Gordana

U polutami sobe, u prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj slikarskoj galeriji. Dve žene različitih godina sede mirno, kao da se pre tog momenta nije dogodilo ništa i kao da za njim ništa ne sledi. Nikakav pokret, zvuk. Kada bi čovek pogledao tu sliku na platnu, na nekom zidu, stajao bi pred njom pokušavajući da dokuči njenu priču. Svaka slika ima svoju priču. Svaka slika ima onoliko priča koliko ima posmatrača. Evo jedne priče: Nešto ranije, mlada žena je ušla u hladnjikav ulaz zgrade, popela se uz nekoliko stepenika, zastala ispred vrata, duboko uzdahnula i pritisla taster kojim je najavila svoj dolazak. Druga žena, koja je izgledala kao stari..

- Ma ne dolazi u obzir! Sto puta sam ti rekla da neću da ostanem prekovremeno zbog tuđe gluposti! Šta „tuđe“?! Misliš da se plašim da kažem? Misliš, a? E, pa...reći ću ti! Šta me gledaš?! Misliš da ne smem?! Evo: zbog tvoje gluposti! Eto ti! Bio je to moj glas. Vrištao je iz mojih razjapljenih usta i parao, pored ostalih, i moje bubne opne. Bila je to moja ruka. Mlatarala je ispred mog lica, baš sam je u nekoliko navrata propratila pogledom. Bile su to i moje misli i osećanja, objedinjene u tom rikanju. Poznavala sam ih, dugo su rasle u meni kao kiselo testo. Bio je to i moj šef ispred mene. Nikako nisam mogla jasno da vidim njegovu facu. Kao da je onaj moj vrišteći glas stvarao oko njega maglu koju je ona moja mlatarajuća ruka pokušavala da razgoni. U stvari, nisam želela da vidim njegovo lice. Više sam volela da zamišljam kako me zabezeknuto gleda, otvorenih balavih usta. No, nekako mi se priviđalo da ga posred te zblanutosti obasjava anđeosko bela svetlost pakosti i dok mi se ruka ..

Išla sam ulicom i videla mladu majku koja tuče dete. Devojčica, mala... nema više od tri godine, nešto neće. Ili nešto hoće. Tako majušna, još ne razume sve reči i ne zna zašto ne može da dobije ono što hoće, baš tada tog trenutka, jer ako ga ne dobije odmah, ona misli da neće nikad; i ona misli i iskustvo joj govori da je to nešto mnogo važno. Ona još uvek ne zna da malo šta u životu ne može da se odloži do malo kasnije ili da je neispunjena želja neće uništiti. Ona to ne zna, ali bi njena mama trebalo da zna. A mama je vucara za ručicu, već pocrvenelu od stiska i trenja, jer ko zna koliko dugo mama vuče i drma ručicu, možda je uvek tako vodi kroz grad, kroz vreme, kroz život - kao teret koji mora da vucara sa sobom. Možda ni ona sama ne zna kada se to detence pretvorilo u tegobu koja neće da ode, koja se prilepila uz nju i njen život i ne ostavlja je na miru. Nikada je neće ostaviti na miru i ona nikada više neće živeti slobodno, bez obzira koliko možda nikada i nije živela tako, ali..

Danas sam se setila Kajzera Sozea. U međuvremenu, između prekopavanja cveća, pomaganja oko pravljenja bašte, određivanja preparata nekim ljudima koji ovih dana imaju tegobe (nije korona, homeopatija kod nas ne sme da se meša u lečenje korone, moglo bi da se pročuje da je leči), preko čitanja glupih izjava sugrađana i sunarodnika (ima i pametnih, ali njih mi nije muka da čitam) i još glupljih odluka da na njih reagujem, javilo mi se eto ono što je Kevin Spejsi tj. Rodžer Verbal Kint rekao u filmu. Pa mi pade na pamet da to možda nije izmišljeno za scenario. Kad ja tamo, a ono međutim. Stvarno nije. Prvo pronađem da je izgleda nešto slično rekao književni lik iz pera Šarla Bodlera. On je naime napisao priču koja je objavljena u pariskom listu „Figaro“ 1864. godine. Priča nosi naslov „Velikodušni kockar“, u originalu „Le Joueur Généreux“, a glavni lik se susreće i razgovara sa prikazom Đavola. Hm... zanimljivo je da je Bodler za Đavola koristio zamenicu „ona“ (time ću se možda pozabavi..

Tog prohladnog septembarskog jutra, košava se razigravala i štipkala tešku i umornu površinu Dunava. Jezici sunčevih zrakova lizali su površinu Jezave i palacali po svežem kamenju, oblizujući sa njega još ponegde zaostale tragove jaja. Irina je ovlaš dodirnula muževljevo rame, okrenula se od njega i odsečnim koracima, udarajući po pločniku, presecala sopstvene jecaje. Đurađ je ispod oka pogledao za njom, pa je okrenuo stušten pogled baš u onom času u kome je Mara ušla u kočiju Saradži-paše. slika: https://www.novosti.rs/ Kada je poslednji list poleteo sa dudove grane, bivši austrijski podoficir Đorđe Petrović primio je iz ruke dizdara Muharema Guše ključeve poslednje srednjovekovne srpske prestonice. Listić je nekoliko trenutaka lebdeo nad svečanim skupom, a onda ga je, krhkog i uvelog, pokidao nalet mahnite novembarske košave. slika: National Geographic Srbija Učitelj Jovan Rančić prolazio je između tri klupe, sa osmehom posmatrajući temena petnaestak đačića prve srpske škole...

Pitala sam sebe jutros: „Dobro, da li ti od svega moraš da napraviš dramu? Ako je odgovor da, da li svaka od tih drama mora da ima baš toliko zapetljan zaplet? Ako mora, da li bi ponekad u tim zapletima moglo da bude radosti? Ako bi moglo, zašto je nema?!“ Nisam sebi odgovorila. Samo sam se popreko pogledala, u ogledalu – jer sam pitanja postavila u kupatilu. Popreki pogled presekla je kosa lika iz ogledala, pošto sam juče napravila dramatičnu promenu frizure. I da sam htela i mogla da odgovorim, ona koja me je gledala nisam bila ja. Izletela sam iz kupatila. Da zaboravim i nju i sebe. A o čemu se zapravo radi? E pa vidite, radi se o tome da ja ovih dana treba da otputujem. Daleko. Na duže nego što sam izbivala iz kuće od ne pamtim kada. Sama. Moji osećaji u vezi sa tim putešestvijem ravni su odlasku na robiju. Moje strepnje su pretpostavljam slične strepnji da li ću preživeti. Pretpostavljam jer ne verujem da u iskustvu nosim nešto slično. S druge strane, nemam neki strah od smrti, ..

Uvek sam mislila da sam imala mnogo sreće. Svakako više nego pameti, ALI i mnogo više. Živela sam u okrnjenoj porodici, ALI ipak velikoj. Nisam odrastala sa tatom, ALI sam imala dvojicu ujaka koji su me obožavali, uvek bili tu i brinuli o meni. Mama je bila donekle smotana za ovozemaljski život i pretežno tužna, ALI je uveče svirala klavir i ponekad pevala, zbog čega sam se osećala kao princeza koja živi na dvoru. Tata je bio emotivno hladnjikav, ALI sam znala da će svakog raspusta doći i odvesti me kod sebe, gde mi je bilo pretežno lepo. Često nije bio kod kuće, ALI me je vodio na bazen i naučio da plivam kraul. Ženio se još dva puta, ALI ja i danas imam dve maćehe koje volim i koje mene vole. Imam dve sestre i brata. Na užas svoje porodice, napustila sam fakultet i odlučila da rodim dete i udam se, ALI oni mene, iako užasnuti, nikada nisu napustili. Nijedan od mojih brakova nije potrajao ’dok nas smrt ne rastavi’, ALI su mi ostale lepe uspomene. Ostala su i sećanja zbog kojih pon..