Negde sedamdesetih godina prošlog veka slušali smo vrlo često od prilike ovakve čestitke i želje preko vazduh prijemnika, tj. radio-prijemnika. Sinu, odnosno unuku Marku Miljanovu, srećan odlazak za Australiju žele deda i baba i otac i majka i mnogobrojna rodbina pesmom „Prokleta da je Australija“. Svakako da se ovim nije proklinjala Australija, kao ni u pesmi „Gde si pobro, nigde te ne bilo, il’ ne čuješ, il’ ne haješ za me“.
To su samo načini izražavanja, ali svejedno, Australija je zabranila da se peva ova pesma. Po meni je i trebalo, jer ne znaju oni naše manire, izraze, idiome. A reč „odnosno“ nije greška uopšte nego način, pošto se radi o dedi i babi i ocu i majci, te se kaže odnosno.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović piše: „Odnosno toga“, to i to…
U razgovoru sa mojim školskim drugom, dr Sando Dragomirom, dođosmo i do toga da se i on seća tih čestitki onima koji odlaze za daleku Australiju. Da, onda je bila dalje nego sad. Onda se išlo brodom po mesec i po dana, a sad oko 24 sata, što mu dođe vremenski kraće, te s pravom kažemo i bliže. Nije to da smo pronašli geografski kraći put, recimo preko Grenlanda, ne brate, nego brže se stigne.
Možda današnji čovek ne bi ni imao vremena da putuje tri meseca od ovdud i od otud sve skupa. Ne znam.
I radio i štedeo
Junačina moje priče je jedan od tih i takvih koji je sedamdesetih, doduše on je tačno 1970. godine prošlog veka kročio na tlo Australije.
Mihailo Zarić.
Mihailo je bio te sreće da je odslužio vojni rok 1945. godine, a pre toga se rodio 23. februara 1925. Kako je onda bilo u armiji, to samo on zna. Šta je posle bilo lepo, Mihailo se oženio.
Pita učiteljica Pericu: „Šta je bilo posle smrti cara Dušana?“
– Bila je sahrana – odgovori Perica.
– Vidimo se na popravnom ispitu za četeresnicu – veli mu učiteljica.
Tako naš junak Mihailo zasniva porodicu i odlazi u zemlju daljnju, kako se veli za bludnog sina u Svetom pismu Novog zaveta. Mnogi su mi u ispovesti govorili kao svoj greh: „Otišao sam daleko od roditelja“.
Da, svi smo mi po tom pitanju kao bludni sinovi, ne samo Mihailo. Svi smo otišli u zemlju daljnju, svi bez izuzetka. Moglo se bar malo bliže.
E, kad dođeš u zemlju daljnju, onda mora da se radi. Nema nigde obešenih kolača.
Mihailo je odmah počeo da se kući. Da radi i da štedi. U radiše svašta beše, u štediše i više, kaže narod.
A nije lako ni da se štedi.
Lekcija iz sporta
Mihailo i supruga mu Radmila (Ružić), sada pokojna, imaju troje dece. Sve troje rođeni u Srbiji. Treba škola, odelo, zabava, detinjstvo ne zna za nema, ne može se. Dete hoće da se obuče, da ode sa društvom… Deca su Miša (Miroslav), Nada i Miljana. Uzgred budi rečeno, Miša i Nada su parohijani u Lazarici, a Miljana u Kabramati.
Mihailo je radio u Liverpulu, a bio parohijanin u Lazarici. U Lazarici je Miša venčan ćerkom Živote i Zorke Kanić o kojim će kasnije biti reči.
Jedne prilike odemo kod predsednika Lazarice mnogi u goste. Predsednik je bio Miša Zarić. Otac Rade Radan i ja, pisac ovih redova. Dobro smo se počastili i onda smo eglen zametnuli o svemu. Rade je nekako ostao u jednoj prostoriji, a ja u drugoj. Pričali smo sa prisutnim narodom. Na oba mesta je bilo lepo i interesantno. Šta sam ja tada primetio? Neki su od mene odlazili tamo, a neki obratno. Bili su željni da što više čuju o svojoj religiji i da nije možda tamo bolje, kod oca Radeta ili oca Nikole. Dobro sam to zapazio koliko narod, verni narod, voli da sakupi znanja o sebi, svojoj naciji, religiji, prošlosti. O Miši kao čoveku i predsedniku Lazarice, možda kasnije.
I tako smo mi došli i do sporta. Mihailo je pokazao jednu radnju. Naime, on je postavio štapić ispred sebe, stavio ruke na leđa i kleknuo. Onda je zubima uzeo štap sa trave. Mi ostali nismo mogli. Ja jesam hodao na rukama, ali to nisam mogao da uradim. Onda je Mihailo uzeo sebe za vrh cipela i preskočio nacrtanu liniju na travi. Mi nismo mogli.
Tako nas je starina preslišao iz sporta, baš kako valja.
Sećanja bez slova „a“
Posle toga Radmila umire, a Mihailo odlazi u starački dom. Dom je ruski. Odmah pored ruske crkve u Kabramati, a od srpskog hrama jedva jedan kilometar. Već je dvadeset godina tu. Poodavno dođoh tamo i vidim Mihaila. Šta radi? Radi sve u bašti. Orezuje drveće, sadi cveće, ma sve. On je našao sebi zanimaciju, a ujedno koristi Ustanovi, ne mora da plaća baštovana.
Mihailo i pokojna Radmila su se okućili materijalno, a obogatili duhovno i slično. Ima sad, tu na licu mesta, osmoro unučadi i četrnaestoro praunučadi, te se tako oči imaju na kome i na čemu da zaustave.
Prvi put je Mihailo išao u Srbiju posle deset godina. Išao je svega sedam puta, a do sad poslednji put bio je pre deset godina. Išao je, veli, četiri godine u školu i seća se svih đaka i njihovih imena. Bilo ih je 32 đaka, veli starina.
Mihailo je seo i zagrejao stolicu, te je napisao imena i sve ostalo o celoj svojoj rodbini na pisaćoj mašini. Mašina nema slovo „a“, te se nije lako snaći, a nije ni teško. To su imena, nazivi srodnika – brat, brat od strica, bratučed, pašenog, pradeda, ujak, stric, tj. amidža…
Uslikasmo se nekoliko puta ne bi li i slike pomogle našem pisaniju. Englez kaže da je – slika stotinu reči, pa da poverujemo.
Neka nam živi 95-godišnjak Mihailo Zarić na mnogaja ljeta!
Чланак Gradinar u desetoj deceniji се појављује прво на Vesti online.
