Govor Ministra za dijasporu Republike Srbije, Prof. dr Vojislava Vukčevića na 16. Konvenciji Kongresa srpskog ujedinjenja u čikagu, 27.10.2006. godine
časni oci,
Vaše ekselencije,
Dame i gospodo, dragi naši,
Dobar dan, dobro došli i pomoz Bog!
Srećan vam današnji praznik Sveta Petka
Evo nas opet zajedno u dane koje ste odabrali za naše susrete.
Ne sumnjam da je za ovu priliku svako doneo mnoštvo svojih misli koje su se u međuvremenu rojile i plodile pa čekaju da sa radošću budu izgovorene i razmenjene ili sa tugom pohranjene, jer su ostale bez sagovornika i bez odgovora.
Nije moguće dobiti odgovor na sva naša pitanja, pogotovo ne onaj sa kojim bi bili zadovoljni.
Neka nešto ostane u nama i sa odgovorom koga smo sami sebi dali.
Ako radi toga nećemo biti pametniji onda ćemo biti mirniji.
U proteklih godinu dana smo učunili skoro sve od onoga što smo vam obećali.
Ostalo je međutim da se započeto dovrši a to, na žalost, nije u našoj moći.
To pripada drugim službama odnosno ministarstvima.
Naime, Ministarstvo za dijasporu ne donosi odluke ni o opštim ni o pojedinačnim potrebama odnosno o predlozima i zahtevima, ni u prvom ni u drugom stepenu, kako to , inače, čine druga ministarstva.
Mi se odazivamo vašim pozivima i u tim razgovorima saznajemo kakve su vaše potrebe i koji su vaši zahtevi.
Tako sakupljene želje, predloge i zahteve obradimo i pretvorimo u intervencije kod nadležnih službi radi ostvarenja pojedinačnih potreba nekoga iz rasejanja, kao što je na primer dobijanje državljanstva ili pak u inicijative radi donošenja novog zakona ili radi izmene i dopune postojećeg.
Inicijative podnosimo nadležnim službama odnosno ministarstvima koji onda, pre ili kasnije, podnose predlog Vladi koji predlog Vlada, u pravilu, prihvata i kao svoj upućuje Skupštini bilo, radi razmatranja i usvajanja bilo radi izmene zakona ili donošenja novog zakona.
Verovatno ste zapazili da mi ne možemo predložiti nijedan zakon jer za to Zakonom o Vladi nismo ovlašćeni.
Iz tog razloga gubi se u vremenu što smeta i vama, radi kojih to činimo, i nama, koji tako radimo.
I pored tog neobičnog načina rada, učunili smo više nego što smo u početku mislili da možemo ali, na žalost, manje od naših i vaših želja i potreba.
Razlika između željenog i učinjenog posledica je ravnodušnosti nadležnih službi, odnosno ministarstava , što je godinama, pa i decenijama, osobina i oblik svesti otadžbine odnosno onih koji nju predstavljaju u odnosu na potrebe rasejanja.
Usled toga rasejanje gubi poverenje u otadžbinu a kako nema drugu , ono se okreće zemlji i državi u kojoj žive i koja, iako mu nije od otaca ostala, postaje njegova domovina.
Ipak, otadžbina vas nije zaboravila i u njoj nisu svi ravnodušni što znači da je iz dana u dan sve bolje!
Bolje je već u tome što imate svoje ministarstvo koje pre ove Vlade niste imali.
I ne samo to, nego se na inicijativu ministarstva otvaraju kancelarije za dijasporu u opštinama, tako da sada možete reći – šta trebate i šta želite – tamo, i u prostoru, gde se te želje mogu ispuniti. Naime, najveće su potrebe, svakoga iz rasejanja u mestu iz koga je otišao i u koje se vraća. Od neplaćenih komunalnih usluga, neplaćenog poreza, produženja pasoša, popravke ili izgradnje kuća i mnoštva drugih svakodnevnih i životnih potreba o kojima će se govoriti na jednom mestu, sa uljudnim službenikom koji postoji radi vas i koji radi za vas!
Opštine su, i to ni manje ni više nego njih sedamdeset i osam, isto tako rekle – šta trebaju i šta žele, pa smo to stavili, odnosno « narezali «, kako se kaže, na jedan disk, koji smo vam doneli.
Šta to opštine traže odnosno nude?
One daju i prikazuju programe svog razvoja za koji su: ili potrebni domaći ili strani partneri u poslovima koji su sigurno valjani i isplativi.
Pogledajte samo neku od ovih ponuda kojih do sada, odnosno pre naše inicijative – nije bilo!
Od našeg prošlogodišnjeg susreta do danas uradili smo:
• Nacrt zakona o državljanima Republike Srbije i Srbima koji žive u inistranstvu, sa mnoštvom odredaba koje određuju obavezu otadžbine kao države prema rasejanju, kako za potrebe koje imaju tamo gde žive i rade, kao na primer dopunsko obrazovanje, tako i o načinu zadovoljenja potreba i interesa u otadžbini, iz oblasti: ekonomskih odnosa, obrazovanja, kulture i drugo
• Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, kojim Zakonom se predviđa mogućnost glasanja putem pošte za državljane koji žive i rade u rasejanju
• Nacrt zakona o popisu dijaspore
• Deklaraciju o proglašenju odnosa između otadžbine i rasejanja za odnos od najvećeg državnog i nacionalnog interesa
Sva tri zakona su bila izložena javnosti, odnosno vama, da se o njima izjasnite.
Sada su u proceduri za razmatranje i usvajanje nakon što Ustav bude usvojen.
Sa zadovoljstvom, pa i ponosom, ćemo vas upoznati sa pomenutom Deklaracijom.
Naime, iako smo bez rezerve opredeljeni za novi Ustav i smatramo ga istorijskim – jer Srbiju odvaja od prošlosti u kojoj je ostalo mnogo toga što nije trebalo biti, moramo reći da je ovaj Ustav vama, odnosno našem rasejanju, posvetio samo jedan član sa dve rečenice, tako – što u prvoj govori o državljanima Republike Srbije, a to – nisu samo Srbi, dok u drugom stavu člana 13.odnosno rečenici govori o Srbima, tako što doslovno kaže: « Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom ».
I to je sve!
U isto vreme, pripadnicima nacionalnih manjina Ustav posvećuje sedam članova, i već na početku, u članu 75. , određuje da: «Pripadnicima nacionalnih manjina, pored prava koja su Ustavom zajamčena svim građanima, jamče se dodatna, individualna ili kolektivna prava».
Dakle, više nego drugima, više nego većini, više nego Srbima!
Ne treba se, radi toga, žestiti nego se time može, i treba – ponositi, jer je stepen demokratije svake države određen odnosom većine prema manjini! Srbija koja je osporavana i, nepravedno, napadana upravo radi odnosa prema drugima i manjima, ovim Ustavom pokazuje, i dokazuje – da nije tako i da nije takva nego onakva, kakva je uvek bila – da koru hleba podeli sa svakim i da tuđem prizna, i podari, više nego sebi i svom!
U nedostatku odredaba Ustava i u nedostatku zakona – « o sebi i svom «, odlučili smo se da napišemo i Vladi predložimo: « Deklaraciju o proglašenju odnosa između rasejanja i otadžbine odnosom od najvećeg državnog i nacionalnog interesa «.
To praktično znači da će Vlada Republike Srbije svakom predlogu ili zahtevu radi ostvarenja potreba i interesa ljudi iz rasejanja u otadžbini, posvetiti ozbiljnu pažnju tako što će se u kratkom vremenu predložiti ili doneti pojedinačni odnosno opšti akt iz nadležnosti Vlade, odnosno nadležnog ministarstva, doneti podzakonski akt ili predložiti zakon i o tome obavestiti podnosioca predloga ili zahteva.
Stav drugi ove Deklaracije, na zahtev Ministarstva za finansije – drugačiji je od predloženog.
Predložili smo, naime, da Vlada osnuje Fond novčanih sredstava u koga bi dolazio novac od prodaje prava državne svojine nad sredstvima izvan Srbije i kojim novcem bi se kupovala svojina na materijalnim dobrima potrebnim za stanovanje i poslovanje, i koja dobra se nalaze u Srbiji
Ova dobra bi se davala u zakup ili uz pomoć kredita prodavala Srbima koji su odlučili da dođu u Srbiju – naročito iz okruženja, gde je teško biti i ostati Srbin! Njih se mora sačuvati, odnosno pozvati ih da dođu u Srbiju – da u njoj stvaraju i da se u njoj rađaju.
U slučaju da dođu u Srbiju, da bi izbegli asimilaciju i poniženja u zemlji u kojoj su do tada bili, naročito u Hrvatskoj, oni ne mogu da žive u hotelu ili pod šatorom! U isto vreme u Vojvodini postoji na hiljade praznih kuća i neobrađenih imanja koje kupuju – damaći Mađari ili domaći Hrvati!
Našem zapomaganju, na žalost – nema pomaganja!
Deklaracija je, na sednici Vlade Republike Srbije jednoglasno usvojena.
Ova Deklaracija obavezuje sadašnju kao i sve buduće Vlade!
Naravno, da od čoveka i ljudi zavisi da li će Deklaracija zaživeti, tako što će se primenjivati ili će ostati – mrtvo slovo na papiru!
Dozvolite nam još jedno malo hvalisanje.
Naime, veoma smo ponosni i iznad svega zadovoljni što smo bili inicijatori Zakona o amnestiji kojim je oslobođeno od krivičnog gonjenja oko osam hiljada vojnih obveznika odnosno mladih ljudi.
Zamislite kada bi se i kako bi se završilo dve hiljade započetih krivičnih postupaka za krivično delo za koje je predviđena kazna zatvora u trajanju do deset godina ?
I to radi vojske i države koje više nema!
Učinjeno je to uz Božju pomoć, u zadnji čas, uoči minulog Vaskrsa!
Eto kako ništa nije slučajno, zar ne?
Spomenuli smo nadležne službe i njihovu ravnodušnost koja je više preuzeta navika nego zla namera.
Vladi Srbije, njenom predsedniku i ministrima odnosno vladajućoj koaliciji – nije lako!
Bez pomoći, kako spolja tako i iznutra, radimo posao koga nismo započeli, ali ga moramo dovršiti!
Svaki posao koji dođe pred Vladu je ozbiljan i važan, ali su neki poslovi preči, radi čega treba biti strpljiv i uveren da će svaki posao doći pred svoje poslenike.
Treba, međutim, znati da u velikoj meri i od vas zavisi da li će nešto, i kada, biti učinjeno!
Naravno za vaše potrebe.
Neophodno je da budete brojni u okupljanju, da zahtevate ono što je moguće i da budeta uporni.
Ukratko: ako se okupite u malom broju, ako su to uvek isti ljudi koji više vole da čuju sebe nego nekog drugog, onda ćete omogućiti nekome, ili istima, da u vaše ime govore a u svoju korist rade!
Ne treba da vam smeta što je nekome dato priznanje ili odlikovanje nego što još nekima, pa i vama – to nije učinjeno!
Mi koji predlažemo možemo biti pogrešno obavešteni, obmanuti i zloupotrebljeni, kao što se meni dogodilo.
Na žalost, više od polovine odlikovanih se, nakon prijema odlikovanja, nikada nije pojavilo na našim susretima.
To više govori o njima nego o nama i vama, zar ne ?
U razmišljanju o učinjenom i propuštenom, odnosno o onom sa čime smo zadovoljni a sa čime nismo, nije suvišno podsetiti se da samim tim što smo rođeni i što smo živi, baštinici smo Božje blagodeti jer, kako kaže Sveti Apostol Jovan: « Ne može čovjek ništa primati ako mu ne bude dano s neba «.
Najveće dobro koje smo dobili jeste život odnosno pravo na život.
Ali nikada, i nigde, nema prava bez obaveze i toga moramo biti svesni.
Naša je obaveza u davanju dobra odnosno u vraćanju rođenjem dobijene i svakim danom sticane – Božje blagodeti!
Podsetimo se ovaj puta reči Svetog Apostola Luke koji kaže: « Dajte i daće vam se, jer kakvom mjerom dajete onakvom će vam se i vratiti «, jer, kako ovaj Apostol još uči: « Kome je god mnogo dano mnogo će se iskati od njega…».
Otuda kad umremo sva naša materijalna dobra, uzimanja i otimanja ostavljamo i gubimo, a sa sobom , pred Tvorca i Sudiju, i pred svoje koji nas čekaju, nosimo i donosimo – samo ono što smo drugome dali.
Na to nas podseća, i tome nas uči Apostol Pavle kad kaže: « Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovu, da primimo svaki što je koji u tijelu činio, ili dobro ili zlo. «
Prilika je da u vezi davanja i drugima datog podsetimo da ste vi, odnosno srpsko rasejanje, nesebično davali i da još uvek dajete – na ruke, svojima u otadžbini, svake godine – najmanje 4 milijarde dolara!
Od tog novca se u Srbiji živi ali se, nažalost, ne ulaže i ne stvraju materijalna dobra da bi se od toga živelo.
To je to čega nema ili bar nema dovoljno i što Srbija odnosno otadžbina od rasejanja očekuje.
Na vama je da odlučite hoćete li i to, i toliko, dati, ali ne tako da samo drugi dobiju, nego tako – da i vi dobijete, odnosno zaradite!
Govorim pri svakom susretu sa vama odnosno našima u rasejanju – da nisam došao da od vas tražim novac, ali sam došao da vas zovem, i molim, da kupujete pravo svojine na stvarima i dobrima odnosno nepokretnostima koje se u Srbiji prodaju, naročito na zemljištu, jer će to kupiti neko drugi i tuđi, pa nećete više doći na svoju, nego na tuđu zemlju!
Prema našim saznanjima, a u skladu sa ovim pozivom, ali – pre nego što je on upućen, postupio je gospodin đuro Obradović iz Vankuvera koji je kupio pravo svojine na tri do četiri hiljade hektara zemlje u Sremu i na kojoj zemlji drži, i sa nje hrani, sedam hiljada krava!
Zatim je kupio farmu na Zlataru sa zemljištem u površini od oko tri hiljade hektara! Zatim je kupio pravo svojine na kombinatu «Pešter « u Sjenici u površini od oko šest hiljada hektara, na čemu će uzgajati oko pedeset hiljada ovaca!
Ovim kupovinama Srbi u Raškoj oblasti stekli su mogućnost rada i zarada kao osnova svog postojanja i ostajanja, zahvaljujući ovom pregaocu, kome nije trebalo dva puta kazati. Kome je, radi toga i – Bog pomogao!
U isto vreme, i za razliku od ovog primera, vršačke vinograde sa poznatim , i čuvenim, Vršačkim bregom, kupila je firma «Agrokor» iz Hrvatske i postala njihov vlasnik, kao što je ta ista firma postala vlasnik kamenoloma « Jelen dol « nedaleko od Kosijerića – usred Srbije!
Vi znate šta znači biti vlasnik odnosno imati vlast nad tako vrednim materijalnim dobrima pa vam ne moramo više ništa kazati, osim – da vas još jednom pozovemo, i molimo – kupujte Srbiju jer će je kupiti neko drugi i tuđi!
Investicioni fond je jedno od mogućih rešenja i mogući oblik vašeg davanja u koga bi svako, prema svom nahođenju i mogućnostima, uložio sredstva i kojim fondom bi upravljali vlasnici novca a novac ulagali u programe razvoja i profit delili srazmerno svom učešću odnosno postajali suvlasnici na nepokretnostima, čije bi vlasništvo kupili!
Što se tiče jednog drugog, i ranijeg, investicionog fonda – to je delu našeg rasejanja poznato i za njih predstavlja jednu nemilu činjenicu!
Od svog dolaska zahtevam da Vlada vrati novac Fondu dijaspore za maticu koga su osnovali naši u Evropi, odnosno da ispuni Zaključak o vraćanju novca koji je donela Vlada Zorana đinđića. Na žalost nema odgovora!
Prilika je, upravo, da se kupuje pravo vlasništva na zemljištu, jer onima koji nisu državljani Srbije, nedavno usvojenim Zakonom o poljoprivrednom zemljištu – to nije moguće!
Nvedeni primer nastao je pre usvajanja ovog zakona!
To je vaša prednost u odnosu na strance a ta prednost, složićete se- nije beznačajna.
Neophodno je, pre svega, i za svaki veći poduhvat, postati i biti svestan sebe, svog nacionalnog identiteta u čijem ispoljavanju ne treba nikoga vređati i osporavati, ali se uz pomoć njega čovek, i ljudi, vezuju za zemlju iz koje potiču i koju nazivaju otadžbinom, jer im je od otaca ostala.
U dugoj i mukotrpnoj prošlosti srpskog naroda ima različitih primera iz kojih se vidi – čemu su naši neumorni i neumrli preci davali značaj i šta su sa sobom, u brojnim i mučnim seobama, nosili – da bi sačuvali ono čemu su pripadali, da bi sačuvali svoju veru i naciju.
Pored živih glava, staraca i nejači, pored nešto hrane i džebane, nosili su stvari koje su smatrali svetinjom, katkada vrednijom i potrebnijom od hrane.
Jedna takva svetinja su i živopisane carske dveri u crkvi brvnari iz 1805. godine u selu Seča Reka kod Kosijerića, koje dveri su sa sobom doneli pripadnici plemena Obad kada su iz Hercegovine krenuli u Srbiju da bi se u njoj nastanili. nastanili.
Naime, ovi ljudi su smatrali da su carske dveri najveća svetinja koju su sa sobom mogli poneti, kada su već svoje kuće i crkvu, iz koje su dveri uzete – morali ostaviti.
Stojeći na Svetoj liturgiji oni i generacije njihovih potomaka gledali su u ove carske dveri iza kojih je prizivan Car Nebesni i Utješitelj odnosno Duh istiniti, da priđe odnosno siđe na njih i podari im razum i snagu, koji su svakom od njih, svakoga dana, bili potrebni.
I dok su gledali u donetu i postavljenu svetinju, dok su prizivali Duha Svetoga – oni su ostali i opstali, složili se i množili, gradili i podizali, branili i pobeđivali!
Naši preci su znali za poruku iz psaltira koja glasi: « Nauči me tvoriti volju tvoju jer si ti Bog moj, Duh tvoj blagi neka me vodi po stazi pravoj «.
A kada je crkva brvnara ostala bez njih i carske dveri na njoj se više nisu otvarale radi Svete liturgije – potomci dalekih predaka – sve su manje postajali i sve su više nestajali. I oni i ono što je njihovo!
Takvi i toliki su dočekali i ove dane – o čemu vam lično svedočim!
Prilika je, i primer, da se vratimo tradiciji i svojoj veri, da se učimo na iskustvu i pameti predaka kao što to čine svi uspešni narodi i njihove države. U tome nas niko ne sprečava osim što to činimo sami sebi! Vi to najbolje znate, zar ne?
I zato vas molim – pomozite otadžbini svojim iskustvom, odnosno primerom kad god vas neko iz otadžbine o tome pita!
čuli ste da u Ministarstvu za dijasporu postoji, a neki od vas su i videli – spomenik; ženi majci, seljanki, hraniteljici, koju smo nazvali « Majka Srbija « i koja sa pogačom u rukama dočekuje svakog od vas rečima: « Dobro došla rano moja – blago majci!»
Odlučili smo da ovaj lik, i spomenik, napravimo u malom obliku i da ga izlijemo u bronzi i da to bude posebno i veliko, pa i najveće – priznanje nekome ko je zaslužan za neko veliko dobro za otadžbinu ili za rasejanje.
Prvo takvo priznanje i prvu statuu, u bronzi « Majke Srbije « dobio je Slobodan Pavlović iz čikaga.
U svojoj priči sam izostavio mnogo toga učinjenog ostavljajući da to neko od mojih saradnika ili neko od vas kaže!
Podsećam vas da je uvek bilo velikog i teškog htenja koje lomi volju i nadanje, ali da su velika iskanja upućena Bogu stizala do njega i da ih je On sa razumevanjem primao i ispunjavao, jer, kako kaže Sveti Apostol Mateja: « I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete. «
I ovom prilikom ću vas podsetiti na izjavu cara Davida zabeleženu u njegovom « psaltiru « pa po ugledu na njega i mi se, kao i on, kada pominje Jerusalim, zaklinjemo rečima: « Ako zaboravim tebe Srbijo neka me zaboravi desnica moja! «
Neka ovo bude i ostane naša zakletva.
Na kraju vas molim da primite uveravanja u postojanje mog osobitog poštovanja prema svakom od Vas.
Sa verom u Boga i slogom među nama, želim vam uspeh u radu i sreću u životu.
U čikagu, 27. oktobra 2006. godine
