Još dok je u Guči trajalo opštenarodno veselje, u Beogradu su, kao i svake godine, počeli da se oglašavaju protivnici okupljanja ljubitelja trube ispod Jelice planine. Kritika takve vrste svodi se na konstataciju da je sabor u Guči seljakluk, primitivizam kakav se u demokratskoj Evropi ne viđa, ružno lice Srbije, rečju – to je ona „druga Srbija“ koju Evropa prezire i koju, dakako, nikada neće prihvatiti.
Na stranu što gornja teza nije održiva, između ostalog i zbog toga što je iz godine u godinu u Guči sve više Evropljana, među kojima dominiraju Francuzi, ali hajde da vidimo ko to u Beogradu i zbog čega osporava Guču.
Znam lično neke od boraca protiv trube. Ako ih upitate šta bi to Srbija, umesto Sabora u Guči, trebala da ponudi kao muzički brend (odvratne li reči), posebnost po kojoj će se pročuti u Evropi, obavezno vam pod nos stave „Egzit“, ono okupljanje na Petrovaradinskoj tvrđavi, u Novom Sadu.
E, sad, što na „Egzitu“ gotovo niko ne peva na srpskom, što je to muziciranje raznih grupa iz sveta, što u publici ima više stranaca nego domaće čeljadi i što se za tih nekoliko dana lakih i teških droga potroši na desetine kilograma – ovdašnje borce protiv srpske trube ne opterećuje. Za njih je „Egzit“ putokaz i smer u kojem Srbija treba da se razvija. Takvi se groze na svako spominjanje istorije, ćirilicu preziru kao i trubu, Srpsku pravoslavnu crkvu smatraju izvorištem zla na Balkanu, podržali bi zabranu Srpske akademije nauka i umetnosti, a od svega što ima srpski predznak trpe (još uvek) samo srpsku salatu.
Reklo bi se, na prvi pogled, da se ovde „građanska“ Srbija bori protiv „seljačke“ Srbije. To, naravno, nije tačno.
Nema „građanske Srbije“ jer Srbija nema tu vrstu tradicije. Ono malo srednjeg društvenog i socijalnog sloja, koji se formirao krajem 19. i početkom 20. veka, uništen je u dva svetska rata, a potpuno dokusuren dolaskom komunista na vlast 1945. godine.
A ovi koji su najglasniji u atakovanju na trubu i Sabor u Guči, ovi što se stide „seljačke“ Srbije stide se i sopstvenog porekla, dedova i očeva koji su u Beograd došli na volovskim zapregama ili su preplivavali Drinu, Savu i Dunav, držeći se konjima za repove. Bilo je i onih s kožnim mantilima, opasanih vojničkim remenom i futrolom za pištolj. To, slažem se, i nije neka preporuka za visoko evropsko društvo u koje ni njih ni nas, da se ne zavaravamo, niko i ne zove.
U ovakvim i sličnim pričama uvek se setim jedne beogradske rok-pop grupe čiji je vođa, pre sedam-osam godina, izjavio da su on i njegovi spremni za pohod na Evropu. Da im prodaju rokenrol. To je isto kao kada bi, uzmimo, grupa Engleza krenula u Šumadiju da tamošnjim seljacima pokaže kako se uz frulu i harmoniku igra kolo.
Goran Bregović, veliko muzičko ime s prostora bivše Jugoslavije, na vreme je shvatio ono što još uvek nisu beogradski borci protiv trube i svega što je tradicionalno. Bregović je respektabilno ime na svetskoj sceni lakih i etnomuzičkih nota. Zašto? Samo zato što svetu prodaje ono što taj svet nema – trubu. Ali trubu koja ne zvuči džezerski, već srpski i balkanski.
