GOSPOđA MINISTARKA – PRIčA IZA SCENE
Dragi naši čitaoci, moram iskreno da vam priznam da mi je neizmerno teško i to prvi put za ovih 12 godina, koliko izveštavam sa lica mesta, da vam pišem… da pišem o ovom divnom projektu, o ovim divnim ljudima i o svemu onome što se dešavalo u pozorišnoj predstavi “Gospođa ministarka”.
Kao neko ko je deo svega toga, neko ko je već osam meseci sa Zonom 416 smatram da ne bi bilo realno i fer da dajem neku svoju procenu, svoj sud o svemu onome što se dešavalo 25 i 26 maja u Lorraine Kimsa Theatre for Young People u Torontu.
Veoma interesantan detalj, koji smo saznali tek kada su već svi termini bili zakazani, je da je prva predstava “Gospođa ministarka” premijerno bila izvedena 25. maja 1929 u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Kritike i komentare prepustiću drugim novinarima kao i svima vama, a nije vas bilo malo, skoro 1000, pa prosudite šta smo uradili i šta smo vam prikazali.
Ono o čemu želim da pišem je nešto što se dešavalo iza scene, ono o čemu smo znali samo mi ozonci … nešto neizmerno lepo što želim da podelim sa svima.
Dugi niz godina posmatram sve ove ljude koji činu našu srpsku zajednicu i ponekad ne mogu da shvatim neke stvari, odnose i ponašanja.
Zona 416, bez obzira koliko će trajati, nešto je što je jedinstveno, nešto što do sada nisam videla niti proživela.
Zato uzimam za pravo, da iznesem možda neke stvari koje su samo naše, lične i možda malo intimnije, ali neka, mislim da i to treba reci.
Ono što želim da vam kažem je da se oko 25 ljudi svakog ponedeljka, pored svih svojih obaveza sastajalo osam meseci. Poslednjih 3- 4 meseca… neki su imali i po 2-3 probe nedeljno dolazeći iz svih krajeva Toronta, Etobika Misisage, Miltona… sa osmehom na licu i punim srcem entuzijazma. Deset dana pred premijeru imali smo svaki dan probe… i niko se nije žalio. Jedva smo čekali da se vidimo.
Pri svakom tom susretu i rastanku svi smo se grlili i ljubili kao da se nismo videli godinama. Delili smo svoje lične probleme, tuge i radosti kao da smo prava familija.Da ne mislite da pričam o nekoj bajci… bilo je tu i loših trenutaka i rasprava, uvređenih i povređenih… ali smo uvek nalazili ZAJEDNIčKI rešenja za sve ono što nas je tištilo.
Mi sporedni glimci, nismo ni imali obavezu da stalno budemo na probama…ali je to bio kao jedan ritual koji smo svi jedva čekali da se dogodi… samo da bi bili zajedno… zvuči čudesno i nestvarno ali to se dešavalo… ja vam samo prenosim.
I sada dok sedim pred ovim papirom, nekoliko dana nakon svega što se završilo još uvek sam u nekom drugom svetu… u Zoni 416. Pitali su nas mnogi… a šta ćete dalje?… ne znam odgovor na to pitanje…a i nije mi baš mnogo ni važno…jer ovo je za sve nas bio jedan jedinstven trenutak u životu. Nemojte pogrešno da me shvatite…nije bitan jer smo još uvek svi mi u jednom filmu gde još klizi ona špica sa svim našim imenima i sa imenima ljudi koji su nas podržali i pomogli da ostvarimo cilj. Još uvek sanjamo i vraćamo taj film iz početka.
Ludo je priznajem. Ali koliko u životu ima lepih treptaja sreće kada se blaženo smešite, kada vam leptirići po stomaku lepršaju zbog snažnih emocija ljudi koji su oko vas i kada vam ova realnost i svi problemi koji je prate trenutno nisu važni…jer ste spoznali suštinu života. Naravno to je sve samo za karatko. Za sve nas iz Zone trajao je ogromnih 8 meseci, a ne samo par minuta, i mi smo zahvalni što nam je data ta mogućnost.
Nakon predstave, u nedelju 27 juna, kada je pljuštala kiša i nebo bilo sumorno, primila sam e-mail-ove ozonaca, koji se na to nisu obazirali i primećivali. Oni su bili srećni.
Imena ljudi koji su davali izjave neću pominjati jer imena u ovom trenutku nisu bitna, bitni svi ti dragi ljudi i ono što su rekli.
“Još uvek sam u ozonskom području sa svima vama. Prolaze mi scene svega onog što smo proživeli ovih meseci …i pored svih napora i raznih dogodovština… da me pitaju hošeš li još 5 godine života… ili samo ovih 8 meseci… bez razmišljanja bih sve ovo proživela još jednom sa vama.
Mislim da ono što je najbitnije od svega je to što smo svi ponovo počeli da verujemo u ljubav, u prijateljstvo u čOVEKA… u emocije… u one životne normalne emocije sa svim dobrim i lošim stvarima koje su neminovne.
Nisam se vala ovoliko ljubila, grlila, smejala i radovala… u ne znam koliko godina unazad… bilo je i ljutnje i besa, bilo je povišenih glasova i poprekih pogleda… ali to je normalno jer smo svi ljudi… sa svojim ljudskim manama.
Već danas mi svi nedostajete i ne znam kako ću preživeti taj ponedeljak koji sam uvek mrzela ali mi je od kada smo počeli sa ministarkom postao najlepši dan u nedelji.
Kažu mi ukućani da napolju pljušti kiša… ne znam o čemu pričaju… meni sija pred očima”
“Reče mi sinoć jedna drugariška – čudno ti cakle oči – izgledaš kao da si se zaljubila… da jesam rekoh joj… ali je ljubav malo nastrana – zaljubila sam se u gomilu nekih ozonaca”
“Beskrajno sam vam zahvalan što ste mi pružili priliku da se ogledam u vašim srcima kako bi mi Gornji Kraj bio blistaviji. I taj izvor Ljubavi, Dobrote, Ljepote, Mudrosti i Nevinosti bio dublji i čistiji.
I kad se vi budete ogledali u kladencima duša onih koji su oko vas i kad budete viđeli odsjaj svoje u njima, pomislite na čas kako je beskrajna ZONA.
Mlogo vas volim BRE!”
“Užasno sam ponosan i imam neizmerno zadovoljstvo što imam priliku biti i uživati u blizini Zonaca. A Zonci-Ozonci kao I Ozon donose svežinu i čistoću, dezinfikuju okruženje. Sinoćnje druženje je samo potvrda da odelo koje čini Zonu je sačinjeno od najfinije i najskuplje tkanine. Nemate pojma kako su vam okice sjajile sinoć.
I ja vas sve volim!”
p.s prosto mi se plače sada
“Napravili smo nešto čime možemo biti ponosni i ne zastideti se ni pred“velikim glumcima“. Protekla dva dana su bila neverovatna nagrada za sav trud i znoj, a znojili smo se samo tako…
Sve reči pohvale i pokude koje smo jedne drugima uputili proteklih meseci su kulminirale jednim jedinstvenim osećajem dubukog poštovanja i zadovoljstva učinjenim radom. Dva dana smo bili izloženi ogromnim talasima emocija i ja za sve vas imam samo neopisiv osećaj ljubavi i neobične bliskosti”.
“Trebalo je osam meseci raditi zajedno. Nije bilo lako ni jednostavno; različitog smo temperamenta, ali verujte mi da bih ovo sve ponovio jer doživeti ono što smo doživeli juče i prekjuče vredi svakog momenta proteklog vremena”.
“Što bi nas novi počasni zet rekao sinoć na proslavi, a želim da zapamtite je (citiram)…“da ne možemo da druženje prekinemo samo tako. Ovo ti je kao odvikavanje od pušenja; mora polako i postepeno“.
“Dragi, najdraži, fenomenalni akteri!
Uzdigli smo se, bar ja to tako vidim iznad te magične linije. Sve je prošlo tako lako i brzo, toliko su nam srca ujedinjeno kucala da bih volela da smo mogli to osećanje da spakujemo u jednu flašu pa da u teškim momentima malo pomirišemo iz nje… da nam se srce napuni srećom. Kako ste bili sjajni! Kako ste se samo radovali uspehu jedni drugima! Stajali ste pred onim televizorčićima iza bine, očarani i kao braća i sestre… vrištali ste od zadovoljstva kada je nego dobio osmeh i aplauz. Suze radosnice čiste dušu pa se moja mnogo očistila zbog Vas (veliko V).”
“Imam srce veće od Rusije, i dušu duboku kao more za (zbog) vas!”
“Dragi moji, mili
Kako mi već nedostajete! Blažen lebdim kao na oblaku, verovatni još malo polu-pijan, sve mi od jutros iz ruku ispada. Ponovo gledam film. Šminku još nisam skinuo, potajno se nadam da večeras imamo još jedno predstavu a da meni to niko nije rekao…Pa tako čekam… da telefon zazvoni…”
“Jupi, narode! Ovo je bilo fantastično!!!! Ja sam oduševljen i adrenalinom i energijom i podršci koju smo jednom drugom dali..i naravno, predstavom i prijemom publike.
Vidimo se, čujemo se, a ja odoh po Advil: ubi me glava od jutros.”
“Nekako sam duboko ubeđen da je ovaj osećaj već kružio ovim telom… dušom. Nisam bio svestan toga da se on dešava samo jednom u životu, da…… osim u ZONI (sumraka). naime o čemu se radi, osećao sam se baš kao te večeri/jutra 20 juna 1970… i neke ili će to biti 80… i neke, što je manje bitno. Slavili smo matursko veče. Rastajali su se drugovi koji su duuugooo vremena bili sa nama u klupama i znali svaki fazon, šalu, pošalicu, lapsus, manu, vrlinu, …. prepisivali jedni od drugih, dodavali puškice, bili najbolji fudbalski tim u školi, imali cicu razreda, redara, higijeničara, sve sa razrednim starešinom, predsednikom razreda, …
baš mi se to dogodilo sinoć i preksinoć….. položili smo maturu (fala bogu i ti Sojo) posle duge i baš naporne školske godine. bili na ekskurziji, pili po sobama… pušili krišom (da nas ne uhvate, pa da moramo da duvamo), prvi put se šminkali, ljubili se, grlili,…
a onda i matursko veče, puno emocija, pesme, alkohola (srećom niko nije završio u bolnici na ispiranju stomaka, što je sasvim regularno na istim), igre, trubaža, bećaraca,… i onda rastanak uz poljupce, suze i obećanja večite ljubavi. razmene telefona i adresa nije bilo potrebno, sve se znalo … ima još puno toga, ali… kasnim na voz…. idem na more.
…..jednostavno…
DOGODILA NAM SE ZONA
Živeli,
Učenik (iz VIII 3)”
“Postoje trenutci koji poput prastarih hrastova na drumu što dele puteve, dele vreme na „pre“ i „posle“. Udisao sam vetrove od Panonije do Pacifika, tragao za suncem od Provanse do Anda, hodio pustinje i gradove u noći… Ali jedno sigurno znam! Koliko god puta da iznova živim, 25 i 26 maj 2007. godine proveo bih ovde i sa Vama… Zbog onih trenutaka koji dele vreme i čine nezaborav, jer samo tako znam da sam živeo.”
“Mislila sam da ću kroz pivo i ludu igru one noći nakon poslednje predstave, izbaciti svu sakupljenu sreću i nadolazeću tugu… ali što se može može a što se ne može ne može te tako i to nije pomoglo pa sam juče tužna tumarala po kući lutajući po odlomcima sećanja na 25 i 26 maj klimavo se krećući (posledica jake upale mišića) i kreštavo moleći ukućane da ućute… posledica jake emotivnosti koja se sakupila tu u grlu te guši i grebe). Sve mi je šumelo i bučalo …a slike su u mozgu igrale svoj poslednji tango sećanja na ono naše divno druženje… hvala vam dragi moji što ste mi vratili detinjstvo i izazvali nove slike isto tako jake i važne… valjda otuda i ta tuga i nesanica… idi idi nesanice…
Sve vas volim dragi moji Zonci i velika mi je čast i radost biti sa vama…”
“Pa rekao sam ja, nemožemo da stanemo sve i da hoćemo. Nedaju nam svi oni koji nas trebaju.”
Hvala vam svima što ste nas podržali. Drago nam je što vas nismo izneverili i što većina vas smatra da smo bili na pravom putu. Ono što ovoj priči daje poseban sjaj je to, da smo uspeli i pored svih troškova koji nisu bili mali da sakupimo oko 9 hiljada dolara za Zlatana, dečaka koji je teško obolelo i kome ide sav prihod sa naša predstave.
Zlatane, kada nam je bilo najteže i kada smo posustajali u mislima si nam uvek bio ti sa svim nedaćama koje proživljavaš. Nadamo se da ćemo ti bar za neko vreme olakšati sve to kroz šta prolaziš.
Tvoji OZONCI
