Goran Vasiljević (32), vlasnik preduzeća za proizvodnju gumeno-tehničke robe „Largo“, smeštenog pored samog magistralnog puta Užice-Zlatibor, jedan je od onih retkih mladih ljudi koji je krenuo u suprotnom smeru od onog kojim danas obično putuju mladi Srbi puni znanja i ambicija.
Goran se vratio iz Nemačke i u rodnom kraju započeo biznis u koji je uložio znanje i novac stečen tokom desetogodišnjeg rada u Kelnu. Tokom četiri godine života i rada u Srbiji, Goran se, priznaje, sukobio sa brojnim problemima, ali je želja da radi i pobeđuje bila jača od svega.
– Mnogo radim, volim da radim, volim velike izazove, volim da se suočim sa, recimo, velikim zadatkom i da ga rešavam. Uživam u tome… Verujte, novac nije moj primarni motiv u biznisu. Osećam veliko zadovoljstvo kad uspešno realizujem posao – kaže Goran, priznajući da je prethodne četiri godine imao mnogo izazova, i poslovnih, ali i onih administrativno-pravnih.
Bezbrižna budućnost
Goran Vasiljević ne želi detaljnije da priča o proizvodnim i finansijskim rezultatima svoje firme.
– U svakom slučaju, ako mi loše krene, uvek imam izbor da se vratim u Nemačku. Moja prednost je znanje, kako u oblasti proizvodnje elemenata od gume, od kojih neke prodajem i „Mercedesu“, tako i činjenica da dobro govorim dva strana jezika, i da imam još neka druga znanja. Moja znanja su vrednija od novca. Razumete!
Trnovit put
Goran Vasiljević je predstavnik najmlađe generacije srpskih biznismena iz dijaspore koji su posle demokratskih promena u Srbiji odlučili da se vrate u otadžbinu i počnu privatni biznis. Na tom putu povratka, adaptacije i rada, Goran je prošao prilično trnovit put, ali, pomenuta želja za uspehom i čvrsto verovanje u sebe i svoje najbliže saradnike pobeđivala je sve prepreke na koje je nailazio i na koje još povremeno nailazi.
– Pre svega, treba nešto razgraničiti, u Nemačkoj, odnosno zemljama Evropske unije, znatno je manje administrativnih prepreka nego ovde, pre svega nema carina. U suštini, u odnosu na zapadnu Evropu, za rad u Srbiji treba dosta više energije i samopouzdanja. Ova zemlja je u poslednjih 20 godina prošla dosta težak period, zbog čega mnoge stvari još nisu postavljene na svoje mesto. Međutim, i u takvoj situaciji Srbija ima neke svoje prednosti za bavljenje biznisom.
Goran Vasiljević je rođeni Užičanin, koji je odrastao i školovao se u Kelnu.NJegov otac Milan i majka Stojanka su sedamdesetih otišli u Nemačku gde su radili i još uvek rade u jednoj metalskoj fabrici. Nekoliko dana pre nego što će roditi sina Gorana, Stojanka je doputovala u Užice.
– četrnaest dana posle rođenja već sam sa majkom leteo avionom za Nemačku. Tamo sam završio školu i, što tokom školovanja, što posle školovanja proveo deset godina u fabrici „Kerspe“ kod Kelna gde sam dobro ispekao ovaj zanat. Onda sam, jednostavno, poželeo da radim u svojoj zemlji.
Porodica na prvom mestu
Goran živi zajedno sa suprugom i petogodišnjim sinom u jednom iznajmljenom stanu blizu Užica.
– Voleo bih da odem i na malo duži odmor, ali nemam vremena. Ovaj posao traži celog čoveka. Priznajem, skroman sam čovek, meni je dovoljno malo skijanja, običan auto, neki dobar film i kućni ambijent. Nisam opterećen željom da imam neki veliki lokal, „lud“ auto… Meni je, kažem, najvažnije da imam svoju porodicu i znanje sa kojim mogu gde poželim – kaže Goran Vasiljević.
Izvoz u Nemačku
U želji da ispita kakve su mu šanse u Srbiji da razvije posao proizvodnje gumarsko-tehničke robe, Goran je 2001. godine osnovao u Užicu privatno preduzeće u kome mu je u početku radio samo jedan radnik. Vremenom, posao je krenuo, tako da je 2004. godine i Goran pristigao u Srbiju, a sa njim i veći broj mašina koje je nabavio u Nemačkoj. Broj radnika i moderne opreme u firmi „Largo“ se povećavao iz godine u godinu, tako da danas Goran ima 25 radnika i opremu koja nije ništa lošija od one sa kojom rade u njegovoj bivšoj fabrici u Nemačkoj.
– Bilo je teško, često sam selio opremu od jedne do druge privatne hale, osvajao nove proizvode, sukobljavao se sa različitim problemima. Na kraju, upornost se isplatila, premda, kad bih ponovo krenuo istim putem, neke bih stvari drugačije uradio.
Preko 95 odsto ukupne produkcije Goran danas izvozi, najviše na tržište Nemačke.
– Sve što sam ovde počeo da radim i prodajem na tržištu Nemačke i drugim državama, radio sam udogovoru sa mojom bivšom fabrikom „Kerspe“. To je jedan pozitivan odnos između nas, iako pokrivamo isto tržište. Međutim, suština svega je da je to tržište ogromno i da ima mesta i za njih i za mene. Jedini uslov za rad na tom tržištu je kontinuitet u isporuci kvalitetne robe u traženom roku. To je, zapravo, i jedan od glavnih vodiča za biznis.
Još je, dodaje Goran, veoma važno da zaposleni u firmi osećaju pripadnost kompaniji.
– Među velike probleme koje sam imao jeste i problem obezbeđenja odgovarajućeg stručnog kadra. Zanat, potreban za obavljanje poslova na mojoj opremi, nigde se ne uči u okolini Užica, tako da sam, pored svega drugog, morao i da obučavam novoprimljene radnike. Srećom, moj izbor je bio dobar, tako da danas među 25 dobro obučenih radnika imam najviše onih koji osećaju pripadnost firmi. A to je, složićemo se, veoma važno.
