovati radove, pomagati drugim grupama. Uz iskustvo stižu i veći projekti, stručnjak raste zajedno sa projektima na kojima radi, kaže Vladimir.
Ući u „Motorolu“ je uvek teško. To je jedna od najjačih kompanija koja se bavi tom vrstom tehnologije, ali s obzirom na moje kvalifikacije i naročito na reputaciju Kornel univerziteta i beogradskog Elektrotehničkog fakulteta, nisam imao problema. Ja sam u to vreme bio drugi Srbin u „Motoroli“ u Šamburgu, sada nas ima sedam, tako da imamo mali klub i držimo se čvrsto. Svi su dobri stručnjaci i veoma priznati. I za ovih osam godina prošao sam trnovit put do mesta vodećeg inženjera softvera.
Ovih dana zauzet je velikim poslom za sistem na Aljasci.
– Upravo smo završili privatni komunikacioni sistem za vladu države Ilinois, a sada celu Aljasku pokrivamo jednim gigantnim komandnim sistemom. Pošto je tamo klima drugačija, imamo veoma striktne rokove isporuke, pa sve to moramo uraditi u toku leta. Prilično zamašno i ozbiljno, ali radimo u timu i veoma efikasno.
Veze sa generacijom
Vladimir je u Ameriku stigao pre svega zbog onoga što je 1991. godine počelo da nam se dešava i, kako sam kaže, rat ga nije oterao od kuće, ali ga je rat zadržao ovde.
– Ja sam stvarno krenuo na postdiplomske studije, znao sam da će mi deda u tome pomoći, i želeo sam da se vratim. Nažalost, moja perspektiva bi tamo bila veoma loša. Skoro sve moje kolege su se raštrkale po svetu, ali ja i dalje imam neku ideju da se vratim u Beograd i svoje znanje podelim sa našim mladim stručnjacima. Najviše mojih prijatelja je u Torontu i u Švajcarskoj. U svakodnevnom smo kontaktu, razmenjujemo iskustva, svi su oni na dobrim pozicijama, što dovoljno govori o stručnosti i kvalitetu.
Do pre dve godine Vladimir je svoje znanje prenosio na ovdašnje studente, radeći kao profesor Divraj univerziteta, odeljenja u Edisonu:
– Nakon pet godina rada u mojoj firmi dobio sam interesantnu ponudu univerziteta da budem pridruženi profesor – predavač, i tri godine sam držao katedru iz softverskih nauka i predavao programske jezike. Imao sam studente šest semestara i još uvek sam u kontaktu sa tim mladim stručnjacima. Naravno, iskustvo je veoma važno, totalno je druga priča biti sa one strane katedre. Način studiranja je ovde mnogo drugačiji, pa sam ja stvarno zadovoljan tim svojim radom. Nažalost, posao u „Motoroli“ zahteva velika odricanja i više fizički nisam bio u mogućnosti da držim predavanja, radeći u firmi ponekad i do 10 sati uveče. To je sada moj prioritet .
Brak sa groficom
Vitalan i vedrog duha, LJubomir Malešević rado govori o svojim američkim godinama.
– Hvala bogu, zdravlje me dobro služi, ali umnogome i zahvaljujući mom unuku Vladimiru koji brine o meni, mada ne bi bilo loše ni da pronađem neku ženu, sa kojom bih mogao provesti ove godine starosti. Bio sam oženjen mađarskom groficom, ali znate kako je to sa ljudima plave krvi. čudan je to svet, mada je bilo situacija u kojima sam ja bio veći plemić od nje. Nije išlo, razveli smo se 1969.
Ona sada živi u Teksasu. Iz tog braka ja imam kćerku. A ovi unuci su unuci mog brata.
