Decembarska klasa biće poslednja koja će po zakonu služiti redovni vojni rok, što je objava dve stvari: početka vojnih javnih radova i kraja jedne epohe
Na zvučnicima je treštala najnovija stvar Halida Muslimovića, iznad Pivke su se sudarali vetrovi sa Alpa i Jadrana, pa se stvarao kovitlac koji je guštere avgustovske klase bacao na pistu. Poručnik iz Zenice, sa licem tužnog Taličnog Toma, kome Avarel Dalton stalno krade revolvere, pretio je da će nas vezati brodskim konopcem, kako bi konačno stali u pravilnu vrstu, umesto što kapituliramo pred uraganom.
Naš vod je ubrzo izvršio taktički juriš na menzu, počistivši sve zalihe bosanskog lonca, tradicionalne večere Jugoslovenske narodne armije, koju su mućkali naši ortaci, Musa i đekaj iz okoline đakovice. Trpali su u kazan sve zalihe povrća koje su ostale od ručka. Bosanski lonac se na vojničkom meniju zvao i drnč, jer je bio tek nešto ukusniji od masti za čišćenje automatskih pušaka.
Naduvenih stomaka i u punoj borbenoj gotovosti bili smo spremni za večernji Drugi dnevnik, u pola osam: SFRJ, te 1984. godine, nije stajala tako loše. Ujutru nas je poručnik propitivao, a ko nije zapamtio saopštenja politbiroa republičkih CK, ribao je kilometarski niz čučavaca, bar nam se tako činilo, jer kad ribaš četkicom za zube klozete, vidiš, iako nisi razrok, da im nema kraja.
Zaglavio sam sa 19 godina u te slovenačke planine, maglu, sneg i kasarnu, bivši austrougarski kazamat kroz koji je tutnjao voz iz Trsta za Beograd! Preuređena tvrđava ukopana u slovenačku planinu, u kojoj su se obučavale specijalne granične jedinice, bila je jedna od tri crne tačke na mapi vojske velikog poglavice druge Jugoslavije: prva je tamni vilajet u Bileći, gde su se rađali pitomci rezervne škole oficira pešadije, koji su, posle obuke, po pravilima vojničkog genetskog inženjeringa, obavezno mutirali u zle desetare; druga je bila ozloglašena pešadijska brigada u Bitolju, gde su se gušteri pekli na makedonskom suncu.
Ali, svakome je njegova muka najveća. Poručnik nas je pumpao patriotizmom, recitovao kako moramo da budemo ponosni što smo izabrani da prvi izginemo ako neprijatelj krene da ruši bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti i naš samoupravni socijalistički poredak. Pretio nam je, znali smo dobro, imaginarni neprijatelj, a taj čedni militarni svet, u kojem se vrhunac bola dešavao kada džombe na podlaktici istetoviraju znak JNA, pa ga posle pokazuju kao državni pečat da su zreli za ženidbu, predstavljao je poligon na kojem su sazrevali osamnaestogodišnjaci pod titovkom. Razmaženi Beograđani i Zagrepčani, gle paradoksa, po pravilu najbolji ortaci u uprtačima, sticali su galilejevsku mudrost, onu da sunce ipak izlazi u šest, a ne u podne. Neki od dobrih momaka iz provincije, prvi put su videli televizor, pa smo jednog od njih, koga je regrutni centar pravo sa katuna katapultirao u Pivku, koristili kao daljinski.
Ali prilikom tih bliskih susreta prve vrste sa likovima iz najzabitijih krajeva, u tom sudaru svetova pod vojnom upravom, nismo bili ništa manje smešni, doživljavajući proviđenje: da je moguće da sa 19 godina krevet nameštaš sam, a da ne podigneš uzbunu staroj majci.
Dobro, hoćete da vas još smaram s vojničkim pričama o stražama, terenu, prekomandama, bojevom gađanju, bežanju preko žice…? Ta kompulzivna brbljivost, zaglavljena u našoj podsvesti, po pravilu eskalira kod četrdesetogodišnjaka i onih starijih, kada se prepuste prustovskoj melanholiji o godinu dana izgubljenog vremena koje smo poklonili otadžbini. Po pravilu službe, te priče su tek nešto istinitije od lovačkih.
Godine vojničke nevinosti vrlo brzo su eksplodirale u krvavu epopeju građanskih ratova, kada neprijatelj nije bio ni imaginaran, ni spoljnji. Pakao građanskog rata iskusili su oni regruti koji nisu bili te sreće, pa da pobegnu u inostranstvo, ili gurnu pozivara niz stepenice.
Demokratija je unela novine u sistem odbrane, nudeći gušterima mogućnost da im savest progovori, pa su, tako savesni, pravili ispraćaje i davali požarstvo u vrtiću.
Konačno, decembarska klasa biće, najverovatnije, poslednja koja će po zakonu služiti redovni vojni rok. Kada hiljade kandidata za pešadince, i ostale rodove i vidove, izvrši juriš na kasarne, boreći se prsa u prsa da bi osvojili jednu od najvažnijih tranzicijskih kota – radno mesto i platu od oko 250 evra, biće to objava dve stvari: početka vojnih javnih radova i kraja jedne epohe koja je odredila sudbine čitavih generacija.
Ali, kao u finalu svake srpske priče, događa se nušićevski paradoks: iako su dobili voljno, regruti se odazivaju gotovo stoprocentno, čega se ne bi postidela ni SFRJ u doba najveće ekstaze. I, neće momci u vrtiće. U čemu je tajna ovog naglog militari entuzijazma? Probuđeni nacionalni ponos i odbrana mačističke tradicije, sadržana u izlizanoj frazi da Srbin rado ide u vojnike, dok ga dvojica eventualno lemaju? Ma, kakvi, stvar je u mentalitetskoj grešci: Ti ćeš da mi kažeš da ne moram u vojsku? E, pa hoću, zainat.
Stare džombe, oni sa ledene piste u Pivki, inspirisani poetikom prvog albuma Halida Muslimovića, koji, hajde da ne budemo licemeri, sada zvuči kao čisti evergrin, kraj epohe spevali bi ovako:
Gušterska je tuga pregolema, stižu profi, vojnog roka nema.
