U osvit 4. avgusta 1995. godine pocela je radikalna agresija hrvatske vojske na zapadni deo Republike Srpske Krajine, poznata po nazivu „Oluja“. Ova operacija hrvatskih snaga, pomognuta Petim muslimanskim (bihackim) korpusom i avijacijom NATO, predstavljala je uvod u najvecu izbeglicku golgotu u Evropi posle Drugog svetskog rata, kada je pod artiljerijskim granatama i avionskim bombama prognano više od 200.000 Srba iz Dalmacije, Banije, Like i Korduna. Sve vreme napada Vojska Republike Srpske i Vojska Jugoslavije, slušajuci naredbe tadašnjih vlasti, nisu preduzele ništa kako bi osujetile pad najzapadnije srpske države.
Svi znali kada ce poceti
Vreme pocetka agresije dobro su znali svi komandanti krajiških jedinica, svedoci general Srpske vojske Krajine Milisav Sekulic. – Informacije o tome da ce agresija poceti 4. avgusta u 5 casova stizale su sa više strana. U ranim popodnevnim satima 3. avgusta stigla je i informacija iz Generalštaba Vojske Jugoslavije. Ona je zatim potvrdena i od Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Iz više izvora UN saopštavano je vreme pocetka agresije. Oficiri iz jedinica medunarodnih mirovnih snaga kao da su se utrkivali da organima Srpske vojske Krajine saopšte vreme pocetka agresije. Posle ponoci, odnosno u rano jutro 4. avgusta do pet casova operativni centar Srpske vojske Krajine je više puta pozivan od oficira UNPROFOR smeštenih u južnoj kasarni u Kninu. Saopštavali su vreme pocetka agresije na RSK. Slicni podaci stizali su i linijom državne bezbednosti i drugih organa RSK – kaže Sekulic.
Bombardovanje bez milosti
„Oluja“ pocinje višecasovnom artiljerijskom vatrom po svim gradovima i vecim naseljenim mestima u RSK. Bombardovanja su vršena bez milosti. U Kninu su pogodene kasarne, zgrada Glavnog štaba Srpske vojske Krajine, ali i bolnice, škole, višespratnice sa stanovima, udžerice na periferiji, jednako kao i zgrade u glavnoj ulici.
U vecernjim satima stižu izveštaji iz Lickog i Dalmatinskog korpusa o prvim uspesima hrvatskih jedinica.
Prema podacima kojim je raspolagala Operativna grupa Glavnog štaba SVK, situacija je tokom celog 4. avgusta bila relativno povoljna.
Savo Štrbac, direktor dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“ objašnjava da je protiv krajiških Srba, oko 220.000 žitelja sa oko 30.000 vojnika, krenulo oko 200.000 vojnika iz Hrvatske i HVO.
– Ako se tome dodaju muslimanske i NATO snage, agresora je bilo više nego stanovnika u Krajini, a odnos vojnika bio je najmanje 7:1 u korist agresora. I dok je cela Krajina bila izložena dotad nevidenoj artiljerijskoj vatri i dok su hrvatski vojnici ubijali i spaljivali sve što je srpsko, vrhovni komandant hrvatske vojske i predsednik Hrvatske Franjo Tudman, preko radija i TV, „u ime demokratske vlasti Hrvatske“ pozivao je Srbe „da ostanu kod svojih kuca i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu, docekaju hrvatske vlasti“ – objašnjava Štrbac.
Za nekoliko dana neravnopravne borbe slomljen je otpor Srpske vojske Krajine, a narod zapadne Krajine, poucen „istorijskim iskustvom“, krece u dotad najvecu srpsku „seobu“.
– Hrvatski vojnici, a za njima nisu zaostajali ni muslimanski, nad Srbima sa kojima su došli u kontakt, upotrebljavali su vec toliko puta isprobane metode likvidacija – klanja, spaljivanja, metak u potiljak, bacanje u jame…, ali i neke nove metode zamrzavanje i spaljivanje hemikalijama – objašnjava Štrbac.
Još 20 vojnika u zatvorima
I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude u izbeglickim kolonama i do Une i preko Une duboko u teritoriju Republike Srpske. Na putevima kojima su se kretale krajiške izbeglicke kolone ostajali su leševi ubijenih artiljerijskim granatama, avionskim bombama, snajperskim hicima, noževima…
Na evidenciji „Veritasa“ nalaze se imena 1.975 poginulih i nestalih Srba iz ove akcije, od cega 1.198 civila, a medu njima 515 žena i 12 dece. Oko 1.500 pripadnika SVK preživelo je zarobljavanje, od kojih se 20-ak još nalazi u hrvatskim zatvorima, optuženih ili osudenih za dela ratnog zlocina.
Oko 3.200 starih i nemocnih, koji nisu hteli ili nisu mogli da napuste ognjišta, na silu su internirani u logore za civile. Krajina je opustošena, opljackana, pa porušena i zapaljena. Nisu bili poštedeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski kao ni antifašisticki spomenici.
U oktobru 1995. godine prema popisu MKCK, u zapadnoj Krajini „vegetiralo“ je 8.444 lica, uglavnom starih i nemocnih, od kojih oko 2.000 nesrba.
Proterali, pa tužili
– Jedan od apsurda ove agresije, kao i onih koje su joj prethodile (Miljevacki plato, Maslenica, Medacki džep i Bljesak) nalazi se u cinjenici što je agresor bila clanica UN, a Krajina zona pod zaštitom UN i što su neke druge clanice UN odobrile i ucestvovale u samoj agresiji. Apsurd je doveden do kraja tužbom Hrvatske upucene Medunarodnom sudu pravde u Hagu protiv SR Jugoslavije „za genocid nad Srbima iz Krajine, jer je pre pocetka ‘Oluje’ zapovedila i prisilila srpsko pucanstvo koje živi na podrucju Knina na evakuaciju, etnicki cisteci to podrucje po drugi put“ – dodaje Savo Štrbac.
Savet bezbednosti, osim „snažne osude hrvatske vojne ofanzive velikih razmera“ (R 1009/95), nije doneo ovoga puta, bilo kakve kaznene mere protiv agresora.
Predsednik Hrvatske Franjo Tudman je mogao da, bez bojazni od bilo kakvih posledica, vec 6. avgusta na kninskoj Tvrdavi, u pobednickom zanosu, uzvikuje da su „Srbi dobrovoljno napustili Krajinu“ i da u hrvatskom Saboru 15. januara 1996. godine konstatuje „uspešnim izvodenjem akcije ‘Oluja’ za svagda je rešen glavni unutrašnji problem hrvatske dražve“.
U proglasu povodom sedam godina srpskog progona iz Krajine „Veritas“ se obratio Krajišnicima, ali i jugoslovenskoj i svetskoj javnosti koja ignoriše sudbinu stotine hiljada srpskih izbeglica.
– Gde smo mi krajiški Srbi sedam godina posle? I dalje smo, uglavnom, prognanici, beskucnici, apatridi i iseljenici, optereceni epitetima agresora i ratnih zlocinaca.
Podseca i Koštunica
Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica kaže u izjavi da su „naši nesrecni sunarodnici bili primorani da napuste svoje domove brutalnom policijko-vojnom akcijom, koju je jedan demokratskog sveta pomogao, a drugi kukavicki zatvorio oci“ – Krajina je bila žrtva, koliko sukobljenih radikalnih nacionalnih ideja i iskljucivosti tadašnje hrvatske politike, toliko i vajkadašnje srpske nesloge i nesposobnosti srpskih politicara da se izdignu iznad licnih interesa. Naši izbegli sunarodnici imaju pravo da se vrate na ono što je njihovo, a matica je dužna da im u tome pomogne – napominje Koštunica.
I dalje pitamo: kako možemo biti agresori u državi u kojoj smo bili konstitutivni narod i kako možemo biti zlocinci kada su nas više od jedan odsto pobili, preko dve trecine prognali i uništili nam svu privatnu imovinu i sve istorijske, kulturne i duhovne spomenike. I dalje želimo da se vratimo u svoj zavicaj, na svoje imanje i u svoje stanove. I dalje želimo da sakupimo kosti pobijenih rodaka i sahranimo ih po našim pravoslavnim obicajima. Ali, želimo da naš povratak bude dostojan coveka na pocetku treceg milenijuma. Svesni smo da Hrvatska i dalje onemogucava ili otežava naš povratak preko velikog broja diskriminirajucih zakona, na osnovu kojih nam je i oduzela mnoga ekonomska, gradanska i politicka prava i da dobrovoljno niti želi niti hoce da ponovo naruši etnickim cišcenjem stecenu i dugo ocekivanu „demografsku ravnotežu“.
JUCE U BEOGRADSKOJ CRKVI SVETOG MARKA
PARASTOS ŽRTVAMA „OLUJE“
NJegova svetost patrijarh Pavle sa sveštenstvom juce je u crkvi Sv. Marka u Beogradu, pred više stotina vernika, služio parastos na sedmu godišnjicu stradanja krajiških Srba u hrvatskoj akciji „Oluja“.
Patrijarh Pavle je na kraju parastosa rekao da se molilo za „bracu i sestre kojima su živote oduzeli zlocinci“ i dodao kako na ovome svetu niko nije besmrtan, te da i te „zlocince ocekuje kazna pred sudom božjim“.
U agresiji na Krajinu, od strane hrvatske vojske i policije, pre sedam godina ubijeno je i nestalo oko 2.500 Srba. Spaljeno je i porušeno više od 26.000 srpskih kuca. Sve što je ostalo sistematski je opljackano, a više od 300.000 Srba prognano je sa vekovnih ognjišta, potvrdio je za „Vesti“ predsednik Udruženja porodica nestalih Srba iz Krajine Cedo Maric.
