*
Poezija Gorana Tadića
Iz zbirke „Oprosti mi stihove“
ISPUNIŠ MI OČI
Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.
149. POKUŠAJ DA NAPIŠEM POSLEDNJU PESMU TEBI
Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,
a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,
dok se ne dogovorimo
da treba da živiš u kutijici za sitnice,
zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.
Još uvek štrčiš u šumi drugih žena,
kao Pančićeva omorika.
Gledam te ponosno, kao da si iz mog dlana iznikla,
kao da je moja zasluga što si stasala u najlepše zelenilo,
u jedini orijentir, meni vidljiv gde god da sam.
Jednom ćeš mi, nadam se,
oprostiti što nisam neko bolji,
kada te već ovoliko volim.
Pokušao sam da te volim manje,
ali to sa tobom nije moguće.
Trudim se da ti ne pripišem
baš svaku nesanicu, ali ne uspevam.
Čim trepnem, sanjam te.
Kako ti napreduješ sa zaboravom?
Znam, teško je i žive zaboraviti.
Ne brini, uspećeš,
samo ne smeš zaboraviti
da moraš da me zaboraviš.
Pomoći će ti ružne uspomene.
Ništa mi tvoje po zakonu ne pripada,
a opet, sve tvoje je moje.
Lopovska posla.
Slažem dragulje uspomena,
prebiram, prebrojavam, ali te ne trošim.
Ne dam da te zaboravim.
Da mogu kroz vreme da se vratim, ne bih se rodio.
Da mogu da me nema, kao da me nije bilo,
da ne moraš da se mučiš da me zaboraviš,
niko srećniji od mene ne bi bio.
Neka me nigde. Neka me nikad.
Neka me, za tvoj spokoj, za tvoju sreću,
da me nikad ne sretneš i ne zavoliš,
da ne ostaneš upamćena kao Tadićeva omorika.
OKRENEŠ GLAVU NA DRUGU STRANU
Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
„valjda se neko i za mene rodio“,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: „Ne vidiš me“.
NEKAKO NIKAKO
Ako se ne pozdravimo, ne zameri,
znaš da jedva čekam da odem.
Sve se nešto nadam da je tamo bolje,
ovde ništa, osim tebe, nije valjalo.
Ne znam kako drugi vole,
al’ ja to nekako čudno,
nekako bolno.
Možda je i drugima
nekako teško,
pa misle da će svakog časa
nekako umreti,
al’ nekako im se ne da,
pa nekako trpe
i žive nekako.
Ja nikako.
I kad bih nekako živeo,
jedva bih čekao da prestanem,
al’ da se ne opraštam od tebe,
jer ne bih preživeo kada bih znao
da te poslednji put gledam.
Ako se ne pozdravimo,
zameri što sam pobegao
i nisam još jednom rekao
ono što nikad više nećeš čuti.
Duri se i zvocaj, zaslužio sam
kad nisam umeo da volim
k’o sav normalan svet,
već nekako najviše na svetu
i nekako do kraja života.
MILIONER
Da mi je da još samo milion puta pogledam u oči tvoju dušu,
da se čudim kako možeš tako dugo da izdržiš da ne trepneš,
da izludim jednom i od radosti, ovako lud od tuge.
Da mi je da još samo milion puta veruješ, kada ti kosu dotaknem,
da će sve biti dobro, jer ja tako kažem, jer umem da nam bude dobro.
Da mi je da se još samo milion puta tvoje usne na mojim istope od želje,
da ih razmazujem po tvojoj koži, dok klizim po ostatatku tebe,
da ih na mesto, na kratko, vratim, tek da šapneš nešto nerazumljivo, a lepo.
Da mi je da me još samo milion puta, kao prvi put, voliš,
da ti trepavice trnu od mojih golicljivih ugriza,
da se pitaš zar sam toliko nezasit da mi još uvek zalogaj tebe fali,
da se pitaš koliko je to moje srce kad ne mogu da ga napunim.
Da mi je da se još samo milion puta moje srce vidi spolja
kad milion puta uradiš bilo šta što ima veze sa mnom,
da me pitaju čime sam zaslužio toliki orden, a ja da im ne kažem,
nek’ puknu od zavisti što si izabrala mene da za tebe živim.
Da mi je da još samo milion puta, u prolazu, poljubim tvoj osmeh,
da me pitaš: „Šta ti je, bleso?“, a ja da kažem: „Pa, ništa, srećan sam“.
Da mi je još samo milion dana i milion noći pretrpanih tobom,
da dokažem da umem da živim, da poverujem u sve u šta ne verujem,
u letu da sakupljam pahulju po pahulju za tvoju venčanicu,
a ti da kažeš: „Ne treba toliko. Neću da me veo sakrije od tebe.
Nagledaj se. Zaslužio si, kad si me milion godina željan“.
