GOSPODAR ZLATNIH PALMI I REVOLUCIJA KOJA TEčE KAO TEKILA
Kusta
Piše: „Vi se divite Emiru Kusturici?! Pa to je jedan od ljudi bez ikakvog morala! Kakva njegova država Srbija?! Nije mu, bre, država Srbija nego Bosna i Hercegovina! Sram ga bilo! Da je neki Srbin otišao tamo i to uradio, šta biste mislili o njemu?… Niko u Srbiji nije tražio od njega da se pokrsti, da se od Emira prozove Nemanja… To je jedan kupljen čovek od A do Š. Pogledajte samo imovinu koju on ima. Ja se stidim tog čoveka, uopšte mu se ne divim, jer sve radi iz koristoljublja… Da sam ja otišla u Hrvatsku i primila katoličku veru, je l’ biste rekli da sam divna žena?”
Tako je 5. aprila 2007, na TV „Pink”, govorila Vesna Pešić.
Organizatori i producenti tvrde da je bila trezna i prisebna (upadljivo je da su izbegli uobičajenu formulaciju: „pri zdravoj pameti”). Može im se verovati na reč, jer je sve u ovoj priči tačno na svom mestu i potpuno logično: i vreme, i mesto, i glavni učesnik, i „predmet interesovanja”. Iz Vesne Pešić je samo provalilo ono što se, kad je reč o slavnom filmskom reditelju Emiru Kusturici, dugo taloži u ljudima iz njenog socijalno-političkog i ideološkog miljea. Nose to i mnogi drugi njeni „saputnici i sapatnici”, ali su izdržljiviji, manje neurotični, ne zaleću se u prazno.
ZATVORENI MOZGOVI „OTVORENOG DRUŠTVA”
Gospođa je tipični predstavnik celog jednog sloja u političkoj klasi i javnoj delatnosti današnje Srbije. ćutolozi u onim „vunenim vremenima”, sva svoja zvanja, titule i sinekure ponevši baš iz te epohe, neretko samosvrstani među podmukle denuncijante i skrivene glavoseče, oni sredinom osamdesetih gube (posredno ili neposredno) u jednom porodičnom unutarpartijskom obračunu. Suočeni sa mogućnošću da im tako stečeni „znanje i imanje” budu dovedeni u pitanje, ili u negativan odgovor, primorani da istupe korak nazad iz ešalona za slikanje, oni se veoma brzo prestrojavaju. Nisu promenili svoju narav, svoju amoralnost, principe koji ih pokreću i vode, samo su na brzaka promenili internacionalu. Iz komunističke šmugnuli su u liberalkapitalističku, iz marksizma u mondijalizam, iz realsocijalizma u konceptualizam i modernu, iz centralnog komiteta u glavni odbor. Razume se, kad promenite takvu sitnicu kao što je internacionala, morate promeniti i frizuru, garderobu, onih dvadesetak rečenica koje vrtite u svim prilikama, kao i jasle na koje odlazite po sponzorsku podršku i instrukcije.
Najveći broj naših čitalaca, pogotovu onih mlađih, takve ih zna. Oni su šampioni „tolerancije”, brbljatori o „ljudskim pravima i slobodama” i „zapadnim vrednostima”, oni u najtežim trenucima za svoju zemlju govore najgore stvari o njoj, rat provode kao da su 1941. bili stipendisti nemačke vlade u Berlinu, uzrok svih zala na ovom svetu vide u onom svom komunističkom drugu koji ih je preigrao u unutarpartijskom porodičnom obračunu. Njihova životna filozofija, iako teška za varenje, u suštini je jednostavna. Svodi se na to da 1937. budu staljinisti, 1942. nacisti, 1966. titoisti, a danas, dileme nema, mondijalisti ili američki nacionalisti. „Logičan izbor” je jedna od njihovih glavnih karakteristika. Ne biti „mimo sveta”, plivati nizvodno, u glavnom toku (mejnstrim). Da ne bude zabune, bili bi oni i 1989. miloševićevci, ali su prethodno odigrali na pogrešnu kartu, što im se skoro nikad ne dešava, i to njemu, ni mrtvom, neće oprostiti.
(Takođe da ne bude zabune, postoje ozbiljni i vredni ljudi koji iskreno veruju u principe liberalkapitalizma, amerikanizma i anacionalnog mondijalizma. Oni su dostojni poštovanja i kad se sa njima nimalo ne slažemo, mogu biti važni sagovornici, sa njima se može na obostranu korist polemisati, i nikada ih ne treba mešati sa prethodno opisanim „profilom”.)
SMIGL, NjEN KUćNI LjUBIMAC
Zašto opisani kov i sloj dobija neurotične napade kad se spomene Emir Kusturica?
On je, doslovno, tačku po tačku, sve ono što oni ne mogu da budu.
Sredinom osamdesetih, dok su oni još bili sivi komunistički aparatčici, Kusturica je već bio osvojio Zapad. Osvojio ga je imaginacijom, poetikom, samosvojnošću. Postao bogat i slavan. Nakon 1989, kad su oni hrlili u čekaonice za novu zapadnu klijentelu na Istoku, za „korisne idiote” i „jurišnike novog poretka”, mimoišli su se: Kusturica se, videvši i shvativši sve, upravo vraćao kući. Ali, nije se vraćao kao gubitnik koji traži opravdanja, nego kao samouvereni pobednik koji će povremeno opet odlaziti tamo po nove verifikacije svojih pobeda.
Kada su se oni utrkivali u klevetanju sopstvene zemlje, kada su u najtežim trenucima za ovaj narod prizivali bombe i okupaciju, nudeći se za prinudne upravnike, Kusturica se jasno, glasno i odlučno, na svakoj tački svih svojih putanja, „svrstao uz Srbiju”. Nije u tome imao nikakve računice — neuporedivo veći novac i primamljivije pozicije dobio bi da se pridružio horu napadača na sopstvenu zemlju. (Uzgred, podsetićemo na jedan slučaj da bismo jasno dočarali koliko je Vesna Pešić principijelna u navedenoj izjavi. Kada je Mirko Kovač, nekadašnji Srbin iz Hercegovine i beogradski pisac, usred rata otišao za ženom u Hrvatsku i tamo postao Hrvat iz Međunožja, nadalje do patoloških razmera blateći Srbiju i Beograd, Vesna Pešić i njeni okivali su ga u zvezde kao „hrabrog liberalnog intelektualca”.)
Kada je mogao ostati u SAD i biti slavni holivudski reditelj muslimanskog porekla, Kusturica se posle samo jednog filma, shvativši da njegovi univerzalno autohtoni snovi nisu izmirivi sa američkom „industrijom snova”, opet vratio u Srbiju. Opet pobednički.
Kada je, još davno, obelodanio da zna pravoslavne i srpske korene svoje porodice, kao i čas kada su islamizovani, on je s blagošću i razumevanjem veoma ubedljivo objasnio svu dramatičnost pozicije muslimana slovenske krvi na Balkanu, tvrdeći da im se ne može pomoći tako što bi sada naprečac bilo izbijano muslimansko tlo pod njihovim nogama. Kada se na osnovu duboko intimne i duboko lične odluke vratio u veru predaka, primivši krštenje u manastiru Savina u Herceg Novom, on od toga nikada nije pravio marketinški cirkus, nikada nije dozvolio da se taj čin politizuje i upotrebi u ma čijoj propagandi, nikada nije ničim uvredio muslimane.
Slavan i bogat, s bogatstvom zarađenim na najtransparentniji mogući način, kada je mogao imati „stan u krugu dvojke veliki kao fudbalsko igralište”, ili vilu na Dedinju, on je otišao na Mokru goru i tamo podigao bajkoviti Drvengrad, učinivši za taj kraj više nego što su Vesna Pešić i njeni za decenija svoje vlasti i nekoliko godinica svoje lukrativne opozicije.
Kada je na ulazu u beogradski „Interkontinental” svojevremeno sreo jednu bitangu iz Han Pijeska i držača sveće sopstvenoj ženi-veštici, tipa koji ga je prethodno dugo pljuckao i vređao po novinama, Kusturica nije izdao oštro saopštenje ili osnovao nevladinu organizaciju za onanisanje, nego je isprašio gada. Na licu mesta; pravo malo remek-delo. (Vesna Pešić i njeni nisu tada reagovali, jer se isprašeni, koji je uprljao sve čega se takao, tada kreveljio da je desničar, salonski fašista, a takve, je l’ da, treba prašiti na svakom koraku.)
Nemamo vremena dalje da ređamo, zakasnićemo na autobus.
Smiren i čvrst na principima koje su oni izdali, blagotvorno depatetizovan, „drsko ležeran” na svim onim mestima o kojima oni sanjaju kao o konačnom smislu postojanja, Emir Kusturica je prosto nepodnošljiv Vesni Pešić i njenima. Već činjenica da on, takav, postoji, i da toj činjenici ne pridaje preterani značaj, pretvara ih u Smigla.
U navedenoj izjavi Vesna Pešić je izrekla i teške uvrede, notorne laži, pa i pozive na ko zna kakav obračun. Da li je zbog toga treba tužiti? Ne. Treba je razumeti. I savetovati je da ne svraća u „Interkontinental”.
