Gordana

Ovaj tekst sam napisala oktobra 2010. godine, malo pošto sam započela svoje prvo zvanično obrazovanje u homeopatiji. Tada sam ga objavila na blogu na kome sam u to vreme redovno objavljivala. Kao što ćete videti, napisan je sa dosta emocija. Bila sam vrlo uzbuđena što sam upisala tu školu. Nisam znala kako će se dalje odvijati moje putešestvije kroz homeopatiju, pa ni život, kao što to nikada i ne znamo. Nadam se da vam moje iskustvo može pomoći, da krenete za nekim svojim neostvarenim snom, ambicijom, talentom; da otvorite zatvorena vratanca koja je prekrila paučina svakodnevnog života, uđete tamo i pogledate – možda otkrijete davno zaboravljena blaga. Ako to učinite, može vam se dogoditi nešto slično kao meni. Ako ne učinite, nikada nećete znati. Anđelka Elezović je to rekla na svoj način, kratko, jasno, maštovito i istinito: „Kad čovek ostvari san, san ostvari čoveka.“ Oktobar 2010. Trinaest godina sam u homeopatiji. Ušla sam na neka mala vrata, na 1100 metara nadmorske visin..

„Život je težak, i kada to shvatite, tada prestaje da bude težak.“ – Skot Pek, „Put kojim se ređe ide“. Kad sam otvorila tu knjigu, neke 1990. rekla bih, i pročitala prvu rečenicu, ostala sam zabezeknuta. Poželela sam da je odmah zatvorim, jer to nije bilo ono što mi je bilo potrebno u tom trenutku. Ma, ni u jednom trenutku. Takav zaključak, na samom početku, nije mogao da mi pomogne u rešavanju mojih problema. Nisam želela da mi neko tresne u lice ideju da je život težak, jer sam već shvatila da je težak. Privremeno i povremeno je bio težak. Tražila sam način da shvatim kako da mi više ne bude težak. Želela sam da mi neko iz knjige kaže kako da sebi olakšam taj sport, da mi da neka uputstva. Zapravo, najviše mi je bilo potrebno da naučim da izračunam kada će više dođavola prestati da bude tako težak. I onda mi se u trenutku sve smučilo – i to što je tako dramatično teško živeti i vući se kroz sva ta bodljikava polja koja, dok im prilazim, izgledaju primamljivo i obećavajuće, a on..

Posvećeno mojim roditeljima i uspomeni na njihovu ljubav U drvenoj baraci opremljenoj oskudnim nameštajem bilo je toplo samo pored usijane dudnjare. Za omanjim radnim stolom, po čijim su ogrebotinama na tabli još milela sećanja na Veliki rat (skoro da su se mogli videti obrisi mapa i planova za partizanske akcije u sukobima sa Nemcima), sedeo je mlad muškarac. Nedavno je dobio posao sa svojom diplomom rudarskog inženjera u ovom, do patetike pustom i beživotnom rudarskom naselju. Bosna. Svuda okolo visoka brda, leti obučena u tamnozelenu šumovitu čoju, a u jesen su se po goluždravim proplancima vetrovi poigravali strpljenjem i izdrzljivošću meštana. Drveće nije imalo kud. Ljudi takođe. Suočeni sa takvom istinom, saživeli su se. Tako su stanovnici u tim kasnonovembarskim večerima ličili na siluete ogoljenih drveta u ranim sumracima. Žena je stajala pored stola. Noktom palca urezivala je nekakve šare u drvo. Gledala je čoveka koji je mirno trpeo svoj nemir na oguljenoj stolici. Sve je v..

Razmišljam nešto: ja nikad nisam bio loš klinac. Ono: nasilnik, neki razbijač noseva, kavgadžija. Dok nisam krenuo u školu, često su me u naselju zezali – kako dečaci, tako i devojčice da sam pekmez, kmezavko i šta ti ja znam. Sećam se, bilo mi je žao kad moji drugovi maltretiraju mačiće ili gaze puževe i gliste. Ja sam voleo da se igram sa tim živuljkama. Osećao sam sa njima neku bliskost, valjda… nešto kao: i one imaju dušu. (To je često govorila moja baba za svaku bubu ili, čak, biljku.) Otac me nije mnogo mazio. Ponekad, kad bi se napio „k’o majka“ (i to sam od babe čuo, uvek mi je zvučalo mnogo čudno). Daleko je od istine da me je, uvek kada je bio pijan, mazio ili smrdljivo i balavo ljubio. U stvari, nikad nisam znao šta me od njega čeka. Majka me je uzimala u krilo, češkala i milovala, ali je stalno uzdisala i često brisala oči, pa sam se zato i u njenom zagrljaju osećao loše. Kao da sam otežavao teret koji je nosila. Sve u svemu, nisam baš vrištao od sreće, ali sam zaključio..

Pa sramota, stvarno. U ovim godinama... A opet, dobro je kad shvatiš na koju se udicu pecaš. Shvatila sam! Ja u stvari ne mogu dugo da boravim u sredini. Stalno letim iz krajnosti u krajnost. Kad sam stabilnija, onda idem iz jedne u drugu. Ti periodi su kraći, pa znači da pretežno letim. Nije to lako. Nemam krila. Da ih imam, bila bih prilagođenija za letenje. Ali, ne znam šta mi je potrebno da se bolje prilagodim menjanju mesta. Vidi ti to. Homeopatski gledano, razmišljam o rečima koje upotrebljavam da opišem ovo što sam shvatila – koja povezanost: - ne mogu da boravim u sredini = strah da budem usred gomile ljudi, od bilo kakve gužve, čak i kad je posmatram iz daljine; - kad sam stabilnija, onda hodam = imam poboljšanja od hodanja i pešačenja; ne voli da šetam, to mi je pasivno; volim da pre nego što izađem odredim sebi rutu i mora da bude duža od pet kilometara; - letenje, nemam krila = s jedne strane, plašim se letenja – bilo kakvog; ne smem da gledam one električne ili kak..

Ovu pričicu iz života izazvala je jedna sveža situacija, direktno povezana sa milijardu sličnih, a sva ta brojčana sitnica odnosi se na moju decu. Samo na jedan aspekt pojave MOJA DECA. Moram o njima da pišem nejasno jer su osetljivi na MOJE iznošenje u BILO KAKVU javnost NJIHOVE privatnosti. Znači, nema imena, nema pola, nema godina niti logičnog rasporeda, kako ne biste shvatili o kome se radi. Oni imaju privatnost i zahteve glede iste, ja imam misli i osećanja. I nagon za pisanjem. I objavljivanjem! Ima tu i događaja, pa se vi čitaoci snađite, a ja ću biti što preciznija ali tako da budem maksimalno maglovita i uopštena. Neka nam je svima Bog u pomoći. Doduše, folder u koji stavljam ovakve pričice iz života tako precizno sam i nazvala: „Bemliga“. Jedno živi malo dalje, jedno drugo je mnogo bliže, treće jedno je nastanjeno tu blizu, jedno četvrto je takođe mnogo bliže od onog koje je trenutno najudaljenije – sve to se naravno odnosi na njihovu fizičku udaljenost, daljinu merenu kil..

Išla sam ulicom i videla mladu majku koja tuče dete. Devojčica, mala... nema više od tri godine, nešto neće. Ili nešto hoće. Tako majušna, još ne razume sve reči i ne zna zašto ne može da dobije ono što hoće, baš tada tog trenutka, jer ako ga ne dobije odmah, ona misli da neće nikad; i ona misli i iskustvo joj govori da je to nešto mnogo važno. Ona još uvek ne zna da malo šta u životu ne može da se odloži do malo kasnije ili da je neispunjena želja neće uništiti. Ona to ne zna, ali bi njena mama trebalo da zna. A mama je vucara za ručicu, već pocrvenelu od stiska i trenja, jer ko zna koliko dugo mama vuče i drma ručicu, možda je uvek tako vodi kroz grad, kroz vreme, kroz život - kao teret koji mora da vucara sa sobom. Možda ni ona sama ne zna kada se to detence pretvorilo u tegobu koja neće da ode, koja se prilepila uz nju i njen život i ne ostavlja je na miru. Nikada je neće ostaviti na miru i ona nikada više neće živeti slobodno, bez obzira koliko možda nikada i nije živela tako, ali..

Pisano 24. maja 2010. (Zašto tekst nije završen istog dana? Biće valjda jasno do kraja.) Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan? To je pitanje koje je upravo izgovorila voditeljka prepodnevnog programa Radija 202. To je pitanje za milion dolara koje nećete dobiti, ali možete dobiti satisfakciju da znate tačan odgovor. Naime, svaki odgovor koji date je tačan. I onaj koji ne date, takođe je tačan. Ali, samo pod uslovom da ste vi – prosečna srpska radna žena. Ostali ne znaju da takvo biće uopšte postoji. Zašto? Pa, zato što za njih i ne postoji. Zvuči nelogično? Logika je precenjena. Ja bih odgovorila ovako: prosečna srpska radna žena nije žena. Ona je biće iz petorazrednog naučnofantastičnog filma; ona je kiborg u izradi; ona zapravo NIJE. Da, to je odgovor na pitanje: šta JE prosečna srpska radna žena? Odgovor: ona nije, tj. ni JE, što znači da ona NIJE. Zašto prosečna srpska radna žena NIJE? Prvo: ona nije srpska. Ma, uopšte neću da objašnjavam niti pokušavam da bilo kome..

Sa očiglednim nestrpljenjem je otkopčavao šlic pantalona. Dugmad se pod ubrzanim pokretima zaglavljivala, pa je pocupkivao. Svlačio je nogavice gurajući ih stopalima, preturio se na krevet i udario čukalj o drvenu ivicu. Opsovao je. Ležeći je prevlačio džemper preko glave. Čuo je kako ona u kupatilu isključuje tuš. Bio je spreman. Izašla je iz kupatila i umotavala peškir oko glave. Pogledala je niz njegovo golo telo. - ‘Ajde, požuri – rekao je. - Gotova sam – rekla je. Utrčao je u kupatilo i stao ispod tuša. Napetost je oticala u toplim mlazevima. Posmatrao je kako vrtlog nestaje u slivniku. - Jesi li ispeglao košulju? – Pitala je dok je četkicom maskare milovala trepavice. - Jesam. Obuvao je čarape. Pogledao je časovnik na noćnom stočiću, pa nju pred ogledalom. - Hoćeš brzo da završiš sa šminkanjem? Već je pola osam. - Evo, sad ću. Stići ćemo, ne brini. „Da ne brinem?“ - razmišljao je, dok je zakopčavao dugmad na košulji. „Nećemo stići na vreme. Nikada ne stižemo na vreme.“ ..

U ogromnoj prostoriji, od koje bi mogao biti napravljen stan osrednje veličine, postavljen je klavir – polukoncertni, crn, neznatno oguljenog desnog ćoška poklopca klavijature. Debeo prekrivač fine prašine meko i toplo ga je zaogrnuo, obgrlivši njegovu gornju površinu, čak pruživši se brižno do oblina nogu na kojima stoji – sam i dovoljan. U odaji se, osim klavira i ustajalog vazduha, nalazi jedna stilska stolica neodređenog stila - prekrivena, nekada belom, flanelskom presvlakom. Požutela belina flanela, mekota prašine, aristokratska visina prostorije, brazde u masivnom okviru velikog prozora čije okno odavno ne pušta unutra dnevnu svetlost niti noćnu tamu, tišina kojom odzvanja utroba klavira: sve to zajedno vratilo bi vreme jedan vek unazad, kada bi neko ušao i video taj prostor van vremena. Kako tu niko nikada nije ušao, ova odaja lebdi u vremenu van prostora, ne služeći ničemu. Čak ni nekom beznačajnom trenutku nečijeg budućeg sećanja na nepoznatu prošlost. Masivna vrata odavno s..