Opazio sam ga gde stoji kraj bunara, na uskoj pociglanoj stazi, dole kod stare kuće. Drži se jednom rukom za ogradu, dok drugom nekontrolisano odmahuje samo njemu poznate misli. A onda rezigniran odustaje i spušta tu ruku niz telo. Valjda ne može da iziđe na kraj sa tim što ga muči i jeda, i glava mu onda bezvoljno klone na grudi. Klati se! Opasno se klati, napred-nazad. I, taman kad pomislim: „Gotovo, srušiće se!“, on se trza iz mamurluka i iznenadno, boljereći munjevito pravi poveći iskorak. Naglo se ispravlja. Diže glavu i, kočeperno istura prsa. Odstoji tako neko vreme, pa onda kad uhvati balans, on oprezno vrati tu isturenu nogu nazad. Sad stoji više raširenih nogu, i malo povijenih u kolenima. Ljulja se. Mada, koliko-toliko drži ravnotežu. Pijan je. Gledam ga, plače mi se, al’ ne mogu. Taj prizor s’ njim toliko je smešan, da me, iako sam zabrinut, prosto nagoni na smeh. Stid me je, ali ne mogu da odolim, da se suzdržim, nego moram da se smejem, smejem,..
Sav u suzama, što od smeha, što od bola, jer ga opet vidim takvog nesrećnog i pijanog, žurno idem, trčim prema njemu, samo da stignem na vreme. Da mu pružim ruku, dam oslonac, da ne odocnim. Ali, ne vredi. Na tri koraka od njega on pravi kobnu grešku. Pušta onu drugu ruku kojom se sve vreme čvrsto drži za ogradu bunara, i ona mu samovoljno pada niz telo. Začudo, sada se više ne ljulja! Vidim kako diže obe ruke u visinu pojasa i otvora šake. Ispravlja se, pa onda snažno pljesnu dlanom o dlan. Kao da je s’tim presudio sumornim mislima. Kao da je hteo da kaže: „E, sad je zezanja dosta!“.
To pljeskanje ga ponovo izbaci iz ravnoteže, i on stade iznova da se opasno klati napred-nazad. Gleda u ciglu ispred sebe. Onu što do pola štrči iz ravni. Fiksira je kao bogomoljka kad merka žrtvu pre nogo što je ćapi. Ceo taj prizor jedva da je trajao sekund-dve, ali se meni činio kao večnost dok sam trčao prema njemu. Šta li je mogao misliti u tom trenutku? Možda se pitao: „Što me baš ta j-e-b-e-n-a cigla privlači. Što ne neka druga, manje opasna?“, možda. A možda se prisetio one njegove šaljive: Sve što štrči treba da se kreše!, možda, ko će ga znati. Videlo se da se odupire, i to svom snagom bajo, samo da ostane na nogama, ali, nije vredelo. Sve mu se odjedared zavrtelo pred očima.. i pre nego što sam uspeo da ga uhvatim za rever, on se kao klada strovalio na tu ciglu. Krv je šiknula iz posekotine na nosu. Okrenuo sam ga na leđa. Skinuo sam majicu, kleknuo kraj njega, i njome pritisnuo ranu. Polako je otvorio oči. Te tako tople i drage oči, gledale su me sada zamućene alkoholom.
Tiho je upitao: „Sinko jes’ to ti?“
-Ja sam tata, rekao sam.-Ne brini, nije to ništa. Sad ću ja da se dignem, rekao je utešno, nesvestan stanja u kome je bio.
To zlo sa alkoholom počelo je odmah posle onog velikog prevrata, koji je prelio čašu. Kad je država njegovo preduzeće, za bud zašto prodala privatniku, gazda Lučetu. A on novi gazda, u samom startu ne čekajući da se supa ohladi, i opasulje se, shvate šta se s’ njima zbilo, odmah prekrojio firmu po svom ćefu – sve sa jednim jedinim ciljem, što brže da se obogati. U tom novo nastalom procesu, radikalnih izmena u svemu i svačemu a pogotovu ukidanja viška radnih mesta, mnoge kolege ostadoše bez posla, na ulici. Njega, kao stručnjaka i vođu treće smene, u Palanačkoj gumari, gazda Luče, zadrža još na neko vreme. Ali kao što je ćalac i naslutio, samo posle nekoliko nedelja odluči gazda da i njega otpusti, sa jalovim obrazloženjem: Da je otac premlak u obhođenju sa radnicima, da mu strogost fali i da je brate predobar. Da ne može više da gleda kako otac očigledno svesno (da ne kažem namerno) podržava, neefikasan rad. Nije želeo da pravi gužvu i diže prašinu oko nepravde, koja je bila učinjena njemu i njegovim kolegama. A malo je falilo pa da ga uhvati za gušu i da mu isčupa grkljan golim rukama..
Pride što tu prokletu, pohlepnu facu, nikada nije mogao da podnese – uvek mu se gadila. Ali nije, suzdržao se, samo je Lučetu nasamo rekao: Dabogda imao pa nemao!. Otišao je, a da za provedeno probno vreme u novoj firmi nije dobio ni dinar.
Nedugo zatim otac ode u Crnu Goru, i zaposli se kao kelner u nekom hotelu na moru. Posle tromesečnog boravka jedno veče u hotelu, za barom, upoznade prelepu plavušu Tulu. Ponudio joj je piće i društvo. Dama oduševljena njegovim galantnim komplimentima, razdragana prihvati i sledeću turu pića. Posle su plesali. Pripijenih tela klizili su parketom uz tango. Širom otvorenih nozdrva kao mlad ždrebac udisao je taj njen zanosan parfem pomešan znojem, koji se isparavao sa njenog vrata. Njeno toplo telo, i ta gola butina na njegovoj, dovede mog matorog do toga da zaboravi ko je i šta je, i da kod kuće ima dete i vernu ženu. Pusti se da ga vodi onaj njegov neobuzdan životinjski instinkt, nagon i strast, koje nikako i nikad nije mogao da ukroti i kontroliše. Bezobrazno je privukao sebi.
Tula se više nije odvajala od njega. Toliko se bila zatreskala u crnomanjastog i stasitog dasu sa Kosmaja. Matori je počeo da izvrdava ali, kad je shvatio da to ne pali, odlučio se da ofira karte i sve joj otvoreno kaže: Da je oženjen, i da sa Ljubinkom ima sina. Da je sve to što se među njima zbilo velika greška, koja jel’ nikako nije smela da se dogodi. A desila se! I sad nek zna, da je samo on kriv, što je zaveo, iskoristio! Da je đubre, i, da se kaje! Da, jako se kaje zbog svega, i kad bi mogao on bi sve da vrati unazad. Posle je još molio, ma preklinjao Tulu da prekinu sa tim.
Nije vredelo. Tula, kao da nije razumela njegove reči. Samo mu je kažiprstom zatvarala usta, i ljupko šapatom naređivala: „Ššššš, čuti Mila, ja tebe voli!“.
Mila, ah Mila, šta je drugo mogao? čutao je ostatak Tulinog boravka na moru. Sve tešeći se da će i to za tri nedelje da prođe, htela ona to ili ne.
Onoga dana, kada je Tula odputovala, ostavila je za njega na hotelskoj recepciji avionsku kartu za Finsku, i pismo. U kome se zahvaljuje za predivne trenutke provedene sa njim, i obećala da će tamo, u Finskoj, ako hoće za njega naći posao, i srediti mu radne papire.
Po završetku sezone, moj otac je spakovao kofer i samo kratko rekao majci da putuje u Finsku, radi posla. Kad se ponovo vraća nije spominjao. Ali je zato čvrsto obećao da će se javiti čim bude tamo stigao.
Dok su leteli preko neke vode, prelistavao je nezainteresovan časopis kojeg je izvadio iz mreže sedišta ispred sebe. Mislio je na Tulu i susret sa njom, na ovu zemlju u koju je upravo leteo. Finsku, zemlju jezera i gustih šuma, sauna, mnogo snega i lepih žena.
Nedugo zatim sleteli su. Putnici, presrećni uspelim sletanjem aplaudrali su pilotu. Zapitao se kako to da niko ne tapše šoferu autobusa kojim se od sela do grada često vozi. Kad narodom i pernatom živinom pretovaren autobus ipak bez ikakvog zastoja na putu brekćući, pristane na stanicu. Kad šofer pritisne na dugme u nameri da otvori prednja vrata, a ona se lepo otvore. Ne otkače se, onako provizorno privezana žicom, i padnu na asfalt?
Na helsinškom aerodromu, sačekala ga obradovana Tula. Izgrlila ga i izljubila dok su išli ka izlazu, a on za sobom vukao onaj izanđali ogroman pun kofer. Seli su u njen džip i krenuli na sever. Uz put mu je pokazala sliku nekog plavokosog mladića i priznala da je više od godinu dana verena za Miiku, i da se zbog toga ne ljuti. Još je rekla, da će njih dvoje – mislila je na nju i tatu, od sada biti samo dobri prijatelji. Osetio je u njenom glasu odlučnost i ozbiljnost pa samo klimnu glavom, i bez komentara pređe preko toga. Tula je nastavila da veze: Da je po narodnosti Saami, i da njeni imaju ogromno krdo irvasa, i, šta ti ja znam šta još sve, ona njemu uzput nije ispričala. On je celim putem samo klimao glavom u znak odobrenja i ćutao.
Dve godine je moj matori radio za njenog oca u toj pustari od tundre. Osim Tule, njenog matorog i još dva tipa, koji su pomagali oko irvasa, ni jednom nije sreo neko drugo lice. Sa njima je crnčio, pio votku, i išao u saunu. Za to vreme slao je redovno novac kući, ali nije dolazio. Pisao je da tamo ne može dugo još da ostane, da je mnogo hladno to podneblje skandinavsko, i da je nemoguće da se uklopi u posao i sve drugo.
Pred sam kraj njegovog boravka jednom, dok su radili napolju, desi se da ga jedan irvas povredi. Da li je sad njegovom nepažnjom, prouzrokovanom umorom -jer radilo se ceo dan bez prestanka, ili nečim drugim, nije važno. On, u svakom slučaju preceni snagu irvasa, kome je upravo trebao da zaseče tri crte na uvo. Elem, u toj traljavoj akciji snažna životinja se nekako istrgla, i uplašena rogovima ga munula u rebra. Hitno je helikopterom prebačen u najbližu bolnicu gde su lekari ustanovili, da su mu tri rebra bila polomljena.
Nedugo potom, samo posle dve nedelje oporavka, moj matori se oprosti od Tule i njenih, i vrati nazad kući, u Srbiju.
Majka je bila presrećna da vidi oca – ja isto. Uz polomljena rebra, Milan je mami doneo lepu haljinu, plus jedan predivan Omar Torres-ov zlatan prsten, sa velikim rubinom. Meni je poklonio neke finske sitnice i obećao, novu biciklu. Ej, ja sam tada imao petnaest godina!, i želeo motor. Ali on, za to nije hteo ni da čuje. Doneo je nešto ušteđevine sa čime je nameravao da u selu otvori bakalnicu. Mama je bila oduševljena tatinom idejom – pošto smo do tada uvek morali da idemo u drugo selo po kvasac, i ostale namirnice. I tako i bi. Moj otac i mati, otvoriše malu radnju, u kojoj je bilo svega. Gledalo se da prvenstveno nabave domaću robu, iz okoline. Nije to baš bilo jednostavno. Ali moj tata je bio više zadovoljan, kad god bi šta naše prodao. Govorio je mušteriji, da novac mora da se obrće i ostane tu kod nas. -„Da bre mi imamo nešto od toga, a ne stalno drugi“. Da samo to može da nas uzdigne i izvuče iz ove bede. Meštani, pa čak i oni iz susednih sela, počeše da navraćaju, kupuju, uvereni da čine dobro sebi, i svojoj okolini. Tri godine je radnja išla lepo, i od nje je naša porodica mogla pristojno da živi. Sve do onog prokletog dana, kad je u selo došao gazda Luče. čuo je od nekoga da se tata vratio iz inostranstva, i da mu ide dobro. Namerno, baš preko puta tatine radnje, otvorio je veliku robnu kuću. Sa svim i svačim. Što kaže naš narod „od igle do lokomotive“, sve je bilo u njoj. Dovuk’o stranu robu, a onda uz pleh muziku i fraj pivo, u čast otvaranja velelepne radnje, sve bud zašta rasprodao. – Samo oci da naudi. I, ne potraja dugo, mi propadosmo i tata morade da zatvori dućan. Luče, koga je moj otac nekada davno, dok su još bili deca, redovno lemao i kinjio. Pa mu onda kasnije kad su odrasli i zamomčili se, uzeo i devojku, tu sramotu, on, ocu nikad nije zaboravio. Samo je čekao pogodan trenutak da mu se osveti. Da mu višestruko vrati za sve. Da ga potpuno slomi i dokusuri. Da ga uništi.
