GOVOR PROF. DR VOJISLAVA VUKčEVIćA
MINISTRA ZA DIJASPORU U VLADI REPUBLIKE SRBIJE
povodom 15-te Konvencije Kongresa Srpskog Ujedinjenja
i 1-og Sajma srpske privrede u Las Vegasu, 11.–13. novembra 2005.
Vaše preosveštenstvo,
Vaše ekselencije gospodo ministri, Gospođo predsednice
Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, Gospodine ambasadore,
Privrednici i poslenici,
Privrednici i poslenici,
Dame i gospodo,
Dobar dan, dobrodošli i pomoz’ Bog,
Evo nas opet zajedno da nastavimo započete razgovore, da pređemo na dogovore i dovršimo poslove koje su započeli još naši, sada već umrli ili poginuli, preci.
Sjedinjene Američke Države koje su nas i ovog puta primile prijateljski, sastavni su deo sudbine mnogih porodica i pojedinaca u Srbiji i Crnoj Gori pa tako i nekih među nama.
Ova nekada daleka, ali uvek moćna i bogata Amerika, bila je onoliko daleko koliko je bilo veliko, odnosno malo, materijalno a kasnije i duhovno bogatstvo naših predaka, kao i nas sada, jer je materijalno i duhovno bogatstvo određivalo granice prostora kome se težilo i hrlilo i u kome se bilo, odnosno ostajalo.
Ta i takva Amerika, deo je sudbine i mojih predaka. Neka mi bude dopušteno da, spomenem sudbinu oca moga oca koji je u prvoj deceniji dvadesetog veka dva puta dolazio u Ameriku da kopa rudnike i hrani troje gladnih usta. Drugi i poslednji put napustio je Ameriku dvanaeste godine dvadesetog veka, jer je 8. oktobra 1912. godine, Crna Gora prva – a i kako drukčije – među balkanskim saveznicima započela rat sa Turskom. Za nepunih mesec dana svi posedi Turske u Evropi bili su likvidirani, i već 3. novembra iste godine Turska je zatražila posredovanje velikih sila radi primirja koje je sklopljeno 3. decembra 1912. godine.
U tih mesec dana ili najviše dva meseca, oholi i osorni kralj Nikola, iz samo njemu znanih razloga, izgovorio je pogubnu misao – da „sto Liješnjana u boj pođe a sto i jedan doma dođe“! Time je optužio ove ljude da nisu dovoljno hrabri jer ih je malo izginulo, a oni, da bi dokazali suprotno, ginu u velikom i nepotrebnom broju. Tako nam je glupost i gordost ponovo došla sudbine i glave.
Među onima koji zbog toga svojoj kući nikada nije došao je i otac moga oca iza koga je ostalo troje maloletne siročadi, ostala je Amerika kojoj se nadao i radovao, ostao je Skadar bez Crnogoraca, jer su se na zahtev Austrougarske i velikih sila morali povući. Ostao je Skadar, doduše, i bez Turaka, ali nije ostao bez turske, odnosno islamske duhovnosti, a ta pobeda, za razliku od pobede u borbi za Skadar, i dalje traje, zar ne?
Proizilazi da je poraz na bojnom polju trenutan, jer iza poraženog, umesto čoveka i ljudi ostaje da živi njihova duhovnost, koja se, od onih koji su preživeli – poštuje, a običaji primenjuju. Pobeda na bojnom, bez istovremene pobede na duhovnom polju, je prolazna.
Trajna je, dakle, jedino i samo – pobeda na duhovnom polju. Duhovno polje je kompleksno, i nije samo religijsko, iako je ono najčvršće i najtrajnije, što svaka od postojećih religija dokazuje.
Namerno govorimo o borbama na bojnom i duhovnom polju jer je sudbina Srbije u proteklih petnaest pa i stotinu godina određena pobedama na bojnom polju onda kada je u tim borbama pored hrabrosti bilo i mudrosti, kao što je gubila onda kada je bilo više gluposti nego mudrosti i hrabrosti.
Setimo se, u vezi duhovnosti, zaveštanja Stevana Nemanje o jeziku, kao naročito važnom obliku duhovnosti, koje glasi: “ Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je riječi potrao i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje riječi prestaje biti narod!”
Iznetim primerom i prikazom želimo podsetiti da smo gubili i onda kada smo dobijali, i da je česti uzrok naših poraza odsustvo smisla za stvarno i moguće, odnosno odsustvo pameti i mudrosti.
Sputani uzanim prostorom i duh nam se njime okovao.
Srećom i radi našeg ponosa, nekolicina pojedinaca otela se međama i stigla u ovaj veliki prostor koga su ispunili bogatstvom svog duha, kao što su bili Tesla i Pupin!
Ukoliko je izneseno zapažanje u odnosu na našu prošlost valjano, onda nas ono upućuje na potrebu za drugačijim mišljenjem i delovanjem, ako ne po ugledu na naše pretke, onda po ugledu na vas, uspešne i razumne. Radi toga, od vas kao naših, i koji ste ovde u Americi, očekujemo da, zajedno sa nama, koji smo tamo u Srbiji – menjamo navike, poglede, mišljenje i delanje pojedinaca, ljudi, odnosno našeg naroda. Kako? Slično ili isto kao što ste vi menjali svoje mišljenje i ponašanje kada ste ovde počinjali i uspevali.
Kako u životu ništa nije slučajno, tako nije slučajna ni činjenica da je „Selak fondacija“ sa sedištem u čikagu, kupila pravo vlasništva na sremskoj ravnici sa namerom da na ovoj oranici gradi naučno nastavni centar, odnosno jedno naselje, jednu varoš, za potrebe učenja, istraživanja, rečju – za potrebe jednog velikog spomenika dosadašnjoj i budućoj ljudskoj misli i duhovnosti, pod kojim će spomenikom srpska mladost i pamet stasati iznad i preko granica države koja je ostala.
Malo dalje od tog spomenika, i to je upravo ono što nije slučajno, nalazi se spomenik borcima poginulim na sremskom frontu hiljadu devetsto četrdeset četvrte godine. To je spomenik pobednicima na bojnom polju, za državu koja je tada doduše postojala, ali je, zbog gluposti i oholosti, ta država, za koju je ginula srpska mladost, prestala da postoji.
Slično i sa već urađenim i izgrađenim sadržajima za potrebe učenja i znanja, uradila je kompanija „Slobomir“ u nama susednoj i bliskoj Republici Srpskoj.
Prilika je da kažemo i ukažemo da pod jednim spomenikom počiva deo srpske mladosti čiju smrt je glupost i oholost jednog čoveka i našeg savremenika učinila uzaludnom, jer su rezultati borbe u kojoj je ta mladost pala, nepotrebno i glupo izgubljeni.
Pod drugim spomenikom deo srpske mladosti će, zahvaljujući pameti, živeti i rasti, voditi borbu za sticanje znanja, kao pravog i najvrednijeg imanja i dobijati bitke, koje neće lako, a možda nikada gubiti.
Kasno, na žalost, u odnosu na druge i srećnije narode, ali još uvek na vreme za potrebe jedne lepe i pametne mladosti.
Uzroci našeg rasejanja su brojni i različiti. Dva su razloga najčešća: materijalni i duhovni! Ovaj prvi, odnosno materijalni, relativno se brzo i lako uklonio, pa je i povratak u otadžbinu, makar radi susreta i viđenja, bio očekivan i jednostavan.
Ovaj drugi, odnosno duhovni razlog je mnogo složeniji jer počiva na razlikama u svesti i savesti, jednostavno rečeno – u drugom i drugačijem pogledu na život. Kako se on u otadžbini dugo nije promenio, oni koji su radi njega iz otadžbine otišli, ili su umrli, ili su umorni, ili još gore- postali su neotklonjivo nepoverljivi. Njima za pravo dali su predstavnici otadžbine koji su upotrebili njihova i vaša patriotska osećanja za svoje, a ne za potrebe naroda i nacije, i time ih – zloupotrebili!
Šta sada i kako sada?
Mislimo da je na početku novog i zajedničkog – nazovimo ga – „ putovanja“ otadžbine i rasejanja potrebno reći, bar u ime Ministarstva za dijasporu Republike Srbije, da od vas ne tražimo novce, niti od vas tražimo da ulažete, jer je to stvar vaše poslovne politike. Ovde smo da vam kažemo: Kupujte, kupujte pravo vlasništva na nepokretnostima u Srbiji! Kupujte delove Srbije gde god se oni prodaju! Kupujte pravo vlasništva u Srbiji na stanovima, lokalima, zemljištu, njivama, šumama, halama, fabrikama…!
Ako nećete vi kupiti, kupiće neki drugi i tuđi, pa jednoga dana nećete doći ni u svoju zemlju ni na svoju zemlju! A to vam preci ne bi nikada oprostili, jer mi ćemo, svakako, i svako od nas – pred svoga izaći!
Znamo da vam nije lako, jer, da je bilo lako, na vašem mestu danas bi bio svako! Znamo, isto tako, da je trenutak donošenja odluke teži od vremena potrebnog za njeno ispunjenje. Ali znamo ono što i vi znate – da bez korena nema drveta, a bez drveta nema ni roda ni ploda, pa vas opet zovemo da dođete i kupite zemlju u kojoj još živi vaš neosušeni koren.
Srbiji nije lako. Vi znate da joj lome i noge i ruke. Hvala vam što Srbiju i hranite i branite. Ona to zna. O tome i mi uvek govorimo. Najzad, posle mnogo godina, vi koji ste otišli niste više tuđi i oni koji će zemlju napasti, nego ste oni koji će je spasti! A to je trebalo dočekati!
Žao nam je što i sada, zajedno sa vama, nismo u Srbiji! Upravo su minule velike mitrovdanske zadušnice, o kojima su vas vaši umrli preci čekali! Ali neka, eto vas i nas u Srbiji dogodine, ako Bog da.
Ministarstvo za dijasporu, koje tek godinu dana radi u odgovarajućem prostoru i sa nepotpunim brojem radnika, svojom internet prezentacijom vas obaveštava o onome što radi.
Ministarstvo se u svom radu nalazi između nepoverljivog rasejanja, osim časnih izuzetaka, dakako, i ravnodušne otadžbine sa isto tako časnim izuzecima. Ovo stanje nije dobro ni za jednu ni za drugu stranu. Od nas se očekuje da otklonimo ili bar smanjimo: i nepoverenje i ravnodušnost. Na žalost, naše mogućnosti da to učinimo su ograničene. Zašto? Zato što Zakonom o Vladi nismo ovlašćeni da predlažemo bilo koji zakon koji je od interesa za rasejanje osim Zakona o dijaspori. Isto tako, nemamo pravo da donosimo pojedinačne ili opšte akte kojima se odlučuje o pravima pojedinaca ili više ljudi. Ministarstvo jedino može da čuje vaše predloge, da primi vaše zahteve i da ih, nakon toga, prenese nadležnim službama, odnosno drugim Ministarstvima radi razmatranja i odlučivanja. Drugim rečima, umesto vas, predlažemo i zapomažemo.
Želimo vam reći, između ostalog, da je bezbroj puta spomenuta potreba da razmišljanja i predloge rasejanja sakupljaju pojedinci i da ih oni prenose Ministarstvu, čemu smo udovoljili – imenujući poverenike za pojedine države ili njihove delove. Umesto mnoštva predloga dobili smo mnoštvo prekora, u smislu – zašto on a ne neko drugi!? Isto je negodovanje i kada smo predlagali pojedince za priznanja i odlikovanja. Ali, to smo mi Srbi.
I ovom prilikom, sa zadovoljstvom i ponosom ističemo da je zgrada Ministarstva za dijasporu postala ono što smo od početka hteli i obećati smeli, a to je – postala je kuća dijaspore, u kojoj se, gotovo svakodnevno okupljaju naši iz rasejanja, praveći jedan topli i umiljati – metež.
Na ulazu u kuću dijaspore, svakoga dočekuje, pa tako će i vas, žena, odmerena, otmena, obradovana i zabrinuta, žena seljanka, koja je svakoga od nas ili našeg pretka rodila, žena majka – hraniteljica sa pogačom u rukama i pozdravom na usnama: Dobro došla rano moja, blago majci!
Oprostite što vas podsećam da smo prolazni i ništi, i da ćemo na onaj svet, i pred svoje, poneti – samo ono što smo drugome dali! Uostalom, setimo se, u ovoj prilici, poruke i pouke svetog apostola Pavla, koji kaže: „Ko je mnogo sakupio nije mu preteklo, a ko je malo sakupio nije mu nedostalo“!
Za razliku od nas koji smo ništi i prolazni, Srbija će nas sve nadživeti ali i dočekati one koje joj mi budemo ostavili i rodili. Srbiji će ostati naša materijalna i duhovna dobra, sve naše pobede i svi naši porazi.
Srbiji dugujemo svoje ime. Od izgleda i ugleda Srbije zavisi svako ko Srbiju smatra svojom majkom i svojom državom i zato o njoj moramo brinuti!
Slična razmišljanja nastala su pre tri hiljade godina u glavi cara Davida, zabeležena u njegovom Psaltiru, pa po ugledu na njega, i mi se, kao i on kada pominje Jerusalim, zaklinjemo rečima: “Ako zaboravim tebe Srbijo, neka me zaboravi desnica moja”.
Sa verom u Boga i slogom među nama, želim vam uspeh u radu i sreću u životu.
Vojislav Vukčević
Ministar za dijasporu
