Slaba razvijenost u privrednom sektoru, nemogućnost trajnog zaposlenja, ali i zanemarenost od strane države, nisu zaustavili samo povratak stanovništva u ove ličke krajeve, već su značajno ubrzali i migracije mlađe populacije koja se pre desetak godina odlučila na povratak. Nekadašnji Gračac, sa ovim danas, teško je porediti.
– Gračac nekada i danas gotovo da se ne mogu porediti. Puno je manje aktivnosti, ljudi su nezadovoljniji, stanovništvo nam se svakodnevno osipa, niko se trajno ne vraća. Povremeno dolaze oni koji su otišli raditi u inostranstvo, kako bi mi to rekli, “trbuhom za kruhom“, dok su im ovde ostali roditelji ili supruge sa decom, međutim, i oni su na dobrom putu da trajno napuste Gračac i život nastave na nekom drugom mestu. Povratničko stanovništvo čini uglavnom starija populacija, ljudi koji preživljavaju od svojih penzija ili socijalne pomoći. Kada se radi o mlađoj populaciji, vraćali su se uglavnom oni čiji su roditelji uspeli da ostvare penzije pa je i njima to bila neka sigurnost, da bi se kasnije sami snalazili. Imamo jako malo mlađih porodica koje su videle svoju perspektivu u poljoprivredi i koje su voljne da ovde ostanu. Oni uspešno vode svoja porodična gazdinstva, bave se većinom uzgojem stoke, ali je to jako mali broj u odnosu na kompletno stanovništvo, dakle, daleko je veći broj penzionera i nezaposlenih u odnosu na one koji su sami sebi osigurali posao i egzistenciju- kaže zamenica načelnika opštine Gračac iz redova srpske zajednice Rajka Rađenović.
Mnogi odlaze, malobrojni se vraćaju
Gračac je poslednjih godina postao grad iz kojeg se sve više odlazi i u koji se retko ko vraća. Izuzev javnih preduzeća koja još uvek zapošljavaju mali broj ljudi, uslužnog sektora i trgovine, priliku za siguran posao teško je naći, a to je ono što je preduslov svake odluke o povratku ili ostanku, ističe zamenica gračačke opštine.
Starije stanovništvo preživljava od penzija, a mladima najčešće nedostaje početni kapital kako bi se odlučili za samostalan posao ili bavljenje poljoprivredom.
– Ljudi traže sebi posao, i ne mogu reći da su u tom pogledu pasivni, međutim, ima mnogo tih poreznih nameta koji ih obeshrabruju. Mnogi nisu ni dovoljno edukovani u smeru samozapošljavanja. Ovde informacije i obećanja koje stižu sa nivoa države ili ministarstava jako sporo dolaze i teško se sprovode u lokalnim jedinicama. 
Ljudi mi na terenu znaju reći kako će ti projekti svakako stići do onih moćnijih, sa nekom zaleđinom, i mi od toga nećemo imati koristi. Lika jeste bogata i ima svoju perspektivu, kako u privredi tako i u turizmu, ali sve je to još uvek neiskorišćeno. Reka Una nam je biser koji izvire u Lici, ali je u razvoj turizma nedovoljno uloženo, loša je povezanost. Mi ćemo sada krenuti u realizaciju projekta „Cerovačke špilje“ koje se nalaze na par kilometara od Gračaca, gde ćemo promovisati krški turizam i zaštitu prirodnog bogatstva, i nadamo se da ćemo tu uspeti da zaposlimo jedan broj ljudi. Od prihoda koje bismo od toga ostvarili, mogli bismo imati nekakvu dobrobit i za samo mesto ali i za čitavu Opštinu – optimistična je u planovima razvoja Rađenović.
Povratak stao
Povratak stanovništva u čitavu Liku stao je pre više od deset godina. U tom periodu većinom je završena državna obnova i ostvarena većina prava na polju povratka. Ipak, ljudima za ostanak nisu dovoljna četiri zida, već mogućnost da od nečega mogu živeti.
Malobrojni su oni koji svojim primerom svedoče o tome da je opstanak moguć, dok je većinu početni optimizam vidno napustio. Bez znanja, ulaganja i rada, ali pre svega dugoročnog planiranja i pomoći države, teško se mogu koristiti neiskorišćeni potencijali i prirodni resursi kojima Lika obiluje smatra Rajka Rađenović.
– Generalno imamo jako puno problema sa kojima se nosimo i mnogo bi nam vremena trebalo da ih sve analiziramo i nabrajamo. Ipak, smatram i odgovorno stojim iza toga da je nezaposlenost jedan od najvećih gorućih problema, jer čovek kada ima posao i siguran izvor prihoda, onda je u stanju i sam mnogo toga da reši. Drugi, ne manje važan problem od prvog, je stambeno zbrinjavanje. Oni koji bi ostali ovde, koji su zasnovali svoje porodice i snašli se za posao, ne mogu doći do stambenog rešenja, ili ako ga dobiju to im se na različite načine osporava. Na primer, stan je za deset kvadrata manji, ili veći, i sl. Tu imamo borbu sa pretpostavnjenima i smatram da se, na neki način, opstruiše sa opstankom. Naprosto, kao da su svi digli ruke od Like, kao da ne vide ili imaju neke zamračene naočare, ne želeći da vide da nam svakodnevno veliki broj ljudi odlazi i da ovaj kraj ostaje pust. Ostaje samo mali broj nas koji imamo posao, da li u policiji, šumariji, zdravstvu ili opštini, a to je samo u onolikoj meri koliko je potrebno da se ostvari neki zadati bonus. Mi, predstavnici lokalne jedinice, konstantno apelujemo da nam i država i ministarstva pomognu, da spuste obrazovane ljude koji bi obišli ovaj kraj i uvideli naše potrebe, da nam približe moguće projekte i time obezbede sredstva od kojih bi ovdašnje stanovništvo moglo da živi i ostane u Lici, ali često imamo osećaj da nas ne čuju i da ne veruju da je situacija ovde toliko teška – dodaje Rađenović, verujući da reakcija na njihove apele neće stići prekasno.
Pesimizmu se treba othrvati
U samom Gračacu, u odnosu na predratni period, struktura stanovništva kompletno je izmenjena. Srbi danas čine oko 45 odstokupnog stanovništva, dok drugu polovinu stanovništva čine većinom Hrvati iz Bosne, Slavonije, i u najmanjem procentu starosedeoci.
Gračačka parohija obuhvata oko dvadesetak sela, a u svakom od njih stanovnika je svake godine manje. Mnogo je neobnovljenih crkava, pa i mnogo problema oko održavanja crkvene imovine kaže gračački paroh Predrag Pantelić.
– Kako je gračačka opština najveća u Hrvatskoj, po površini, tako je i gračačka parohija velika i obuhvata oko dvadesetak crkava, neke čak i u susednoj opštini Lovinac. Toliko imamo i crkava, što obnovljenih ali i još uvek porušenih. Kako je u selima malo ljudi, tako je i mnogo problema oko obnove samih crkava, ali i održavanja grobalja i crkvene imovine. Imamo, dakle, oko četiri stotine domaćinstava i nekoliko stotina pravoslavnih vernika.
Ljudi se najčešće i najviše okupljaju u vreme zborova, na Spasovdan kada obeležavamo hramovnu slavu, o Vaskrsu, Božiću i većim praznicima. Na nedeljnim liturgijama prosek je desetak ljudi u hramu, dok se zimi dešava da bude jedan ili ni jedan čovek. Od poslednje dve godine, koliko sam u ovoj parohiji, imali smo jedno venčanje u selu Velika Popina i jedno u Srbu, do desetak krštenja, ali ne mogu reći da je to najverodostojniji pokazatelj, jer se ljudi venčavaju i mimo crkve. Ono što je najgore od svega, jeste činjenica da ipak imamo najviše sahrana, jer je i starije populacije najviše pa je i smrtnost izraženija – objašnjava paroh.
Nije sve katastrofalno kao što mnogi misle
Dece ima, ali kako i sam sveštenik kaže, njih nikada nije ni mnogo ni dovoljno. U osnovnoj školi ih je oko pedesetak, dok četrdesetak njih pohađa pravoslavnu veronauku.
– Da ih je hiljadu, ne možemo reći mnogo je, jer dece nikada nije mnogo, ali ipak ih ima. U Srbu idu u školu do četvrtog razreda, dok od petog svi nastavljaju ovde u Gračacu. Svi koji žele imaju mogućnost da prate nastavu na srpskom jeziku i da idu na pravoslavnu veronauku. Kao sveštenik, ipak moram reći da sve to za opstanak nije dovoljno, ali i da uslova ima i da se ovde može fino i pristojno živeti. Ljude po selima obilaze medicinski radnici, Crveni krst, pokretne trgovine koje ih snabdevaju osnovnim namirnicama. Službe koje vode brigu o starijem stanovništvu zaista obavljaju svoj posao na najvišem nivou. Povratak je tema u kojoj se ne slažem sa većinom parohijana, onima koji uvek nešto više čekaju i očekuju, plaše se za nekakvu sigurnost, jer znam da se ovde uz rad i trud, može lepo živeti na svojoj zemlji i u svojoj kući. Supruga i ja živimo sa troje male dece od kojih su dvoje školarci, i moram reći kako niko od nas, nikada, nije imao bilo kakvih problema niti nas je ko maltretirao. Zato uvek apelujem na one koji imaju dilemu o povratku. Možda im uslovi za to nisu sjajni i bajni kao na primer u Švajcarskoj, ali nisu ni katastrofalni kako to mnogi misle – poručuje otac Predrag.
Za bolju budućnost ima nade i za nju se uvek može pronaći način, a za to su potrebni, pre svega, ljudi, njihova angažovanost u stvaranju novih projekata, povlačenje sredstava iz EU fondova, pa i udruživanje malih poljoprivrednika i proizvođača radi zajedničkog napretka. Potencijala ima, ali za njihovo korišćenje treba se pokrenuti i odustati od trenutne, sveopšte vladavine pesimizma koja ni Lici ni Ličanima ništa dobro nije donela.
The post Gračac: Od Like kao da su svi digli ruke appeared first on srbi hr.
