Taj pokret štutgartskog otpora ne čine danas dugokosi studenti ili bradati anarhisti, obični su građani izašli i stali pred buldožere i motorne testere
Naši platani u Bulevaru su već prah i pepeo. Možda bi se još tu i tamo, u tami nakrivljenih šupa po periferiji Beograda mogli naći fino iscepani komadi, sad već suvi i mrtvi. A pošto hladnoće ove godine stižu ranije, uskoro će biti „kremirani“. Izgoreće i poslednji ostaci jedne neuspele pobune srpskih građana protiv preduzetničke bezobzirnosti i politikantske samovolje. Ostao je samo gorak osećaj koji u sebi nose nemoćni i prezreni.
Nešto slično, samo uz mnogo veći otpor, dešava(lo) se u Zagrebu, u Varšavskoj. Formula je kao „smrt lepak“: neki od onih koji umeju s parama, a i s političarima i službenicima, sredili su da se na dobrom mestu gradi neki izuzetan objekat (izuzetnost se uvek u ovom društvu meri izuzetnom zaradom), a to često zna biti na štetu građana, grada, društva i budućnosti.
Ovih dana svet je obišla slika krvavih glava nemačkih građana, koji su rešili da Angeli Merkel kažu: dosta, bre! Vlasti su rešile da proteste okončaju kanonadom vodenih topova. Vlasti su dale dozvolu da se gradi, investitori su dobili bankarske garancije, a biznis tada ne može da čeka. Radi se o projektu koji, po Kancelarki, pokazuje nemačku „vitalnost za budućnost“, a koji se službeno zove „Štutgart 21“. Iza tih političkih fraza i službenih oznaka krije se jedan od najzamašnijih radova u Evropi, a i šire, na železnici ovih dana. Od dobre železničke stanice u glavnom gradu Baden-Vitenberga trebalo bi da nastane „svemirski brod“, čvorište koje će biti čudo od stanica na „magistrali Evrope“, od Pariza do Bratislave.
Već duže vreme se u Nemačkoj vode rasprave da li bi se milijarde evra iz federalnog budžeta, a planirane za ovu stanicu, mogle u krizi utrošiti i razumnije i s više obzira prema volji građana.
ŠTUTGART 21
Ali, kad se na nekom mestu pojave milijarde evra, onda se tu sjure „ajkule“, koje izgube predstavu o bilo kakvim obzirima. „Štutgart 21“ je projekat na koji je godinama stizalo niz razumnih primedbi: od inženjera, planera, ekologa, građana. Ništa nije moglo da pomeri „tokove novca“. Onda plate nekim veštim piar-majstorima da bace u javnost ideju o biznisu koji kao ima na umu ekologiju, sve u šesnaest brine o zelenilu i čistom vazduhu, održi se poneki „naučni skup“ o „socijalno odgovornom biznisu“. Tako se namire i mediji, i „radovi mogu da počnu“.
„Dali su nam mnogo obećanja, više nego što mogu da se setim, ali nikada ni jedno nisu ispunili. Obećali su da će nam uzeti zemlju i uzeli su je.“ Tako je nekad govorio poglavica Crveni Oblak, iz plemena Oglala Teton Sijuksa. Danas te rečenice, neznatno modifikovane, sa isto toliko osećaja nemoći da se bilo šta može zaustaviti i promeniti, ponavljaju građani širom kontinenta koji je na daleki put spremio one „hrabre osvajače“ u zemlju Crvenog Oblaka.
Cinizam te situacije je da ta brutalnost proizvodi otpor, u ljudima se rađa bes; stvaraju se organizacije koje postignu poneki simboličan uspeh pre nego što ih ili razbiju svim sredstvima, ili se inkorporiraju u sistem; pa onda „zeleni“ polako požute ili pocrne, beskompromisni lideri se ošišaju, obriju, privežu kravate i počinju svojim golim rukama da dave „Veliku ideju“ koja ih je prvo podsetila da čovek nije samo šraf u mašineriji koja proizvodi nove šrafove i odvijače, nego da je on, čovek, biće iz prirode što nosi nepoznate a uzvišene osećaje.
Ali, onda „volja za moć“ prevlada te slabe plamičke plemenitosti, a organizacija buntovnika se pretopi kao vosak. Otuđi se od prirode i građana. Nikad zapadna društva i savremena demokratija nisu uspeli da nađu protivotrov za neumitno ostvarivanje te „zakonomernosti“. Ali, nikad ni organizacija nije uspela da premreži sve umove i zaledi sve emocije. Uvek se odnekud, kao kod Orvela ili u Hakslijevom „vrlom novom svetu“, pojave građani, „inkarnacije“ Crvenog Oblaka, koji „više ne mogu da trpe“.
„Štutgart 21″ je u toj fazi. Sada su se iza drveća koje mora da se, kao i naši platani, pretvori u pepeo, pojavili građani Štutgarta. I neće da slušaju o sjaju evropskih magistrala i „velikim koracima u srećnu budućnost“. Jednostavno, neće da prihvate da im seku drveće.
Angela Merkel je u jesenjim prohladnim danima morala da šalje „vodene topove“ na pobunjeni narod. Stvar se toliko zakomplikovala da je i Angela, koja je veoma držala do svog imidža strpljive i razborite vladarke, morala da najavi „jesen odluke“. I, između ajkula koje inspirišu milijarde evra i svog naroda, koji je izabrao i nju za kancelarku a i njenoj partiji predao vlast u Štutgartu, Merkel je morala da se opredeli, i odlučila je da se narod istera iz šume-parka na gradilištu. A šta drugo može vladar u društvu koga formalno bira narod, a stvarno održava biznis.
Ali, šta je tu nevolja?
Taj pokret štutgartskog otpora ne čine danas dugokosi studenti ili bradati anarhisti kojma je izaći na ulicu „k’o reći dobar dan“. To nije svet prvobundžija. To nisu društvene grupe koje demonstriranjem na ulici i pred policijskim kordonima ispunjavaju potrebe za kakvom-takvom avanturom, pošto u rijaliti šouima tipa „Veliki brat“ ili „Farma“ nema mesta za sve. Obični su građani izašli i stali pred buldožere i motorne testere. Pa su izbačeni s bojnog polja. „Školska deca iz srednje klase, njihove bake i deke, nastavnici napadnuti su i isterani od snaga državnog reda.“
Velika je kriza, u krizi raste nervoza, osetljivost se pretvara u surovost, „novo lice Angele Merkel“ nosi nove rizike. Angela Merkel raspolaže „monopolom sile“, ali po demokratskim ustavima građani su jedini nosioci „suverenosti vlasti“ koja se podešenim sistemom predstavničke demokratije prenosi na parlament i vladu. U demokratijama to znači: „možeš šta hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“.
TRPLJENJE SLABIJIH
Evo nas opet kod beogradskog Bulevara i zagrebačke Varšavske. Rambo Amadeus je pružao otpor, a mi, izdignuti iznad političkih opcija i politikantskih računica, smo navijali. Onda su došli ljudi s motornim testerama marke „stil“ i sekli, a mi smo sa sigurne udaljenosti na internetu raspravljali o političkoj potkupljivosti i tajkunskim metodama. I – ništa. Na sajtovima građanskog otpora, mnogima su rekli da „nikad više nećemo glasati za njih“. „Oni“ su doveli kamere i pričali o velikim planovima koji će preporoditi Beograd. I sekli, sekli, sekli…
I Štutgart će možda biti poražen, ali njihova borba je ono što inače teško ispošćenoj demokratiji daje smisao. „Od sada će Merkel biti povezivana sa drugačijim slikama: plač majke i dece, slike tinejdžera sa modricama na glavi od policijskih palica, drveće koje se čupa iz zemlje kao deo konstrukcije „Štutgarta 21″ „, piše „Špigl“. Rizik vlasti nije mali: „Ako je takav nepopularan potez povučen, situacija može eskalirati, a na kraju, toljage mogu da počnu da rade.“
Demokratija, to bi mogli da nauče i naši političari, ne podrazumeva beskrajno trpljenje slabijih. Demokratija u kojoj se manipuliše narodom je istina o tom sistemu u poslednjih bar vek i po. Demokratija u kojoj se ne sluša probuđeni narod je – kao što je uočeno u slučaju „Štutgart 21″ – rizik i za manipulatore i za narod. Sami izbori tu nisu najveći problem. Jer, kad ljudi na vlasti izgube orjentaciju i počnu da neograničeno upotrebljavaju prenesenu im moć, to ne znači da sad valja čekati četiri godine ili izbore koji će se odlagati dok god se bude moglo.
Da do nas nevladin sektor nije stigao kao sredstvo zapadnih država kojim one uređuju u neokolonijalnim „batustanima“ i da nam zbog toga pojava NVO (ili još više NGO) skraćenice ne budi ciničan smešak, mi bi razumevali da su „građanske inicijative“ moć koja zna biti ozbiljna opomena vlastima. One u sebi nose jedno poluuređeno, ali i poludivlje, pravo na pobunu protiv otuđenih vlastodržaca. To, naravno, ne znači da motiv može biti interes nekih vlastodržaca iz državnih zajednica drugih naroda. Međutim, pošto mi NVO prepoznajemo upravo kao izvidnice prave i strane sile i kao plaćene izvršioce tuđih interesa, ostajemo osiromašeni za jedan ozbiljan instrument za zaštitu „svih naših platana“, ma gde oni bili i ma koliko ličili na zeleno drvo. Jer, zamislite da iza ove jasne i odlučne akcije, „inicijative“ građana Štutgarta, stoje Putinove pare i ideje. Ne morate ni da zamišljate, te „inicijative“ tada ne bi ni bilo. Pobune građana u uređenim demokratskim društvima moraju biti autentične. Nije, naravno, nemoguće da beogradski branioci platana ne nauče što god od štutgartske „škole demokratije“, ali oni nikako ne mogu da budu filijala čak ni tog dela nemačkog sistema, a kamoli deo od država i od tuđih budžeta skrojene ispostave koje misionarski delaju na „velikom poslu“. U demokratiji ne biva. U „demokraturi“ je zakonita pojava.
