Jagodinku Simonovic iz filma „Varljivo leto ’68“ sigurno znaju svi Jugosloveni, ali je mnogima, narocito u otadžbini, promaklo da je Dragana Varagic odavno prerasla Jagodinku i da je sada uspešna glumica i poslovna žena u Kanadi.
Tokom osam godina boravka u Torontu, Dragana je uspela da glumi, ali i da otvori školu glume za decu i pozorišnu kompaniju „April prodakšn“. Trenutno je u Beogradu gde gostuje u svojoj nekadašnjoj maticnoj kuci Narodnom pozorištu monodramom „Odbrana gospode Klite Mestres“, koju je finansirala Kanada.
– Moja dva života su se susrela posle osam godina. Moje gostovanje, zvanicno gostovanje kanadske predstave u Jugoslaviji. Uspela sam da se izborim da mi država da finansijsku podršku za predstavu i ovo gostovanje. Posle Beograda, istu predstavu igracu u Vašingtonu.
• Otvorili ste školu glume za decu u Kanadi. Kako ste se odlucili na to?
– Nagovarali su me tri godine da to uradim. Radim sa srpskom decom starosti od sedam do 12 godina, a planiram i stariju grupu od 15 do 18. Htela sam da im približim srpski jezik. NJima je engleski jezik mašte i obrazovanja, dok je srpski jezik odraslih. Srpski za njih nije jezik radosti i igre, a ja sam upravo htela to da im docaram, da im pokažem spontanost i radost koja može njime da se izrazi. Zato radimo tekstove Duška Radovica, Branka Kockice, Igora Bojovica.
Okrenuti sebi
Organizovali smo razlicite akcije u Kanadi tokom svih dešavanja u Jugoslaviji. Sada, posle svih godina teškoca iza sebe, mislim da je došlo vreme da se koncentrišemo na sebe i ono što volimo. To je najbolji nacin da i sami budemo deo promena. Posle dugo, dugo godina imam osecaj da mogu da se posvetim sebi.
• S obzirom da radite sa srpskom decom, da li to znaci i da se družite sa našim ljudima u Kanadi?
– Svi smo tamo fantasticno povezani. Imamo prirodnu i spontanu komunikaciju koju smo tamo doneli, i organizaciju koju smo poprimili od Kanadana. Medu nama vlada prijateljstvo, podrška, duboko razumevanje i poštovanje. Radim volonterski za našu zajednicu, jer imam potrebu da ucestvujem u tome. Treba da gradimo i cuvamo naš duh, i mi to radimo. Medutim, strašno je važno i to što imam kanadske prijatelje. Oni su deo mog života. Upoznala sam ih radeci i ta komunikacija bez jezicke barijere mi je neverovatno bitna.
• Koliko je teško uspeti u Torontu?
– Jako teško. To je pozorišni centar Kanade. Krenula sam od nule, dobijala pozive za audicije i polako stigla dovde. Pogrešno se misli da na karijeru utice to odakle ste došli. Problem je samo akcenat.
Srpski tekstovi u Kanadi
Postavila sam tekst Branka Kockice „Snežana i sedam, osam patuljaka“ u kanadskom decjem pozorištu. Želela sam da naša deca dovedu u pozorište svoje kanadske prijatelje i uspela sam. Sada želim da uradim „Milevu Ajnštajn“ po tekstu Vide Ognjenovic. Volela bih da je postavim u vecem kanadskom pozorištu. Interesovanje postoji, ali krajnja odluka ne zavisi od mene.
Nisam prihvatala da radim ništa što ima veze sa situacijom u Jugoslaviji. Htela sam da glumim, a ne da udem u fah iz kojeg posle ne mogu da izadem. Zato samnapravila predstavu o nama, režirala je, producirala i glumila u njoj. Rec je o „Kolu srece“ – prici o tri emigrantkinje koje dolaze u Toronto. Medu publikom je bilo najviše Kanadana koji su je odlicno prihvatili.
• Da li razmišljate o povratku?
– Ovo gostovanje na neki nacin oznacava povratak. Želela sam da igram na srpskom. Želela sam da se sa publikom susretnem na jeziku na kojem smo se ranije susretali. U stvari, sebe doživljavam kao most izmedu Jugoslavije i Kanade. Jugoslaviju volim mnogo i bezuslovno. Ona je moja zemlja i uvek ce biti moja.
