Изложба нашег националног блага прати 15-годишњи јубилеј Удружења винских витезова Светог Трифуна – Отава-Гатино. Изложбу је посетилио око 160 гостију, уживајући у 18 предивно изрезбарених гусала, калиграфски исписаној гусларској заклетви – рад Марте Стојановић, народних шара Драгице Богдановић и импровизације манекена гуслара Живане Костић.
Посетиоци су имали прилику да саслушају и садржајни говор Драгомира Вукосављевића о епици нашег народног инструмента, као и да саслушају краћи рецитал и извођење епске песме о гуслама народног гуслара Ђорђа Самарџића из Отаве.
Посетиоци су одали посебно поштовање дивно изрезбареним гуслама старијим од 100 година и задивљено уживали у лепоти изложеног материјала. Своје одушевљење посетиоци су изразили дугим аплаузом.
„Захвални смо људима наше заједнице, који су се поново одазвали и дали своја кућно благо на излагање и тиме омогућили ову изложбу у жељи да се традиција и на овај начин пренесе млађим генерацијама. Ова изложба показује значај гусала и гуслања у нашој заједници. Оне су сведок нашег вековног опстанка“, рекла је један од организатора изложбе Живана Костић.
Стари музички инструмент
Чувени српски антрополог Симо Тројановић (1862-1935) их везује за келтска племена, такође за илирску војску, под Александром Македонским, на путу за Индију. Скулптура индијске богиње са инструментом налик гуслама, подржава такву теорију о њиховом пореклу. Касније их Илири поново враћају назад у наше крајеве.
Гусле се помињу у XII веку у Византији, а такође и у XIII веку у Житију Светог Саве. На двору пољског краља Ладислава II, на прелазу из XIV у XV век, гуслар пева и свира на гуслама.
Гусле нису виртуозни инструмент, оне у заједници са епским песмама, у недостатку писаних извора, преносе поруке прошлих времена будућим нараштајима. Нема гуслара да свира на том инструменту драматичног тона, а да не говори или пева текст песме.
Тако су очувана наша предања и митови. Од Косовског боја до почетка XIX века гуслари Филип Вишњић, Тешан Подруговић, старац Милија чине присну заједницу са писцима Вуком Караџићем и Његошем. Вук је заслужан што је сакупио и повезао све раније гусларске песме са касније створеним. Он је поделио народне песме на јуначке и женске песме.
У време Првог светског рата и Силунског фронта гуслари су тада певали песме о том добу и Краљевини Србији. Признати гуслар Петар Перуновић је одлазио у дијаспору и уз гусле сакупио велики број добровољаца за рат на Балкану, а том приликом је срео и Николу Теслу, и певао му, а узбуђени Тесла му је рекао :
„Гусле су најјача сила
да освојиш срце Србину.“
После Другог светског рата са променом режима, гуслање није забрањивано, али није ни одобравано. Певало се о народним јунацима Сави Ковачевићу, Шолаји и другима, али гуслање се и даље спроводило, да би се тек 1976. године, појавила прва гусларска удружења, у оквиру културно уметничких друштава. Последљих година стално расте број и популарност нових гуслара-учитеља моралних врлина. Захваљујући народним гусларима, гусле су биле и остале учитељице моралних врлина, чојства и јунаштва и као такве очувале светосавске етичке вредности нашег народа. И данас се наши људи збијају око гуслара, тих преносилаца наше темељне културе.
Патријарх Павле је говорио: „Уз гусле будимо оно што јесмо. Народ мајке Јевросиме, чојства и јунаштва, народ правичности и истинољубља.“
Данас уз гусле певају и свирају Срби, Бошњаци, Албанци, Хрвати и Бугари. Међутим, једино је српско гуслање добило међународно признање од Унеска. На заседању Међународног комитета за очување светског културног наслеђа 29. новембра 2018. године, одлучено је да се певање уз гусле у Србији упише у Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
Уз гусле у рат, уз гусле из рата
Гусле су биле породични инструмент сиромашних, слепих гуслара, свирањем они су зарађивали за живот. Одувек су заузимале најлепше место у кући. Гусле прави гуслар себи, а пријатељу поклања. Оне се не купују на пијаци. Праве се од дрвета јавора који расте на најсунчанијем земљишту, после ослушкивања звука дрвета, бира се део од кога се раде гусле, дељањем и резбарењем. Понекад се користило и дрво клеке или смреке.
Дршка се завршава минијатуром дивокозе, орла, главе човека, коња, змије, према некој теми из епских песама. Змија представља Турчина, дивокоза је лепа животиња коју не треба убити, она је стражар на врху стене где опомиње друга на опасност, а орао симболише слободу. Гусле се носе у рат и са преживелима се враћају назад.
Карлица је дужине око 20 см, превућена ужтављеном јарећом или јагњећом кожом. Прати је овално гудало са струном од коњске длаке дужине око 30 до 40 см. Гусле се држе између колена, а дужина им је око 70 см. Гуслар при свирању корисити 4 прста , где први-кажипрст даје најјачи тон. При гуслању важно је истаћи „Плачевност“ тј. начин певања на српски начин. То се препознаје у тужбалицама и у ретком сватовским песмама.
Гуслари су, стварајући епске песме, били аутори, преносиоци ранијих песама или пак доградитељи. Филип Вишњић, слепи гуслар, је по Вуковој процени био најпознатији гуслар, док је Тешан Подруговић био најдаровитији. Од њега је Вук записао Женидбу Душанову и песме о Краљевићу Марку.
Кроз време се мењао и изглед гусала, од наједноставнијег изгледа са једном жицом или две, у XX веку постају композиција, посебно су украшаване, чак су прављене од наобичног материјала, као нпр. карлица гусала направљена од војничког шлема, или опет на гуслама се исписују поруке, тако да у најновије време гусле постају веома декоративног изгледа.
