**
Poezija Gorana Tadića
Iz zbirke „Satenski stihovi“
BUDI TU
Budi tu, da manje pušim,
da tišina bolje zvuči,
da imam lozinku za osmeh,
da mi ne bude teško kad mi je teško,
da razgovaramo, dok samujem,
da me bockaš i miluješ rečima,
da ne budem tužan,
dok slušam tužne pesme,
budi tu, da znam da si tu.
Budi tu, jer tu ti je mesto,
tu si na sigurnom, tu si lepša,
tu ni ja nisam loš,
tu ne boli,
tu je bolje od bilo kog tamo.
Budi tu,
da mi tu nedostaješ
kad ne budeš više tu.
ZAŽMURI
Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi…
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju…
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla…
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al’ lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.
PARFEM
Nisam dozvolio njenom telu, skladnoj i prikladnoj ambalaži
za njenu skupocenu dušu da mi pogled zavede.
Polako, rekoh sebi, čekaću da se otvori,
da osetim šta će mi grudi ispuniti, kada udahnem sadržaj.
Mogao sam je lako, muškim dodirom,
kao bocu šampanjca, naterati da pola sebe po meni prolije,
pola dopusti da ispijem, da je, opijen, potrošim
i zaboravim, čim se otreznim.
Ne, to ne bih bio ja, niti bih saznao ko je ona.
Osetio sam da malena bočica,
dizajnirana po liniji kretanja mojih usana i dlanova,
sadrži nešto što osećam, nešto bez čega neću osećati,
bez čega mogu da žive jedino oni kojima se ne živi.
Strepeo sam, preplašen privilegijom,
šta će me snaći kada se otvori.
Duh? Anđeo? Boginja?
Suviše obično.
To umem i sâm da izmislim.
Ovo je, izgleda, žena.
Činilo se da će eksplodirati u mojoj blizini,
bezmalo je kroz pore izlazila iz sebe.
Drhtao sam od straha da će se potrošiti na mene,
pokušao da ne gorim, da je sačuvam od sebe.
Pod pritiskom mojih vrelih reči,
otvorila se, kapnula kap sebe,
dovoljno da osetim šta u njoj osećam.
Duša, dakle, ima miris?
Prelepo mirišeš, rekoh.
Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,
reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.
Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,
al’ mora se probati još neka kombinacija.
Na hladnijoj koži od moje, biće diskretna,
primerena trenutku, uz novu mirisnu notu,
dok ne izvetri, dok ne dosadi,
a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.
TREBA MI NEŠTO TVOJE
Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila.
POLA PESME
Idem ja sada. Ostani gde si,
sam ću pronaći izlaz iz ovog ćoravog sokaka
i manuti i tebe i sebe ćorava posla.
Kad odem progledaćeš, tvoj put biće raskrčen,
a ja ću se već snaći sa tumaranjem po mraku.
Nije mi dovoljno pola tebe,
a ni na pola od pola nisam imao pravo.
Nisi znala šta bi sa svojom polovinom mene,
koju sam osećao kao da je moja.
Ne krivim te, jer…
Nemoj da se otimamo, pokidaćemo se.
Vratimo jedno drugom jedno drugo,
pa ko želi neka se kida sam.
Ti nemoj, jer nećeš mi dozvoliti da odem,
lakomisleno ćeš ponuditi tuđu polovinu sebe,
ako ti kažem da…
Nemoj da ti nedostajem, to je danas sramota.
Živi bez mene kao pre mene.
Ako baš moraš da me se setiš neka bude po zlu.
Lepotom će se baviti, moji samozvani stihovi,
a ti mi pripiši neki greh,
stavi mi laži i pogane reči u usta,
jer ne smeš se setiti kako smo…
Idem ja sada.
Nije to „zbogom ljubavi… idem da umrem…“,
to se tebe ne tiče.
Samo želim da znaš da si ponovo cela
i da…
DRUGI
Upozori sve buduće da su ti drugi
i da će morati da me nadmaše,
da bi te zaslužili.
Reci da si me zaboravila,
ali se ne možeš odreći
najlepšeg dela sebe,
kog sam morao da se odreknem.
Tražiće da vide moju sliku,
odahnuće kada je pokažeš,
ako je pronađeš.
Pitaće, onako usput,
šta sam to tako posebno stvorio,
a ti im reci: „Ovo što ljubiš“.
