Radmila Stanisavljević i njen životni saputnik Miomir posle dosta teškog života u pitomoj Šumadiji krenuše u beli svet – ni manje ni više nego 16.000 kilometara daleko od rodne Srbije.
Bila su to vremena smutna, kako bi rekao apostol Pavle, nezgodna kako bih rekao ja i nadasve nezgodna, kako bi rekao Josip Pejaković u svojoj monodrami u kojoj govori o odlasku za Nemačku u pečalbu.
Mnogi smo mi ovde došli misleći da u pečalbi provedemo koju godinu, nagrabimo se australijske valute i vratimo puni para. Tek da se pokažemo roditeljima, braći i sestrama, komšijama i svima redom, kao da smo osvojili sve i da nam je trebalo napraviti trijumfalnu kapiju kroz koju prolazimo, a na njoj piše „veni, vidi, vici“ (dođoh, videh, pobedih).
Tako smo mislili mnogi. Mislili smo mi jadnici da je sve zlato što se žuti. Kad smo se uverili da nije tako, onda nam je već bilo kasno… Za sve, takoreći.
I šta sad? Kad smo sami sebi skočili u usta i noge izbacili kroz uši, šta sad? Udarili smo glavom o zid da bismo bar malo došli sebi i nastavili kako je razmišljao Bludni sin u Hristovoj priči.
„…Ustaću, idem kod Oca da mu kažem: Oče sagreših Nebu i Tebi i nisam dostojan da se nazovem sinom Tvojim, primi me kao jednog od najamnika tvojih…“
Nismo se vratili u Srbiju, ali smo se vratili sebi i radili časno i pošteno. Rađali i podizali decu, sve kako Bog miluje.
Neki smo sa mukom ustajali izjutra, a možda neki i nisu. Nisu, nisu, znam ih ja mnogo… Mnogi nikad ni dana jednoga nisu radili jer su smatrali da kad dođu u Australiju neće raditi, jer ne treba. Doduše, u Australiji je donekle još uvek tako. Ko ni dana u životu nije radio, kad navrši vreme starosti dobija državnu penziju. Ne treba nikakav radni staž. Dovoljno je da se ostari.
Elem, neki su govorili – neću da radim da podižem Anglosaksonce, neću da radim badava za druge i slično. Takvih je, Bogu hvala, bilo jako malo, ali istini za volju bivalo ih je.
Bilo nas je i drugačijih. Bilo nas je koji se nismo libili nikakvih teških ni prljavih, ne u moralnom smislu reči, poslova. (Pisac ovih redova kao sveštenik, pored crkvenih dužnosti, uvek je radio druge poslove da bi izdražavao podoricu. Radio je kao gasoinstalater, taksi vozač, zidar i mnogo šta drugo). Nismo se šešili, sramili, nismo birali – nego grabili poslove. Carpe diem – grabi dan, kažu stari Latini. Tako smo i mi grabili poslove koji su nam se nudili, a ponekad smo ih i tražili po celoj Bogom blagoslovenoj Australiji, ali i nalazili. Ko traži – nalazi, veli nam Gospod Isus Hristos.
Tako su i junaci moje priče, Radmila i Miomir Stanisavljević podigli sidro i iz slavne i voljene Srbije krenuli put Australije. Kad, kako i zašto?
Tih godina, sećamo se mi toga, a setio se i dr profesor Dragomir Sando, moj školski drug, kad me intervjuisao za TV Hram, pa veli: Mnogima je tada čestitan odlazak za Australiju preko radio talasa.
Zašto se odlazilo? Nadalo se boljem, a narodna duša zna da oseti kad dolaze bolji ili lošiji dani, u ovom slučaju lošiji. Doduše, bilo je tu i avanturista, znatiželjnih, i ovih i onih. Otišli su ili brodom ili avionom. To je tada svaki u Boga dan bilo da se tome i tome želi srećan odlazak za Australiju, pesmom tom i tom. Većinom je bilo pesmom „Prokleta da je Australija“. Uzgred, iako ova pesma ne kune Australiju, nego jednostavno pesnik žali što se tako daleko odlazi, australijske vlasti su zabranile da se peva ta pesma.
A znamo da reči „Gde si Marko, nigde te ne bilo“ ne kunu nego prekorevaju Marka što ne zna da je u opasnosti…
Dakle, ode tako gro naroda sposobnog za rad kako u Zapadnu Evropu i Ameriku, tako i za Australiju. Tako stigoše i Radmila i Miomir.
Pošto je to još uvek poratno vreme, stižu u hostel u Liverpul pored Sidneja. Ove dve duše ne spadaju u avanturiste ni ove ni one, nego u čestite ljude koji se latiše posla, pa napred.
Radmila je radila 22 godine u Paramata bolnici, a Miomir na građevini. Rade tako i štede, te podižu dve ćerke koje im je Bog dao – Slađanu i Snežanu.
Kao i mnogi drugi, odselili su se za Gold Koust. To je nekad bilo, mada je i danas popularno da se živi na Zlatnoj Obali. Još uvek se mnogi sele iz hladnijih krajeva Australije da pod penzonerske dane uživaju u odličnoj klimi i toplini gde se svaki u Boga dan ljudi kupaju u Tihom okeanu.
Iako su prvu kuću stekli u Veringtonu, živeli su u Penritu, Njukaslu, kao i na Gold Koustu. A tamo, na Zlatnoj Obali, sve je bilo kako treba, ali daleko od dece i prijatelja. A teško je nadoknaditi tu prazninu, bez porodice i starih prijatelja.
Zato su se Radmila i Miomir vratili u Sidnej, bolje reći u Pikton nedaleko od Sidneja, i nastanili u domaćinstvu sa ćerkom Slađanom i zetom Draganom Čugaljem. Dobili su pet unučadi od dve ćerke i bili vrlo su zadovoljni sa njima svima. Kao njihov veliki prijatelj to sam video i uvek se radujem tome.
Kad nas je Miomir napustio, preminuvši životom, mi se molimo za njegovu dušu i ostajemo tamo gde smo i bili i tamo odakle dolazimo.
Radmila je dva puta pročitala knjigu „U službi Bogu i rodu“. Na pitanje šta joj se najviše svidelo u knjizi, veli:
– Ono kad ste šopovali, a ti žurio napred sa kolicima da popadija što manje namirnica stavi u kolica, da se manje plati. A ona nosi pun naramak namirnica i istresa u kolica…
I nastavlja:
– Svi smo mi prošli iste nezgode i zgode, svi smo mi teško sastavljali kraj s krajem, a sad je, dragom Bogu hvala, mnogo lakše. Nešto se kroz život i ostvarilo.
Radmili, ćerkama, zetovima i unučićima želimo sve najbolje i da uživaju plodove višedecenijskog rada po Australiji!
Чланак Graditelji boljeg života се појављује прво на Vesti online.
