„Meni su beogradska groblja devedesetih godina otvorila oci i spustila me na zemlju. Pre toga bio sam još kao 15-godišnjak proglašen za najboljeg trubaca Jugoslavije, zatim sam bio uspešan student koji je završio Muzicku akademiju sa prosecnom ocenom 9,65, a posle diplome i vojske zaposlen u elitnoj Beogradskoj filharmoniji. Onda je došlo ljuto vreme za Balkan, mi smo i dalje oponašali mir, svirali smo, cak išli na turneje po svetu, a na grobljima, na koja sam jedno vreme gotovo svakodnevno odlazio, majke su sahranjivale sinove, sestre bracu, deca oceve. Tu sam došao pameti.“
Ovo govori Stojan Stole Petrovski, od detinjstva Beogradanin, a poslednje tri godine stanovnik Sidneja. Ovdašnjim ljubiteljima zabave, ukljucujuci i srpsku zajednicu, poznat je kao trubac izvanredne energije, jedan od pogonskih mehanizama osmoclanog sastava „Marsala“.
Koncerti i sahrane
O njegovom orkestru, inace, postoji nepodeljeno mišljenje da je na ovdašnje koncerte i zabave, ukljucujuci, opet, i srpske, doneo nešto potpuno novo, što je i razlog da je publika sve više traži. „Marsalu“ prate plakati na kojima piše da izvodi „špansku, latino i cigansku muziku“, ali ce balkansko uho vec na pocetku lako da prepozna zvuke „Moravca“, „Coceka“, miris Dragaceva…
„Marsala“ (ime potice od italijanskog slatkog vina, nalik portu, kaže Stojan) je, medutim, njegovo sadašnje vreme, a nas je zanimalo šta je on radio na grobljima sve te godine?
– Zaradivao za život – kaže jednostavno Stojan Petrovski. – Rekoh, išli smo na gostovanja, priredivali koncerte, ali je plata bila sto maraka mesecno. Uslovi su bili ocajni – takvi da se sav posao odvijao nekako traljavo, tek da se nešto radi. Ja sam tad dobio ponudu da sviram na sahranama i prihvatio sam. Svirao sam i na svadbama i razlicitim svecanostima gde je trebalo da se cuju fanfare. Bili su Bemusi, Bitefi, otvarani su luksuzni restorani i bilo je posla. To je bilo ovako: od 9.30 do 13 casova sam imao probe u Filharmoniji, a onda sam trcao na Bežaniju, na primer, na groblje. A tamo uopšte nije bilo lako da se stigne, benzina ni kapi za auto, a gradski saobracaj nikakav, u kolapsu… Onda sam trcao nazad u grad u Narodno pozorište gde je trebalo da sviram fanfare, a posle toga na adresu gde je bila svadba. Bilo je naporno, ali se samo tako moglo preživeti.
Svirao sa Monserat Kabalje
• A kako su ostali iz maticnog orkestra gledali na to, zar nije bilo „ispod casti“ da clan Filharmonije radi tako nešto?
– Po tradiciji, jeste bilo ispod casti i bilo je kolega koje su mi to oštro zamerale. A onda bi, koji dan kasnije, ti isti došli i pitali imam li koji dinar na zajam.
Za sada tri naslednika
Stojan i Maja Petrovski upoznali su se još u studentskim danima u Beogradu. Imaju tri sina, Sergija (8), Lazara (4) i Luku – starog dva meseca. Decaci su, posebno najmladi, razlog što je Maja više kod kuce, dok tata Stojan putuje.
Nikome nije bilo lako. Meni možda i lakše jer sam bio dete siromašnih roditelja i naucio sam da zaradujem za život odmalena. Zanimljivo je i da smo mi, u vreme sankcija, cesto putovali. Bili smo u Austriji, Nemackoj, Meksiku cak. Svuda su nas lepo primali, bez ijednog incidenta, ali sam ja, eto, shvatio da život nije u koncertnim dvoranama, vec je stvarni život, bez kostima i reflektora, surovi život, na tim grobljima beogradskim… Znate, živeli smo mi u drugom svetu, svirao sam sa Monserat Kabalje, sa Najdželom Kenedijem, Vasilijem Sinajskim…
• „Marsala“ ovde svira i u restoranima i obilazi vece ili manje zabave u Sidneju. Imate poziv i za Melburn. Koliko je velika razlika izmedu ovog sidnejskog okteta koji svira popularnu folk muziku od jedne Filharmonije koja je imala ime u svetu?
– Orkestar „Marsala“ ovde, to je nešto najlepše što je moglo da mi se desi. Iz dela mog života u Beogradu, vec ste videli da sam ja znao i druga mesta za sviranje osim velikih koncertnih dvorana gde su gosti u smokinzima. Ovde sam, pukim slucajem, našao ljude s kojima imam toliko zajednickog…
Najdraži koncert u Becu
– Najdraži moj koncert u životu održan je, uoci NATO-bombardovanja Srbije, na Mocarteumu u Becu. Tamo sam nastupio sa „Kiki-bendom“, to su sve profesionalni muzicari, ali i svi „dragacevci“. Svirali smo muziku iz cele Srbije – vlaške pesme, šumadijska kola, vranjski cocek… Bili smo prisiljeni da prekidamo aplauze da bismo nastavili koncert. Završili smo gromkim „Maršom na Drinu“. Taj becki nastup nikada necu zaboraviti – kaže s ponosom Stojan Petrovski.
• To je naša sledeca dilema: vecina njih nisu našeg porekla, a sviraju i pevaju naš melos kao da su se rodili s njim.
– Tacno, iz naših krajeva su moja supruga Maja, koja povremeno nastupa kao solista na violini i deveti clan, te braca Blagoje i LJupce Stojcevski, poreklom iz Makedonije. Tu su još Vladimir Kusid, poreklom Rus, Piter Frst, mislim da je roden u Australiji, a živeo je dugo u Japanu, pa Sem Golding, takode Ozi, đino Pingvi, poreklom Italijan, DŽozef Zarb je takode Ozi, poreklom s Malte, mislim, a Pap Mumbaje je iz Senegala. U stvari, krenulo je tako da smo se ova poslednja dvojica i ja sreli i poceli da sviramo. Bili su veoma zainteresovani za našu muziku, ali je trebalo da je savladaju. Uporedo sa silnim probama ubedio sam ih da necemo dobiti pravi zvuk dok se ne pojacamo sa još duvaca. Poslušali su i sada mogu s ponosom da kažem da ovakav orkestar ne postoji u Sidneju. Ma šta u Sidneju, nema ga u Jugoslaviji, osmorice tako dobrih muzicara na jednom mestu.
Srpska muzika ušla u krv
Sad, kad su vec prilicno popularni, zanimljivo je da cujemo kako se uopšte došlo na ideju da se spoje – španski i srpski folklor, recimo.
Ozi sa šajkacom
Australijanac DŽozef Zarb svira ritam gitaru i peva „Caje šukarije“ kao da se nije odvajao od orkestra Teodosijevskog. Gledaoci najpre poveruju da je on naš sunarodnik. Zbog pesme koja mu izvanredno leži, ali i zbog „kostimografije“ – neretko peva sa – srpskom šajkacom na glavi.
– Kad sam došao u Australiju, obilazio sam mesta gde se svira i slušao šta se svira. Sve je bilo manje-više isto. Ukljucujuci i mesta gde se okuplja naš narod. Razgovarao sam, naravno, najpre s dosta naših muzicara. Da vidim kako bi bilo da sviramo zajedno. Razgovaram s jednim, on kaže: ja sam najbolji u tome. Drugi, najbolji u ovome. Sad, ako ste vec najbolji, ja vam nisam potreban, mislim. Jednog dana sam DŽozefa Zarba sreo u parku, u šetnji. Onda sam ja poceo da pišem aranžmane, i sad mogu da priznam, bojao se pomalo hoce li njima ta naša muzika uci u krv. Taj moj strah je bio, evo, neopravdan, i sada se lepo zabavljamo – kaže na kraju Stojan Petrovski.
