O Simonidi i Robertu iz Vašingtona se u Srbiji malo zna – a oni su zajedno s Margaret čejni izvukli Teslu iz zaborava
Velikog naučnika, koga se i kod nas i u svetu obično sete dva puta godišnje – na datum rođenja i datum smrti, u jednom domu udaljenom 9.000 kilometara od Srbije spominju svaki dan. Ako ni zbog čega drugog, onda kada se Simonida i Robert Jut obraćaju svom sinu Nikoli, studentu bioinženjeringa, koji je ime dobio po Simonidinoj slavi, sestri Nikoleti i – geniju Nikoli Tesli.
–U septembru ćemo posle 10 godina ponovo u našim rukama imati sva prava za dokumentarni film i knjigu Tesla:gospodar munja i trenutno razmišljamo o prevodu na druge jezike i distribuciju. Inače, upravo smo primili telefonski poziv u kojem su nas obavestili da smo nominovani za nacionalni Emi nagradu za naš prošlogodišnji dokumentarac Sveta polja – priča nam Simonida Jut koju smo pronašli zahvaljujući dr Jasmini Vujić, profesorki sa Berklija.
– Ovo dvoje ljudi su najviše doprineli promovisanju života i rada Nikole Tesle u poslednjih 30 godina, a dobili su najmanje priznanja za to. Tokom rada na knjizi i filmu zamalo nisu bankrotirali, pa su morali da prenesu autorska prava na PBS (za film) i Barns and Noble Books (za knjigu) – objašnjava nam dr Vujić.
Ona je sasvim slučajno pronašla informaciju o knjizi, koju je kasnije koristila i kao udžbenik, jer se spremala da na godišnjicu bombardovanja 2000. godine prvi put na jednom univerzitetu u svetu uvede predmet o Tesli. Margaret čejni, koja je bila gost na ovom predmetu, tada joj je rekla za Simonidu i Roberta i film koji je upravo trebalo da krene s prikazivanjem na američkoj televiziji. Pre zvanične promocije u javnosti, film je prikazan studentima na Berkliju.
– Od početka našeg braka trudili smo se da jedan drugome približimo kulturu iz koje potičemo. Učeći Roberta o Srbiji i našoj teškoj i bogatoj istoriji naravno da sam morala da govorim i o velikom geniju. Kupila sam knjigu Margaret čejni Tesla: čovek van vremena… Robert je bio fasciniran. Kada je 90-ih počeo rat u našoj zemlji, hrvatski lobi je počeo žestoku propagandu po Americi da je Tesla Hrvat a ne Srbin, pa smo Robert i ja shvatili da je to pravi i poslednji trenutak da se neke istorijske činjenice postave na pravo mesto. Dogovorili smo se da napravimo dokumentarni film i knjigu o Tesli i njegovom doprinosu svetu – seća se Simonida.
Prvo se obratila svojim prijateljima pokojnoj direktorki Muzeja Nikola Tesla, Mariji Šešić i dr Velimiru Abramoviću. U Americi su se povezali sa najvećim autoritetima za Teslu kao što je dr Leland Anderson, bez kojeg ne bi bilo ni knjige Margaret čejni.
– Iako smo čuli za mnoge potencijalne sponzore, bogate Srbe ovde u SAD, nikada nismo dobili njihovu podršku i ceo projekat smo sami finansirali, što je za jednu mladu familiju sa bebom bio veliki poduhvat. Radili smo preko nedelje, za praznike, vikende i godišnji odmor, koji nismo koristili za odmor nego za rad na delu o Tesli sa ljubavlju i saznanjem da je neophodno napraviti jedan savršeno tačan udžbenik za buduća pokoljenja. Bilo je mnogo kriznih momenata kada smo posustajali pred finansijskim pritiskom, uvredama, podsmevanjem i pretnjama… Verujte mi, bilo ih je zaista mnogo. Drugi deo bitke bio je kako štampati knjigu i kako plasirati film na televiziju – pričaju nam Simonida i Robert.
U toku desetogodišnjeg rada oni su, na primer, 1999. godine u arhivama Njujorka izvadili iz prašine i zaborava Teslin posmrtni govor gradonačelniku La Gvardiji i stavili ga u dokumentarac, a slučajno su otkrili i filmski snimak s Mihajlom Pupinom.
Na naše pitanje kako je došla u Ameriku, Simonida odgovara da je završila slikarstvo i da je posle uspešnih izložbi u Berlinu i Briselu 1980. godine pozvana da izlaže i u Los Anđelesu. Otišla je da poseti tetku Milicu u Vašingtonu i ostala zauvek. Prvo je radila kao prodavačica, a u slobodno vreme volontirala u Muzeju prirodnih nauka kako bi, kaže, održala bilo kakvu vezu sa svetom umetnosti.
– Bilo je dosta teško jer posle velikih početnih uspeha, 10 godina nisam mogla da dobijem mesto za izložbu ni u Njujorku ni u Vašingtonu. Moj engleski je bio loš jer sam učila ruski u školi. Najveću šansu mi je dao Robert, koji je želeo da radim za njega kao umetnički direktor. Mnogo sam morala da naučim dok nismo postali sjajan tim. Interesantno, ali je moj život na neki način i počeo od filmskog sveta, jer su majka i otac radili u Avala filmu, gde su se i upoznali. Moja sestra je radila na TV Beograd, kao student sam tamo ponekad radila za džeparac. Tada nisam ni bila svesna da će sve to koristiti da se dobro uklopim u Robertov posao i da mu pomognem da se razvije u jednog od najboljih režisera i producenta u Vašingtonu. Neki naši prijatelji imaju i Oskare – priča Simonida, dok otvaramo sajt njihove filmske kompanije na čijoj početnoj strani je fotografija Roberta s Polom Njumenom.
Osim Roberta, koji je inače diplomirao svetsku književnost, Nikole, kućnog ljubimca činčile, knjiga i umetnosti, njena velika ljubav je i brzo klizanje. Ima i jednu medalju – bronzu na nacionalnom takmičenju. Prijatelji su im Francuzi, Korejci, Kinezi, Englezi, Španci… Kroz osmeh dodaje da joj se nekada čini da najmanje viđa i zna Amerikance. Na zabave idemo samo kad moramo. Robertov i moj život je stalna bora za opstanak i puno rada, kaže nam na kraju.
Robert za svoje filmove do sada dobio oko 20 prestižnih nagrada, uključujući i Emija 2000. za film o Tesli. Knjigu je 2006. godine nagradilo Američko nacionalno udruženje književnika koji pišu o nauci.
Ministarstvo za dijasporu računa na ovakve ljude
– Ministarstvo će ubuduće svakako podržavati projekte poput ovoga i nadam se da će Srbija imati priliku da vidi film i pročita knjigu. Mi u Ministarstvu nismo znali za Roberta i Simonidu Jut i drago nam je što će sada putem Politike i javnost videti kakve sve ljude imamo u dijaspori, a koji nekada mogu da pomognu više nego ceo državni aparat. Profesorka Vujić je stručnjak koji je takođe puno učinila za našu državu i veliki borac da se ugled Srbije u svetu podigne. Takvi ljudi su svakako one osobe na kojima ćemo bazirati novu politiku prema dijaspori – rekao je za naš list Miodrag Jakšić, državni sekretar u Ministarstvu za dijasporu Srbije.
