Gordana

Ovu pričicu iz života izazvala je jedna sveža situacija, direktno povezana sa milijardu sličnih, a sva ta brojčana sitnica odnosi se na moju decu. Samo na jedan aspekt pojave MOJA DECA. Moram o njima da pišem nejasno jer su osetljivi na MOJE iznošenje u BILO KAKVU javnost NJIHOVE privatnosti. Znači, nema imena, nema pola, nema godina niti logičnog rasporeda, kako ne biste shvatili o kome se radi. Oni imaju privatnost i zahteve glede iste, ja imam misli i osećanja. I nagon za pisanjem. I objavljivanjem! Ima tu i događaja, pa se vi čitaoci snađite, a ja ću biti što preciznija ali tako da budem maksimalno maglovita i uopštena. Neka nam je svima Bog u pomoći. Doduše, folder u koji stavljam ovakve pričice iz života tako precizno sam i nazvala: „Bemliga“. Jedno živi malo dalje, jedno drugo je mnogo bliže, treće jedno je nastanjeno tu blizu, jedno četvrto je takođe mnogo bliže od onog koje je trenutno najudaljenije – sve to se naravno odnosi na njihovu fizičku udaljenost, daljinu merenu kil..

Pitala sam sebe jutros: „Dobro, da li ti od svega moraš da napraviš dramu? Ako je odgovor da, da li svaka od tih drama mora da ima baš toliko zapetljan zaplet? Ako mora, da li bi ponekad u tim zapletima moglo da bude radosti? Ako bi moglo, zašto je nema?!“ Nisam sebi odgovorila. Samo sam se popreko pogledala, u ogledalu – jer sam pitanja postavila u kupatilu. Popreki pogled presekla je kosa lika iz ogledala, pošto sam juče napravila dramatičnu promenu frizure. I da sam htela i mogla da odgovorim, ona koja me je gledala nisam bila ja. Izletela sam iz kupatila. Da zaboravim i nju i sebe. A o čemu se zapravo radi? E pa vidite, radi se o tome da ja ovih dana treba da otputujem. Daleko. Na duže nego što sam izbivala iz kuće od ne pamtim kada. Sama. Moji osećaji u vezi sa tim putešestvijem ravni su odlasku na robiju. Moje strepnje su pretpostavljam slične strepnji da li ću preživeti. Pretpostavljam jer ne verujem da u iskustvu nosim nešto slično. S druge strane, nemam neki strah od smrti, ..

Pisano 24. maja 2010. (Zašto tekst nije završen istog dana? Biće valjda jasno do kraja.) Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan? To je pitanje koje je upravo izgovorila voditeljka prepodnevnog programa Radija 202. To je pitanje za milion dolara koje nećete dobiti, ali možete dobiti satisfakciju da znate tačan odgovor. Naime, svaki odgovor koji date je tačan. I onaj koji ne date, takođe je tačan. Ali, samo pod uslovom da ste vi – prosečna srpska radna žena. Ostali ne znaju da takvo biće uopšte postoji. Zašto? Pa, zato što za njih i ne postoji. Zvuči nelogično? Logika je precenjena. Ja bih odgovorila ovako: prosečna srpska radna žena nije žena. Ona je biće iz petorazrednog naučnofantastičnog filma; ona je kiborg u izradi; ona zapravo NIJE. Da, to je odgovor na pitanje: šta JE prosečna srpska radna žena? Odgovor: ona nije, tj. ni JE, što znači da ona NIJE. Zašto prosečna srpska radna žena NIJE? Prvo: ona nije srpska. Ma, uopšte neću da objašnjavam niti pokušavam da bilo kome..

U polutami sobe, u prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj slikarskoj galeriji. Dve žene različitih godina sede mirno, kao da se pre tog momenta nije dogodilo ništa i kao da za njim ništa ne sledi. Nikakav pokret, zvuk. Kada bi čovek pogledao tu sliku na platnu, na nekom zidu, stajao bi pred njom pokušavajući da dokuči njenu priču. Svaka slika ima svoju priču. Svaka slika ima onoliko priča koliko ima posmatrača. Evo jedne priče: Nešto ranije, mlada žena je ušla u hladnjikav ulaz zgrade, popela se uz nekoliko stepenika, zastala ispred vrata, duboko uzdahnula i pritisla taster kojim je najavila svoj dolazak. Druga žena, koja je izgledala kao stari..

Koji naslov? To ne mogu da vam kažem, prerano je. Ne bih morala da vas ubijem, ali kad objavim knjigu pod tim naslovom, ne snosim odgovornost za posledice. Kao i trudnoća, koja nije bolest već samo drugačije stanje – drugo stanje, tako i majčinsko ludilo nije bolest. To je stanje. Nikakva patologija. Samo stanje. Trajno stanje potpunog ludila, koje je sasvim normalno. Zato ništa ne brinite i ne zamarajte se analizom svojih postupaka, misleći da sa vama nešto nije u redu. Sve je u redu. Mirno prihvatite da nikada nećete biti mirne. Trenuci u kojima ste opušteni biće vrlo kratki i retki. Olakšanje? E, njega ćete osetiti mnogo puta, ali će biti pomešano sa nekoliko drugih osećanja, tako da ćete ga teško razlučivati. Ideja za pisanje ovog vodiča javila mi se posle jednog telefonskog razgovora sa ćerkom, u vreme kad je njena ćerka imala nešto manje od godinu dana. Rekla mi je kako dete nešto slabo jede poslednjih dana. Izgovorila je to mirnim i staloženim glasom, polako, bez drame i panik..

Moje blisko okruženje zna koliko volim svoj rođendan. Logikom malog Perice, obožavam april zato što sam rođena u aprilu. Nebitno je što su tolike pesme ispevane aprilu. Nije važno što se svake godine događa eksplozija života, što to svi gledaju i uživaju, što većinu ljudi opčinjava i nadahnjuje. Pa ta brojka! Koliko je samo čudesna kombinacija te dve cifre. Svaka za sebe je neugledna, ali kad se spoje, bilo napisane ili izgovorene, pa to je melodija. U koji god dan da padne, taj dan postaje čaroban. Nekada je tako bilo jer sam bila centar univerzuma. Mama je to činila, raskošnim tortama, punjenim jajima koja se nimalo nisu razlikovala od pečuraka u bajkama, stavljanjem uštirkanog stolnjaka od damasta preko stola i ne možete da zamislite kako precizno postavljenog escajga. Ujaci su to činili, svojim obožavanjem i preuveličavanjem svega u vezi sa mnom. I svi ostali članovi naše male porodice, ušuškane u bezgraničnu, sumanutu posvećenost i ljubav. Kasnije, kad su sa neba sletela deca, za..

Ovaj tekst sam napisala oktobra 2010. godine, malo pošto sam započela svoje prvo zvanično obrazovanje u homeopatiji. Tada sam ga objavila na blogu na kome sam u to vreme redovno objavljivala. Kao što ćete videti, napisan je sa dosta emocija. Bila sam vrlo uzbuđena što sam upisala tu školu. Nisam znala kako će se dalje odvijati moje putešestvije kroz homeopatiju, pa ni život, kao što to nikada i ne znamo. Nadam se da vam moje iskustvo može pomoći, da krenete za nekim svojim neostvarenim snom, ambicijom, talentom; da otvorite zatvorena vratanca koja je prekrila paučina svakodnevnog života, uđete tamo i pogledate – možda otkrijete davno zaboravljena blaga. Ako to učinite, može vam se dogoditi nešto slično kao meni. Ako ne učinite, nikada nećete znati. Anđelka Elezović je to rekla na svoj način, kratko, jasno, maštovito i istinito: „Kad čovek ostvari san, san ostvari čoveka.“ Oktobar 2010. Trinaest godina sam u homeopatiji. Ušla sam na neka mala vrata, na 1100 metara nadmorske visin..

Bilo je leto 1976. godine. Letnji raspust posle završenog prvog razreda gimnazije. Nana me je poslala u „Mimozu“, da kupim doručak za nju, sestru i sebe: po dve pogačice i jogurt. Deka je umro prethodnog leta. U kući se još uvek osećalo nedostajanje. Mama je bila na poslu. Pored SDK sam išla po zidiću, jer iako sam imala već punih 15, mama je odbila moje molbe da mi dozvoli da počnem uveče da izlazim na Fontanu, pa sam se još uvek ponašala kao devojčica. Kod ulaza u Lepoticu sam prešla ulicu i polako hodala desnim trotoarom Njegoševe. Da li se i tada zvala Njegoševa? Prošla sam iza Crkve i zakoračila na početak Trga republike (da li se i tada zvala Trg republike?). Ko zna o čemu sam razmišljala, šta li sam zamišljala, koga sam se nadala da sretnem u pola 9 ujutro, kad se ispred mene stvori, kao da je pao sa neba – Čubi. Družio se sa mojim bratom Mirčetom i njegovim društvom: Sule, Neca, onaj plavi momak, oniži, koji se još tada zabavljao sa svojom budućom ženom, Čubi mlađi, Neška, Bo..

Razmišljam nešto: ja nikad nisam bio loš klinac. Ono: nasilnik, neki razbijač noseva, kavgadžija. Dok nisam krenuo u školu, često su me u naselju zezali – kako dečaci, tako i devojčice da sam pekmez, kmezavko i šta ti ja znam. Sećam se, bilo mi je žao kad moji drugovi maltretiraju mačiće ili gaze puževe i gliste. Ja sam voleo da se igram sa tim živuljkama. Osećao sam sa njima neku bliskost, valjda… nešto kao: i one imaju dušu. (To je često govorila moja baba za svaku bubu ili, čak, biljku.) Otac me nije mnogo mazio. Ponekad, kad bi se napio „k’o majka“ (i to sam od babe čuo, uvek mi je zvučalo mnogo čudno). Daleko je od istine da me je, uvek kada je bio pijan, mazio ili smrdljivo i balavo ljubio. U stvari, nikad nisam znao šta me od njega čeka. Majka me je uzimala u krilo, češkala i milovala, ali je stalno uzdisala i često brisala oči, pa sam se zato i u njenom zagrljaju osećao loše. Kao da sam otežavao teret koji je nosila. Sve u svemu, nisam baš vrištao od sreće, ali sam zaključio..

Posvećeno mojim roditeljima i uspomeni na njihovu ljubav U drvenoj baraci opremljenoj oskudnim nameštajem bilo je toplo samo pored usijane dudnjare. Za omanjim radnim stolom, po čijim su ogrebotinama na tabli još milela sećanja na Veliki rat (skoro da su se mogli videti obrisi mapa i planova za partizanske akcije u sukobima sa Nemcima), sedeo je mlad muškarac. Nedavno je dobio posao sa svojom diplomom rudarskog inženjera u ovom, do patetike pustom i beživotnom rudarskom naselju. Bosna. Svuda okolo visoka brda, leti obučena u tamnozelenu šumovitu čoju, a u jesen su se po goluždravim proplancima vetrovi poigravali strpljenjem i izdrzljivošću meštana. Drveće nije imalo kud. Ljudi takođe. Suočeni sa takvom istinom, saživeli su se. Tako su stanovnici u tim kasnonovembarskim večerima ličili na siluete ogoljenih drveta u ranim sumracima. Žena je stajala pored stola. Noktom palca urezivala je nekakve šare u drvo. Gledala je čoveka koji je mirno trpeo svoj nemir na oguljenoj stolici. Sve je v..