Pukovnik Šljivančanin je sigurno kriv za nešto, i sasvim je u redu da odgovara. Ali Haški tribunal nije Papina ekspozitura u Holandiji i njegove presude moraju biti analizirane i podložne reviziji, ukoliko nepristrasni pravnici u njima nađu povrede pravde i zlu nameru prema bilo kom osuđeniku. Namerno kažem pravde, jer pod pravo se kao što je poznato može podvesti svašta. Ovde, naravno, ne mislim na neki novi sud koji bi trebao da sudi poštenije od ICTY, već na pritisak javnosti u Srbiji i svetu koji bi predvodili eminentni pravnici, istoričari, filozofi, ljudi koji bi događaje iz 90-ih godina XX veka nepristrasno komentarisali i sve optužene u Hagu stavili u određeni kontekst, pa prema tome se i odrediti o njihovom postupanju.
Što se tiče krivice pukovnika Šljivančanina, čitaoci moraju znati šta je taj oficir JNA zapravo radio u Vukovaru, odnosno na šta je imao uticaj a na šta ne. Kao neko ko je učesnik u događajima mislim da imam pravo da iznesem svoje mišljenje o svemu što se tamo dešavalo.
Major Veselin Šljivančanin je bio načelnik organa bezbednosti u komandi 1gbr. Bio je dužan da izvršava naređenja po dve linije komandovanja. Iznad sebe je imao komandanta brigade pukovnika Mrkšića, načelnika bezbednosti Gardijske divizije, načelnika bezbednosti Prve armije general-majora Mileta Babića i načelnika uprave bezbednosti general-majora Aleksandra Vasiljevića.
Sa ove vremenske distance ne mogu da se setim ko je bio načelnik bezbednosti u diviziji, ali pošto je 2gbr neslavno pobegla sa prostora Zapadnog Srema i kompletnu borbenu tehniku ostavila na šidskom vašarištu, ime tog oficira nije ni važno jer se očito nije ni mešao u svoj posao. Zbog toga je lanac komandovanja po pitanju bezbednosti i kontraobaveštajne zaštite jedinice išao po vertikali: Vasiljević-Babić-Šljivančanin-referenti po nižim taktičkim jedinicama. Ovde je čak vrlo verovatno da je general Babić često izostavljen iz lanca komandovanja, a da je major Šljivančanin direktno komunicirao sa generalom Vasiljevićem.
Simptomatično je da se Šljivančaninov prvi pretpostavljeni po liniji bezbednosti u haškim spisima pominje samo usput, a pravi šef je jedan od najdragocenijih bisera tužilaštva. Ovde se ograđujem od napada Vojislava Šešelja na generala Vasiljevića, ali mislim da bi on imao puno da kaže srpskoj javnosti o svemu što se tamo dešavalo, a za šta smo ostali uskraćeni. Ne bih voleo da o bilo kom oficiru mislim kao o nekom ko prodaje tajne onom ko bolje plati. Novcem ili abolicijom – svejedno.
U borbama u Vukovaru i oko njega su osim snaga JNA bile angažovane i jedinice TO Vukovar, koje su u svom sastavu imale i nekoliko grupa dobrovoljaca koji su po raznim osnovama došle iz Srbije da se uključe u borbu za odbranu zemlje.Tu je bilo ljudi raznih profila, monarhista, komunista… Ali, Štab TO koji ih je primio u svoj sastav je time i preuzeo odgovornost za njihovo delovanje. Tu je naravno bilo i pravih patriota koji su došli iz časnih pobuda, ali su nažalost ostali u senci onih koji su se ponašali protivno svim ljudskim i pravnim normama. Svejedno, ŠTO Vukovar je morao da prima i takve, jer je imao velikih problema sa popunom, pošto se često dešavalo da borci odu do Srbije da obiđu porodicu pa zaborave da se vrate.
Kada kažem Štab, neko bi mogao da pomisli da se tu radi o oficirima koji nagnuti nad radne karte planiraju dejstva, gde postoji disciplina i subordinacija… Nažalost, to nije bio slučaj. Radilo se o bašibozuku, ljudima koji su sami sebe postavljali i smenjivali po zaslugama, po tome ko jače lupa šakom o sto, i konačno, ko ima dužu bradu. Organi komande brigade, i kasnije OG Jug, nisu imali ni volje ni sredstava da se bave kadrovskom problematikom te jedinice, već su pristajali na to u cilju da što pre izvrše zadatak pa da se razilaze. Posle odlaska jedinica JNA sa tih prostora pomenute vojskovođe su preuzele civilnu vlast i političke funkcije. Rezultat je poznat.
Za bezbednost svih tih jedinica je bio odgovoran major Šljivančanin.
Njemu se dosta zamera odbojnost i neprijateljstvo prema raznim humanitarnim organizacijama koje su bile aktivne na tom prostoru. Pri tom se zaboravlja pomenuti da su u konvojima koji su dopremali pomoć u opkoljeni grad često nalaženi predmeti koji se nikako ne bi mogli nazvati humanitarnom pomoći, predmeti kao što su vojna oprema, sredstva veze i slično, a u povratku je beležen veći broj lica nego na ulasku u grad. Kako su uostalom Merčep i Dedaković Jastreb izašli iz Vukovara?
Major Šljivančanin se po pitanju zarobljenika jednostavno nije snašao i sigurno je mogao da uradi više na njihovoj zaštiti. Posebno ako se zna da je on bio lice koje je zapravo komandovalo vojnom policijom, koja je prema Pravilu službe vojne policije dužna, obučena i opremljena da organizuje prihvat, čuvanje i transport ratnih zarobljenika. Nisam čitao sudski spis, pa mi nije jasno ko je komandiru jedinice vojne policije naredio da zarobljenike preda jedinici TO Vukovar. Ako je to bio major Šljivančanin kriv je, jer je znao kome ih predaje.Ta jedinica je uglavnom sastavljena od meštana koji su bili vrlo zainteresovani da se svete ustašama za progon, miniranje kuća, ubistva rođaka, svakodnevna maltretiranja na ulici i radnim mestima, a posebno kada su videli rezultate zločina koji su vršeni u gradu za vreme opsade. Samo lud čovek je mogao da pomisli da će teritorijalci ovima podeliti lanč-pakete i otpratiti ih do Nuštra.
Ako ih je predao po naređenju komandanta brigade, to naređenje nije mogao odbiti. Svi koji ga kritikuju bi trebali da se stave u njegov položaj, pa da pošteno odmere – da li bi oni svoju karijeru doveli u pitanje odbijajući naređenje komandanta radi zarobljenika među kojima su sigurno i mnogi zločinci? Da je odbio naređenje, njegova do tada besprekorna karijera bi se istog trenutka završila. Ni jedan komandant ne bi prihvatio u jedinicu oficira koji usred rata odbija naređenje pretpostavljenog. Međutim, mogao je da uradi nešto drugo.
Mogao je da sačini zabelešku (bio je dužan) i da reaguje po onoj drugoj liniji komandovanja i tako podeli svoju odgovornost sa generalima Babićem i Vasiljevićem. Pa bi sad oni objašnjavali zašto nisu zaštitili hrvatske zarobljenike. Da ne pominjemo da bi i pukovnik Mrkšić drugačije razgovarao sa njegovim šefom nego s njim.
Ovo je jedino za šta je kriv pukovnik Šljivančanin.
Kazna koju mu je odmerilo Veće koje je sudilo u prvom stepenu je sasvim primerena jer, bez obzira na sve simpatije prema njemu lično, moram da kažem da ipak nije učinio sve da do streljanja u Ovčari ne dođe. Međutim, nije njega haški sud osudio zbog nekakvih Hrvata koje su pobili nekakvi Srbi. Veselin Šljivančanin je simbol njihove nečiste savesti.
Oni (tzv. međunarodna zajednica) su podržavajući secesioniste na početku Jugoslovenskih sukoba izazvali ratne strahote koje nisu očekivali. Onda su, da smanje štetu, poslali neke posmatrače koji bi trebali da budu medijatori u svim tim događajima, tj. da obezbede što tišu secesiju odmetnutih republika, kako se i u njihovim zemljama ne bi desilo nešto slično, jer bi se i njihovi separatisti sasvim ispravno pozvali na jugoslovenski presedan. E, tu se našao neki jugoslovenski majorčić da im preti prstom i viče: ,,Ovo je moja zemlja…’’
Na prljavoj savesti međunarodne zajednice je i posmatračka ekipa koju je Šljivančanin zaustavio na mostu preko Vuke, kad im nije dozvolio prolaz radi njihove bezbednosti. Teorija Tužilaštva je da ih je on zapravo zadržavao da bi Srbi na miru izvršili pripreme za likvidaciju zarobljenika.
Možda bi ta imaginarna međunarodna zajednica mogla da počne da razmišlja o sledećem: kako bi se stvari dalje odvijale da su njihovi posmatrači, na primer, organizovali i nadgledali predaju ustaških jedinica jedinicama jedine prave, legalne i legitimne JNA?
Po mom mišljenju, zarobljenici bi bili odvedeni u logor pod nadzor Crvenog krsta. Bili bi saslušani, protiv sumnjivih bi bila provedena istraga, neki bi bili optuženi i osuđeni. Ostali bi bili oslobođeni i mogli bi da idu kud hoće; ako ne mogu zajedno sa komšijama Srbima, uvek su mogli da zatraže iseljenje u neku od zemalja koje su ih podržavale. Za to vreme, pod vojnom upravom bi bili organizovani izbori uz prisustvo svih mogućih međunarodnih organizacija, izbeglice bi se vratile kući (i jedni i drugi) i mogli bi da upotrebe pravo glasa…
Ali, hrvatskom rukovodstvu je bio neophodan domovinski rat. Kakva je uostalom država koja nije ratovala za svoju nezavisnost? Oni tamo imaju svoje SUBNOR-e, isto kao pre, samo se drugačije zovu. Neki od njih bili su predratni, ratni i posleratni alkoholičari, narkomani i psihopate – a danas na osnovu PTSP-a primaju po 800-900 evra vojnih invalidskih penzija.
Ljudi poput majora Šljive se nisu snašli. Bilo ih je puno i na odgovornijim mestima od njegovog, ali on se baš lepo namestio.
