UMNA ŽICA
O tome da se Srbija nalazi u jednom istorijskom trenutku, koji će odrediti njenu dalju sudbinu, njeno postojanje ili nestanak, život ili smrt, znaju svi oni Srbi, koji, čudesnim unutrašnjim damarom, osećaju milenijumske naslage misaonog palimpsesta, arhiviranog u „sećanju“ potomaka, zapravo, svi oni, čija srpska umna žica još nije prekinuta. Koliko takvih Srba danas ima u srpskom umornom telu, vrlo je teško reći. Zna se da su mnogi klonuli i da su, odnekud, dobro „preparirani“, kako od strane tudjina, tako i od domaće razbraće, te da su spremni da za „crn komad“ zamene svoju „praznu torbu“, ne videći da im se u tom „praznom“ smestila rodjena glava. Ipak, bez obzira na činjenicu, da je proces na kidanju srpske žice u srpskim dušama uveliko odmakao, i da se po toj tananoj božanskoj niti nemilosrdno udara, danas, već, najmodernijim i najsnažnijim medijskim maljevima, nije mali ni broj onih Srba, kojima takvo danonoćno „udaranje“ i zamlaćivanje teško može nauditi.
Takvi Srbi, barem i intuitivno, osećaju da pripadaju ovozemaljskom biću, u kojem se kriju ogromne tajne nastanka ljudske civilizacije, govora pre svega. A govor je ta Božja supstanca (pokretna i otelotvorena misao), bez koje ničega ne bi bilo, ni duha ni materije. Zapravo, u nameri da potvrdi sopstveno postojanje, Bog je morao da izdeli svoj Apsolutum (Ništavilo) i da mu da pokretnost. Učinio je to uz pomoć čoveka, dela vlastitog uma, sada izdeljenog u stvaralačkoj antinomiji hipostazirane misli (reči) i večitog saobraćanja, smeštenog u izdeljenom i, baš zbog toga, ograničenom logosu. Srpska izreka: govori srpski da te sav svet razume!, nije stigla slučajno u naš vokabular, već je proizvod jedne, za mnoge danas neverovatne istine, a to je, da je taj jezik prvi nastao na evropskom tlu i da su se iz srpskog, docnije, razvijali drugi evropski govori*. Sve je to dokazivo i moglo bi se prezentovati svetu na takav način, koji ne bi ostavljao mesta bilo kakvoj sumnji.
*Slična stvar se, izleda, desila i kod radjanja pisma, barem po mišljenju mnogih srpskih stručnjaka za tu oblast, ali autor ovog teksta nije sa tim dovoljno upoznat da bi mogao da o tome donese kompetentan sud. Što se, pak, jezika tiče, tu nema nikakve dileme i istina o srpskom jeziku kao korenu iz koga su se docnije razgranali drugi evropski jezici, zapravo je nešto, što će i pisac ovih redova (ukoliko u medjuvremenu ne umre) uskoro prezentovati našoj, pa i svetskoj javnosti. Ono što pomalo začudjuje, jeste potpuna nezainteresovanost srpske nauke za ono što bi joj morala biti prvenstvene uloga. SANU spava dubokim, staračkim i iznemoglim snom, a ni druge srpske institucije kulture nisu daleko od toga. Jasno je i da će naša odrodjena vlast sve učiniti, dodvoravajući se zbog pomenute „prazne torbe“ jačima i silnijima, da takva činjenica o srpskom jeziku nikada ne ugleda svetlo dana. Da sve ovo čitaoci ne bi pogrešno razumeli, tu nije reč o želji da se uloga srpskog naroda postavi na nekakav „božanski presto“, niti da se on proglasi „izabranim“ ili u bilo čemu vrednijim od drugih. Ko dobro razmisli, shvatiće da tu nije uopšte reč o Srbima i srpskom narodu, već o srpskom jeziku i imenici Srbin, od kojih je evropska govorna komunikacija krenula. Takodje, jasno je da se narod i jezik nikako ne mogu u potpunosti izjednačiti. Srpski narod, možda i nije najstariji u Evropi, ali, srpski jezik sigurno jeste. U tome je poenta i sav smisao ovakvog obraćanja srpskim forumima.
UDAR NA SRPSKI JEZIK
Sva je prilika, da današnje anatemisanje Srba, njihovo razapinjanje na krst ili na stub srama, nije proizvod nekakve zapadne taktike, prizašle iz sfere Junoninog hrama, kao što je to slučaj sa ostalim zemljama i narodima, na koje je NSP udario iz sasvim evidentnih razloga. Irak je, kao što svi znamo, napadnut iz dva razloga: jedan je stavljanje pod kontrolu ogromnih iračkih naftnih resursa, a drugi je opkoljavanje Rusije, kao jedine zemlje u svetu, prema kojoj SAD još uvek imaju izvesnog respekta. Nije slučajno ni to, što su za potencijalne mete već izbrani Iran i Severna Koreja. Ako dobro pogledamo geografsku kartu, tu će nam stvar do kraja biti jasna. No, da se vratimo Srbiji. Ma koliko se trudili, teško da će iko biti u stanju da pronadje bilo koji geostrateški ili geopolotički razlog za naše sistematsko uništavanje. Priča o tome, kako smo mi sazidali „kuću na putu“ možda je mogla da bude donekle tačna u našoj ranijoj istoriji, ali, danas, takva razmišljanja su, čini se, sasvim bespredmetna.
Ukoliko je zapadna nauka došla do neoborivih činjenica, da je srpski jezik osnova svih evropskih govora, a, sudeći po tome koliko su se trudili da u prošlosti svoje jezike postave na taj „carski tron“, malo je verovatno da nisu, onda razmislimo, kakva bi njihova reakcija na to saznanje morala da bude? Odluka je pala: uništiti Srbe, a ako je to nemoguće, iskoreniti taj jezik, da se ne sazna da su uz pomoć srpskog, neki od njih ranije a neki kasnije, progovorili. Možda to nekome, a posebno Srbinu, ne izgleda kao jak razlog za takvu „neljudsku“ reakciju. Stvari će nam verovatno biti jasnije, ako shvatimo, da bi svako drugačije reagovanje, sem želje za potiranjem „roditelja“ bilo neprirodno, to jeste, njihov rad na zatiranju srpskog jezika sasvim je u skladu sa ljudskom naravi.
Nećemo sada ulaziti u detalje, koji su svakom iole mislećem čoveku jasni, jer su nam naši jezički problemi očigledni i dostupni za preciznu analizu. Istorijski gledano, svi Sloveni su u suštini Srbi, jer su to ime nosila mnoga slovenska plemena, od Balkana, Trakije, Bliskog Istoka, Male Azije, Persije i velikog dela Evrope. Kako se to ime ponegde gubilo ili pojavljivalo, najbolje možemo videti iz činjenice da su i Srbi na Balkanu, u nekakvom drugačijem razvoju dogadjaja, mogli danas da nose drugo narodno ime, Rasi na primer.
ZAMISLIMO-RAZMISLIMO
Ipak, da sada ne bi suviše uplovili u one vode, koje su nam neophodne, ali su u domenu jednog sasvim drugačijeg pristupa lingvističkoj i istorijskoj nauci i specijalizovanih institucija, kojih mi još, nažalost, nemamo, vratićemo se onim pitanjima i problemima, zbog kojih nismo u stanju da jasno sagledamo naše mesto u svetu. Prva i osnovna srpska muka, kao po običaju, jeste srpska vlast, koja nikako da otvori oči i shvati, da se srpski nacionalni ciljevi nikako ne mogu ostvariti jednom podaničkom politikom, u kojoj se pokušava ugoditi svemu i svačemu sem onome od čega zavisi život i sudbina naše dece. Srpska misao, pogotovo, nakon Drugog svetskog rata, strahovito se urušila, a danas nam preti velika opasnost da ona sasvim izgubi na oštrini i pretvori se u puko ponavljanje onoga što nam drugi serviraju, s jasnim ciljevima marginalizacije i odstranjivanja Srba sa mape Evrope. Ako to dopustimo, takav kraj smo i zalužili.
Da bi se uopšte moglo krenuti u veliki posao, koji podrazumeva vraćanje srpske samosvesti i srpskog dostojanstva, neophodno je, kao prvo, da se sa srpske političke scene ukloni današnja, krajnje nesposobna i antisrpski orijentisana vlast. Do toga se može stići, jedino, ako se, konačno, najveće srpske glave, najumniji pojedinci, koje trenutno imamo u ceokupnom srpskom telu, ujedine i dobro organizuju. Nekih naznaka ima u tom pravcu, i u matici i u dijaspori, tako da bi u doglednom vremenu, a najkasanije na sledećim redovnim izborima, srpska stvarnost mogla da izgleda mnogo privlačnije, čak mnogo lepše i od onoga što bi i najveći optimisti mogli zamisliti. Nije tačno da se mi nikako me možemo složiti, iako je takva slika o nama samima, vekovima ugradjivana u našu svest. Mi tako nešto još nismo pokušali, a ako pokušamo, videćemo da će ti ići daleko lakše nego što pretpostavljamo.
Mediji, pogotovu vizuelni, danas su ona sila, kojoj se bilo ko teško može suprostaviti. Obezbedimo li uslove da jasno odredjena, kristalno čista, iskrena i prodorna srpska misao zavlada našim imformativnim prostorom, svi pokušaji utamanjivanja Srba i njihovog jzika, pući će kao mehur sapunice. Bez obzira koliko je svet iskvaren, on ipak poštuje istinu i teško joj se može suprostaviti, sem, kada se, kao u našem slučaju, istina za tudji interes skriva ili ne saopštava na dosledan način. Zamislimo situaciju, u kojoj bi na čelo države došli ljudi, u čijoj duši još živi ona, gore pomenuta, milenijumima stara, srpska umna žica. Tada bi oni znali da je osnovno bojište, na kome Srbi nikako ne mogu da izgube rat, polje kulture, srpske uzvišene misli i srpskog jezika.
