U Srbiji je postalo normalno da se mladi lako odricu svojih ciljeva, snova, ambicija. Ako je preostalo nešto maštanja, onda su to irealne fantazije, uz kafu ispred televizora, ušuškane u posteljine i po 24 sata dnevno. „Veciti studenti“, koji probijaju sve proseke studiranja, jer ih ne ceka nikakva perspektiva (ovako je, kao, imaju), trajno cekanje neke godoovske srece, koja ce da padne s neba i reši im sve probleme – ali sreca, ipak, nije tako dobro rasporedjena … Mnoge mlade ljude je bukvalno pregazilo vreme cekajuci „bolji život“.
Cinjenica je da je desetogodišnja kriza poremetila sistem vrednosti kod citavih generacija mladih ljudi i monstruozno suzila mogucnosti. Danas se od plate ne može ni iznajmiti stan i normalno živeti, a kamoli razmišljati o autu, letovanjima. Zbog toga se pomera i starosna granica vencavanja „mladih“ bracnih parova, opada natalitet, a sami postajemo sve starija nacija. (Za samo 50 godina, starost stanovništva porasla je sa tridesetak odsto na preko 37!) Zato (ne više) mladi ostaju da žive s roditeljima i kada su probijene sve starosne granice u kojima je to prirodno.
– Danas mladi studiraju i više od decenije, a retki su oni koji ne mogu da završe fakultete brže, vec im je prosto svejedno.
Jer, jednom kad dobiju diplomu, mladi se suocavaju s realnošcu koja nije ružicasta. Svesni su toga, a samo okoncavanje studija nije privlacan cilj, jer nece posle „sva vrata da se otvore“. Zato se studiranje prolongira – objašnjava dr Blagoje Kuljic, psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje.
Osecanje bespomocnosti
Pored mladih „ležaca ispred TV-a“, ima i onih koji se obeshrabruju jer, iako pokušavaju da stignu svoju ambiciju, doživljavaju neuspehe, te gube snagu za daljim angažovanjem.
– U eksperimentu sa životinjama je isto tako – one nekoliko puta pokušaju da pobegnu iz kaveza, a kad vide da nema izlaza, prestanu da pokušavaju. To je naucena bespomocnost, iz koje se više ne traži izlaz – kaže dr Kuljic.
Iako društvenih uslova za normalan život skoro da nema, najveci problem nastaje kad mlad covek nauci tako da živi. U izvesnom smislu pocne da mu „odgovara“ (ili se prosto pomiri s situacijom, pa to prihvata kao jedinu mogucu realnost) što, iako ima više od 30 godina, još mora da se upravlja prema pravilima života roditelja, jer je „pod njihovim krovom“. generacijska letargija ih najviše sputava – nisu to ni društvo, ni roditelji, vec oni sami.
– Sudbinu nam je ranije krojio mali broj ljudi i ocekivali smo da ce, kad oni odu, svima da „svane“. To se nije dogodilo i sada se pada u osecanje bespomocnosti. Ako stvari ne idu kako valja, onda su ljudima krivi direktori, ministri, predsednik – svi sem njih. Ali, ne zavisi baš sve od politicke elite. Mladi prvo treba da se zapitaju šta su sami uradili, pre nego što pocnu da prebacuju odgovornost na bilo kog drugog – kaže dr Kuljic.
Uvrežena teza da su Srbi „mali, ali pametan narod“, pametniji od celog sveta, samo je opravdanje za ležanje ispred tv. „Da živim u nekom drugom delu sveta, gde bih sad bio“, veciti je uzdah mladih. „Da nas nisu uništili ovi zlikovci, živeo bih normalno“ – ovako, nauceni da žive „nenormalno“, mnogima prestaje to da smeta. Uljuljkavaju se u svoje „živote“ i cekaju „veliku šansu“, a da pri tom ne cine ništa da bi tu šansu bar necim privukli.
– Adolescencija predstavlja, izmedju ostalog, i prelazak iz sveta dece u svet odraslih. Taj prelazni period traje od 15. do 25, 28. godine. Medjutim, nije retko da ljudi žive kao „veliki“ adolescenti, baš zbog ovakve situacije u društvu – kaže dr Kuljic. – Mladi su osudjeni da ne mogu da se osamostale. Jer, kako ce neko, ako ima i 15.000 platu, da kupi stan, auto, da odvoji za letovanje? Zato ostaju kod roditelja, a platu odvajaju za džeparac.
Slovenacka omladina bolje živi
Ni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nije bolje nego u Srbiji, što se tice uslova i ambicije mladih ljudi. Posleratna kriza ucinila je da se teško nalazi posao u struci, tako da se i studiranje prolongira, stanovi su skupi. Jedino Slovenija, od bivših republika SFRJ, može da se pohvali da je stvorila povoljnije uslove za mlade. Petkom i subotom Ljubljana je prilicno prazna – neki odu na primorje, neki u Nemacku, Amsterdam. Mladi to ekonomski mogu da izdrže, kažu Slovenci.
Pocetkom devedesetih godina dr Žarko Trebješanin, psiholog, radio je istraživanja o licnom identitetu mladih. Rezultati su pokazali da vlada potpuno odsustvo ambicije, što je, cini se, još samo okoštalo tokom godina.
– Kada u društvu postoji potpuno odsustvo vrednosti, porodica trpi i raspada se. Ona može donekle da ublaži udare, ali nije imuna. Kako roditelji mogu da budu autoritet i da imponuju svojoj deci kada rade po 20 sati dnevno, a jedva prehranjuju porodicu – rekao je dr Trebješanin.
Ali, istice dr Kuljic, i kulturološki uslovi su promenjeni. Roditelji se trude da zaštite decu – „nemoj ti da se muciš, ja cu to…“, dok na Zapadu ona moraju sama da zarade. To tamo važi i za decu bogatih: preko dana studiraju, uvece rade u supermarketima, bioskopima. Kad treba da se kupi nešto krupnije, roditelji ce ucestvovati s pola novca, ali dete mora da priloži svoj deo.
Ovakvo vaspitanje je odlicno, ocenjuje dr Kuljic, jer se time deca uce kako da nastave samostalno da žive, što nije slucaj na našim prostorima.
Jedan naša devojka otišla je u Australiju kod rodjaka da nastavi studije. Rodjaci su bili više nego voljni da je prime da živi kod njih, ali im je ona uskoro tražila džeparac. S obzirom na to da su vrlo brzo prihvatili australijski model života, zapanjili su se što ona to uopšte traži, jer njeni vršnjaci rade i tako podmiruju svoje potrebe.
Kad je pristala da nadje posao, prva recenica joj je bila: „Dobro, onda mi nadji posao“. I to je poteklo iz pogrešnog vaspitanja, odnosno ucenja u Srbiji, jer se tamo podrazumeva da ce se sama snaci ako želi džeparac. Naravno, devojka se u medjuvremenu vrlo lepo snašla, radila je u knjižari, diplomirala je, ali je morala da nauci kako da obezbedi sebi ono što joj treba.
– Kao nacija, mi nismo lenji. Koliko je ljudi otišlo u inostranstvo i pokazalo se da su odlicni radnici, pa bilo to u fabrici ili pri nekom univerzitetu. Ali, ovde su ljudi destimulisani – dodaje dr Kuljic.
U takvoj apatiji mnogima prosto prodje vreme. Danas su pune ulice mladih ljudi koji žive po navikama iz adolescencije, cekajuci bolje sutra , kao na primer nezrelih muškaraca od po 30, 35 godina, koje majke zovu da vide gde su, „da spremim veceru“, ili su se zabrinule što još nije kod kuce. Isto izgledaju kao pre 10 godina, isto razmišljaju, isti problem s parama i pivo ispred prodavnice, ista mesta za izlaske, gde su, sad vec i 15, 20 godina mladji klinci.
„Zelene“ devojke sa preko tri decenije, koje cekaju da im roditelji nadju posao, kojima je ispod casti da rade na manje „uglednim“ mestima, kojima majka sprema krevet i obroke. Kukaju da nikad nece naci muža, a cekaju „dobru priliku“, koju je isto tako odnelo vreme. Godine ovih ljudi je vreme prosto pojelo, nestale su u „zoni sumraka“, a nije zabeleženo da je neko dva puta imao 25 godina u jednom životu! Ali, oni, svi zajedno, cekaju „svoju šansu“.
