Najdrskije internacionalističko ruganje svemu ljudskom predstavlja činjenica da je antijevrejstvo rasizam, a antisrpstvo humanizam; da Šiptari i Hrvati imaju pravo, ne samo na svoje nacionalne osobenosti, nego i na srpsku teritoriju, imovinu… dok sami Srbi nemaju pravo ni na šta svoje.
Istorijske činjenice, govore da se iza internacionalizma, u bilo kom njegovom istorijskom obliku, krila želja za osvajanjem i dominacijom na globalnom nivou, što se uvek završavalo nezapamćenim zločinima i teror nad gotovo svim narodima planete – a nad Srbima posebno.
Kada tvrdi da je jezik “najsavršenije sredstvo za iskazivanje misli i osećanja“, nauka o jeziku kao da unapred podrazumeva plemenitu nameru govornika, ne uzimajući u obzir neljudske težnje koje bi dotični mogao imati prema slušaocu (slušaocima). A što krupnijim koracima koračamo u Evropu i civilizacijski napredak, to se jasnije pokazuje da jezik mnogo više služi za prikrivanje neljudskih namera, nego za “iskazivanje misli i osećanja“. I ne samo za prikrivanje, nego i za njihovo umotavanje u humanističke jezičke oblande. Stoga, ako se slušalac osloni samo na šturu naučnu definiciju, a prenebregne neopisana svojstva jezika, izlaže se velikom riziku da ispadne obična budala.
A upravo zahvaljujući svojstvima izostavljenim iz naučne definicije, savremeni zapadni osvajači su od jezika napravili oružje koje je na duhovnom polju opasno koliko i atomsko na fizičkom. Utiskivanjem pozitivnih značenja negativnim, ružnim, pa i sasvim devijantnim pojavama, među žrtvama (slušaocima) postižu se trajne moralne, duševne i umne deformacije. Tako se beskičmenjaštvo i konformizam u razmišljanju i ponašanju nazivaju “politička korektnost“, kolaboracija i izdaja “kooperativnost“, rasturanje tuđe zemlje radioaktivnim bombama “humanitarna intervencija“, govor istine “govorom mržnje“, legalizovanje seksualnih devijacija “paradom ponosa“ itd.
Ova svojstva jezika koriste kako država, tako i “međunarodna zajednica“ da bi putem agresivnih medijskih i političkih manipulacija, deformisali ličnosti napadnutih u željenom pravcu. Umesto da se njime obaveštava i orijentiše, jezikom se fabrikuju prividi, poluinformacije ili potpune dezinformacije. To se čini dugo i neprekidno, dok i same žrtve ne izgube kriterijum za razlikovanje stvarnosti od privida, pa se naposletku i međusobno počnu gložiti i tamaniti oko najvećih laži kao oko najvećih istina.
Srbi predstavljaju školski primer nečega takvog, s obzirom na brojne ideološke tumore koje su na njihovom biću izazvali osvajači iz bliže i dalje prošlosti. Vera u jugoslovenstvo, Tito-komunizam, proleterski internacionalizam, nametnuta pištoljem, zatvorom i propagandom, koštala nas je tolikog broja glava. Tolikih raskola, materijalnih i duhovnih gubitaka, potpuno nas odvojivši od sebe i sopstvenih korena, prema kojima se i danas odnosimo kao prema nečemu mrskom i tuđem. Više od pola stoleća svođeni na obične slušaoce partijsko-ideoloških obmana o konačnom usrećenju, gubili smo obeležja duhovno zrelih i razboritih ličnosti, pretvarajući se u puki materijal za obradu raznih nikogovića i manipulatora.
Proleterski internacionalizam koštao nas je stotine hiljada života dok nas je „usrećio“ i ništa manje dok smo ga se oslobodili, u nadi da nas takva pošast ubuduće ne može snaći, te da ćemo se vremenom osloboditi i njegovih kobnih zaostavština na duhovnom planu. Etničke granice Srbije, proleterski internacionalizam je proglasio “hegemonističkim“ (“Velika Srbija“), pa ih je na Drugom zasedanju AVNOJ-a skresao “administrativnim“ (poštujući zaostavštinu turskih i latinskih osvajača). Nasilnom industrijalizacijom zemlje, nezavisni seljak, kao temeljan nosilac nacionalne svesti, pretvoren je u zavisnog i bezukorenjenog radnika-proletera. Dok je selo, kao nepresušna ekonomska baza, kojom je Srbija odolevala svim istorijskim nedaćama, razoreno i opustošeno.
Pored sveg terora, koji je po brutalnosti prevazilazio tiraniju mnogih okupatorskih režima, moralnom osećaju jugo-internacionalista nije smetalo da se predstavljaju kao “narodna vlast“. Dugotrajnom propagandom su proleterske fantazije o večnoj sreći – iako su nas u nju uterivali silom – vremenom prihvatane od većine, pa smo naposletku poverovali u industrijski raj koji će nam doneti fabrički giganti, iznikli preko noći po svim gradovima. Tako se i naša nacionalna svest neprimetno menjala u proletersku, internacionalnu, iz koje su nestajale vekovne vrednosti po kojima smo živeli, ali i samo sećanje na nasilje kojim smo “usrećeni“. Osim toga, u izgradnju „novog čoveka“ upregnuti su kultura, nauka i prosveta. Sa “naučnim dokazima“ da Bog “ne postoji“, oduzet je značaj i svemu sazdanom na božanskim principima, kao što su brak, porodica, vera, nacija. Zatiranjem starosnih i polnih razlika, poravnavanjem svega sa svačim, srušen je iskonski društveni poredak na kome je počivala kako snaga nacije, tako i duhovno-moralna stabilnost pojedinca. Seljačko poreklo i srpska nacionalna pripadnost odjednom su postali sinonim za nešto “zaostalo“, “primitivno“ i “sramotno“. Pokazati se kao lažov, lopov ili nitkov, ispostavilo se manje sramotnim nego odati se kao Srbin, pa još seljak.
Umesto izruganog hrišćanstva, dijalektičko-materijalističke priče o “lepšoj budućnosti“ postale su nova čvrsta vera. Da su elementi pakla u našem svakodnevnom življenju samo prolazne epizode u „revoluciji koja traje“, dokazivano je tvrdnjama da će u čitavom svetu jednoga dana propasti i kapitalizam i imperijalizam. Da će sa njihovom propašću nestati svi spoljašnji i unutrašnji razlozi za postojanje državne prinude, čak i u vidu “proleterske diktature“. Da će mašine dovesti do blagostanja u kome će “svak raditi koliko hoće, a uzimaće koliko mu treba“.
Ali uprkos svim tim obećanjima „socijalne razlike“ ipak nisu nestale, već su se tokom decenija neprestano produbljivale, i to ne po osnovu ličnog rada i zalaganja, već partijsko-političke podobnosti. “Proleterska diktatura“ pretvorila se u najobičnije birokratsko bezakonje, proleteri-čovekoljupci pokazali su se kao puki vlastoljupci. Domovina internacionalnih i besklasnih snova srušila se kao da nikada nije ni postojala, a ogorčena radnička klasa pošla je za novim putovođama, namamljena novim obećanjima o novom društvu, u kome nova “prava narodna vlast“ više neće biti “diktatura proleterijata“ nego “višepartijska demokratija“. Još se nismo pošteno ni razabrali gde smo, šta smo i ko smo, a Ujedinjeni Demokratski Zapad pritište nas ništa manje nemilosrdno kapitalističkim internacionalizmom, u nameri da iščezle proleterske snove o ujedinjenom čovečanstvu povampiri i oživotvori u korist ujedinjenih kapitalista-profitera. Kako bi novo nasilje bilo delotvornije, novi internacionalisti su ga zaodenuli u sijaset moralno-humanističkih fraza koje treba da nas uvere u “plemenitost“ njihovih ciljeva. No, sva priča o evrounijatskom internacionalizmu, ne može da sakrije činjenicu da je reč o novokolonijalnom pretvaranju ljudi u zadovoljne robove, sa Amerikom, Engleskom i Nemačkom kao vodećim osvajačkim silama.
Kao i proleterski (takođe zapadni izum), kapitalističko-profiterski internacionalizam veliča sebe najostrašćenijim klevetama nacionalizma, kojima se sugeriše da je ljubav prema svojoj naciji sama sobom zlo. Zato što, navodno, narode vodi u međusobne krvave obračune, za razliku od internacionalizma koji je sam sobom “garant mira“. Istorijske činjenice, međutim, govore da se iza internacionalizma, u bilo kom njegovom istorijskom obliku, krila želja za osvajanjem i dominacijom na globalnom nivou, što je odvelo u nezapamćeni zločin i teror nad gotovo svim narodima planete. To izvrnuto moralno stanovište, koje je krasilo proletersku internacionalu, još u većoj meri se pokazuje izopačenim kod savremenih profitera-mondijalista, kojima nacionalizam (naročito srpski) takođe smeta u svakom pogledu. Proleterski internacionalizam nametao se kao najveća ljudska vrednost, dok se aktuelni kapitalistički, predstavlja gotovo kao božanska vrednost, manipulišući kad mu zatreba i jevanđelskom istinom da smo “svi mi Božija deca“. Tako ispada da je protivljenje dogmama kapitalizma, u stvari protivljenje samom Bogu, kome se nasuprot tome, odricanjem od nacionalne svesti ugađa na najpotpuniji način.
Za eventualnu primenu sverazarajućeg oružja, političkih pritisaka i ponižavajućih ucena, uvek su krive same žrtve, ako sputane ljubavlju prema svojoj zemlji i naciji, nezahvalno odbijaju da svoj život sažimaju prema zapadnoevropskim „standardima“. Klevetničkim kvalifikacijama i izvrtanjem božijih principa, nečije moralno pravo na samoodbranu, zapadni internacionalisti pretvaraju u sopstveno pravo na osvajačke zulume. I kada bacaju male atomske bombe, zatirući čitave gradske četvrti sa stotinom hiljada stanovnika (kao što su činili u Iraku) oni “ne osvajaju“ i “ne ugnjetavaju“, već “spasavaju“ planetu od “zla“, te je sasvim normalno da umesto samim zapadnim silama, “svet“ sudi žrtvama kao “ratnim zločincima“.
Da bi čovek poverovao kako je internacionalizam oslobodilačko a ne osvajačko pregnuće, da ga inspiriše ljubav prema čoveku i narodima, a ne vlastoljublje i želja za dominacijom nad njima, svakodnevno se prećutkuju, prepravljaju ili sasvim izvrću političke, istorijske, kulturološke činjenice, čak i kada su toliko očigledne da ih samo avetan čovek ne bi mogao primetiti. Ili pak krajnje lukav, odnosno dobro plaćen da se avetnim pravi. No, da su zaista tako čovekoljubivi kako se predstavljaju, zapadni osvajači bi svoj internacionalizam dokazali sopstvenim primerom, tako što bi razorili sopstvene nacije i države kao “prevaziđene tekovine“. Međutim, dok tuđe državotvorne politike proglašavaju “fašističkim“ i “šovinističkim“ konceptima, oni i dalje postoje i jačaju svoje države kao Velika Britanija, Savezna Nemačka, Sjedinjene Američke Države. Već dugo iskustvo sa njima nam govori da su još i najpošteniji u ulozi otvorenog okupatora, koji ako ništa drugo, aktivira u nama onu iskonsku snagu “u se i u svoje kljuse“. Dok su kao navodni „saveznici“ uspavljivali naše odbrambene porive, da bi bez teškoća ostvarili neku svoju prikrivenu, a po nas najčešće pogubnu zamisao. Obe Jugoslavije oblikovali su prema svojim potrebama, a ne našim datostima. A jednako nemilosrdno su nas bombardovali i kao Austrougari-osvajači i kao Nemci-okupatori i kao Angloamerikanci-saveznici, na kraju i kao NATO internacionalisti.
Rušeći tekovine komunizma, Zapad je strogo vodio računa da ne ošteti bilo šta od njegove bogate internacionalne zaostavštine ( u koju je i sam blagovremeno investirao ). Josipu Brozu Titu su pomagali, ne samo da sruši “velikosrpsku buržoaziju“ na čelu sa kraljem, nego su mu četerdesetosme svesrdno pomogli i protiv njegove rođene proleterske Internacionale sa Istoka. Brozovo rasparčavanje duhovnog i fizičkog prostora pravoslavnih Srba, zapadni osvajači su doveli do kraja, tako što su administrativne granice republika i pokrajina, mirnodopskom i vojnom agresijom pretvorili u državne, do konačnog stvaranja male Srbije. Išlo im je na ruku i to što jugoslovenski internacionalizam nije pojugoslovenio nijednu naciju osim Srba, te im baš srpski Jugosloveni, nakon svih osvajačkih uspeha i dalje služe kao uporište u rasparčavanju čak i male Srbije.
Najdrskije internacionalističko ruganje svemu ljudskom predstavlja činjenica da je antijevrejstvo rasizam, a antisrpstvo humanizam; da Šiptari i Hrvati imaju pravo, ne samo na svoje nacionalne osobenosti, nego i na srpsku teritoriju, dok sami Srbi nemaju pravo ni na šta svoje. Kao ni u proleterske, tako ni u profiterske demokratske projekte srpski narod se ne uklapa ni brojem, ni teritorijom, a ni duhovnim bićem. Prirodnu želju Srba da na prostoru koji od iskona naseljavaju naprave svoju državu, u kojoj bi ostvarivali sebe i svoje datosti poput bilo kog drugog naroda, zapadni internacionalisti su videli kao velikosrpsku opasnost svetskih razmera. Jer iako neuporedivo manja od zapadnih sila, takva bi Srbija bila velika i moćna tvorevina, u kojoj ne bi mogli sprovesti nijednu, a kamoli sve svoje evro-želje. Ili bi se one pokazale prividnim i privremenim, poput onih osvajačkih iz ranijih epoha. Zato su vojnom, propagandnom i političkom silom pomogli “bratske narode i narodnosti“ da svoje “administrativne“ komunističke republike i pokrajine, ne samo proglase za samostalne države, nego ih i sasvim očiste od Srba. Tako je teritorijalna celovitost, kao jedan od temelja velike, odnosno jake Srbije, otklonjena kao opasnost.
U konačnom ishodu se pokazalo da je ostvarivanje zapadnog osvajačkog internacionalizma na Balkanu isto što i potpuna dezintegracija Srba kao duhovno-istorijskog, kulturnog i državotvornog činioca, što se odvijalo u tri faze:
1. podržavanjem međuratnog jugo-internacionalizma, kojim je srpski nacionalni osećaj razvodnjen, a Srbija sprečena da se kao pobednik iz Prvog svetskog rata uspostavi po etničkim granicama
2. podržavanjem jugo-internacionalizma u titokomunističkoj varijanti, kojim je autentična srpska elita pobijena i proterana, a živo telo srpstva ispresecano republičkim i pokrajinskim granicama
3. podržavanjem nacionalizama, pa i otvorenih antisrpskih šovinizama svih “naroda i narodnosti“, kojima su administrativne i pokrajinske granice ozvaničene kao državne, a internacionalna SFRJ razbijena sakaćenjem srpskog etnosa i teritorije
Nacionalizmi Hrvata, Muslimana, Šiptara ne predstavljaju nikakvu opasnost u tom dugoročnom poduhvatu, obzirom da su suviše zavisni od svojih pokrovitelja ( bez kojih ne bi ni postojali ), a njihove nacionalne granice potpuno nemoćne pred vojnim, privrednim, bankarskim moćima ujedinjenih zapadnih kapitalista.
Ispostavilo se, međutim, da je teritorijalno sakaćenje Srpstva, samo delimično rešilo problem, jer se ništa manje opasnom pokazala i njegova duhovna veličina. Duh svetosavlja, čojstva, junaštva i drugih tradicionalnih vrlina, Srbina čak i kao bezemljaša čini velikom preprekom kapitalističkoj internacionali i njenim vrednostima. Zato su se pored “demokratskih sredstava“ poput uranijumskih bombi i političkih ucena, neophodnim pokazala i jezička sredstva, kojim će se sve srpsko izvrnuti ruglu, svaki vid ljubavi prema srpstvu iskoreniti, a svest modernih Srba preoblikovati u sumanutom i naopakom pravcu. Klevetama, pogrdama, izvrtanjem činjenica, bezbožnim slobodoumljem, od srpskog bića koje je preživelo islamizaciju, katoličenje i proleterizaciju stvara se Malosrbin – novi čovek iz srpskih korena, ali potpuno upodobljen potrebama zapadnog osvajačkog internacionalizma.
I sa tim nam je tek napravljen haos u sopstvenoj kući ( odnosno u onome što je od nje ostalo ). Poput unijata i poturica, inoverstvom očišćenih od svega nacionalnog u tolikoj meri da im je osećanje ljubavi prema bilo čemu srpskom krajnje nepodnošljivo, poput ljutih komunista koji bi i danas svoje drugove trpali na Goli otok, Malosrbin ispunjen evrounijatstvom je postao najodaniji vojnik zapadnog osvajačkog internacionalizma. Slično nekadašnjim ljutim skojevcima i savremeni Malosrbi su s ponosom nosili onu preteću stisnutu pesnicu iznad preteće poruke Zapada “Samo vas gledamo“. Pretvoren u poslušnog činovnika globalne demokrature sve mu je evrounijatsko iznad nacionalnog, te je nemilosrdan u oživotvorenju evro-standarda. Kao članovi bilo kojih demokratsko-liberalnih partija ili NVO, svojski se zalažu na rasturanju srpskog bića. Pravima žena, dece, pedera, nacionalnih manjina i drugih evro-standarda, trude se da srpski prostor potpuno denacifikuju, kako bi od male Srbije (od komunista nazvane “užom“), napravili slobodan prostor za zapadne profitere.
Koren iz koga su ponikli, Malosrbe užasava svim svojim datostima, te ga sa strašću pljuju i satiru više nego Evrounija od njih i traži. Da bi zapadnu priču o Srbima kao zločincima i praktično potkrepili, osim što isporučuju sve branitelje srpstva, svom silom se su se zauzeli da se “genocidnost Srba“ ozvaniči i “Deklaracijom o Srebrenici“. Punu podršku daju i “statističkoj regionalizaciji“ kojom se i prostor Male Srbije želi rasparčati. Ma kako veliki i besprizorni, svi zulumi i podlosti koje danas čak i proleterskim internacionalistima bodu oči, njima su sasvim “okej“. Pričama o delovanju tajnih masonskih organizacija rugaju se kao “teorijama zavere“, iako je nedavno čak i državna televizija otvoreno izveštavala sa “Svetskog masonskog kongresa“ održanog u Beogradu. Ali ih bilo koji vid nacionalnog organizovanja pokreće na besomučnu internacionalnu dreku. Za svako “S“ prišiju ti kukasti krst ili petokraku (oba nastala na Zapadu ), iako smo i od nacizma i od komunizma kao narod postradali više nego ijedan u Evropi.
Osim partijsko-državnih, policijskih i drugih demokratskih prinuda, Malosrbi koriste kulturu i prosvetu za izgrađivanje visoke evro-antisrpske svesti. Priče o Marku Kraljeviću i Jevrosimi Majci, Prijezdinoj ljubi, Starini Novaku, Vojvodi Momčilu, o Lazarevom zavetu i Kosovskom boju, deci se predočavaju kao plodovi srpske mitomanije. I guslama se podsmevaju kao oličenju “primitivizma“ i “seljaštine“ sa kojom se ne može u Evropu, što veoma podseća na “učene Srblje“ koji su se rugali Vuku Karadžiću jer “govedarskim i svinjarskim jezikom“ želi među književne jezike kulturnog Zapada. Nasuprot tome, vrše se siloviti pritisci da se u osnovačku lektiru uguraju crnomagijske avanture Hari Potera, da se engleski jezik počne učiti od prvog razreda, da se ćirilica sasvim istisne latinicom, da se nastava degradira takozvanim “kreativnim radionicama“, gde bi se nastavnici “igrali“ sa đacima, umesto da ih uče i vaspitavaju u rodoljubivom i hrišćanskom duhu.
Privatizacijom Brozovih industrijskih giganata i drugih preduzeća, Malosrbi su ionako pregoleme “socijalne razlike“ doveli do vrhunca. Osim domaćih i stranih tajkuna, ceo narod su pretvorili u masu nezaposlenih ili bedno plaćenih ljudi, ograničivši im sva moguća radna prava i mogućnosti za život. Udarničkim radom vladinih i nevladinih organizacija na socijalno-ekonomskom planu učinili su da, pored gubitka znatnog dela teritorije, do dna propadne nacionalna poljoprivreda, industrija, zdravstvo, školstvo, sudstvo, odbrana. Trgovina se svela uglavnom na uvoz, često i robe sumnjivog kvaliteta koja u zemlju ulazi bez inspekcijske kontrole zahvaljujući nekim dogovorima na visokom nivou. Dok ono nešto nacionalnih proizvoda koji se mogu prodati donose veće zarade hrvatskim i slovenačkim nakupcima, nego samim Srbima.
Od svih elemenata koji državu čine državom, jedino se održala malosrpska vlast, a ne bi ni ona da nije evrounijatska. Pošto se nakon svih evro-reformi ne mogu osloniti ni na šta nacionalno, jedini oslonac su im MMF, Haški tribunal, NATO-pakt. No uprkos podređenosti i zavisnosti od zapadnih internacionalno-osvajačkih institucija, malosrpskoj vlasti, kao ranije ni “proleterskoj diktaturi“, ništa ne smeta da se predstavlja kao “narodna“, jer je navodno izabrana na “poštenim demokratskim izborima“. Ni potpuno upropaštavanje naroda im ne smeta da se zaklinju u “dobrobit građana“ koji su im navodno prva i najveća obaveza. Vole oni običnog čoveka, ali ne onog u konkretnim nevoljama, već nekog apstraktnog koji u skladu sa njihovim internacionalističkim idejama, može da čeka lepšu budućnost.
Sa svim što je proleterski internacionalizam počinio ili samo naznačio, kapitalističko-profiterski je nedvosmisleno potvrdio – da iza oba internacionalizma i svih naprednih i humanih ideja Zapada stoje ljudi čijem je vlastoljublju tesna, ne samo sopstvena nacionalna država, nego i čitava planeta. Jer zašto bi se stiskali i na planeti, ako mogu ovladati čak i Kosmosom, pošto su i nauka i njihovo lično iskustvo već pokazali da Bog, vladar Kosmosa, ne postoji. Pošto je tajna života, naravno humanog, u njihovim rukama, zašto onda da ne popune to upražnjeno kosmičko radno mesto.
A ako Bog kojim slučajem i postoji, onda će oni biti jedini tumači njegove volje, koja se na zemlji i ne može ostvariti bez Zapadnjaka. Pa pošto Oni inače svima žele dobra i pošto je tolerantnost njihova najveća vrlina, zapadnim internacionalistima pripada apsolutno pravo da iskorene srpsku, avganistansku, iračku i druge netolerancije. I to uz nesebičnu podršku humanista diljem planete, kojima je inače toliko tesno u sopstvenoj kući, pa bi da blude svetom bez granica i bilo kakvih ograničenja, ubeđeni da će na taj način osmisliti svoj savremenim tekovinama obesmišljeni život.
