Poniženja se u Srbiji ređaju kao u nekoj seriji. Taman su odletili američki piloti koji su nas ne tako davno bombardovali, kad, eto, nove gorke pilule – «Naser je oslobođen». Svaki put kada se čini da smo dodirnuli dno dna, novo poniženje nas demantuje pokazujući nam da od lošeg uvek može još mnogo, mnogo gore. U tom smislu, naročito «efektno» deluje konstrukcija rečenice ovih dana sveprisutna u medijima u kojoj se, ciritirajući presudu haškog Tribunala, kaže da se Naser Orić osuđuje na dve godine zatvora zbog zločina nad srpskim civilima iz okoline Srebrenice počinjenih tokom 1992-93. Dakle, «pune dve godine» za «zločine nad srpskim civilima», mada, doduše, samo zbog «komandne odgovornosti». Cinizam izreke presude toliko bode oči da je čak i predsednik Tadić, poslovično daleko tolerantniji i sa više razumevanja za sve tuđe interese (a naročito one velikih sila ) u regionu, a spram srpskih interesa i osećanja, bio nezadovoljan zbog „neprimereno male kazne” rekao da: «Dve godine zatvora dobijaju lica koja kradu u samoposluzi i potpuno je skandalozno da toliko malu kaznu dobije neko ko je počinio ratni zločin». Portparol DSS-a je napomenuo da se sada postavlja pitanje daljeg funkcionisanja haškog Tribunala kada „na taj način donose presude zločincima koji su svojim zverstvima u smrt odneli više hiljada ljudi”. „Očigledno je da nema kraja nepravdi koja dolazi iz Haga prema srpskom narodu i njegovim žrtvama. Na ovaj način se samo srozava i ovako okrnjen ugled Haškog tribunala i priča o pravdi i kažnjavanju ratnih zločinaca potpuno pada u vodu”.
Navedene olakšavajuće okolnosti koje je sud uzeo u prilog osuđenog prilikom izricanja kazne, poput onih da je on tada bio mlad i zelen, da i nije bio formalno vojni zapovednik naoružanih formacija koje i nisu bile prava vojska već armija u povoju, kao i činjenica da su njemu podređene formacije bile u okruženju neprijateljske, daleko moćnije «varvarske» vojske, samo upotpunjuju utisak farsičnosti. Po tome ispada da, ako vodite paravojne formacije i ako ste okruženi od strane neprijateljskih trupa, možete nesmetano činiti zločine nad civilnim stanovništvom. O euforičnom dočeku «bošnjačkog heroja» u Sarajevu izlišno je govoriti. Da nije drugačije regulisano pravilima rada Tribunala, moglo se očekivati da Naser zatraži i materijalnu naknadu za to što je ležao u pritvoru više od tri godine, a bio osuđen na samo dve.
„Osuđujuća“ presuda na slobodu za Nasera Orića je iznenađenje samo za potpuno neupućene ili za one koji nisu želeli da vide primenu dvostrukih standarda koji vladaju u Haškom Tribunalu, naročito u njegovom tužilaštvu. To je prevršilo svaku meru – čak su i gotovo svi komentari na sajtu B92, koji je tradicionalno blagonaklon prema Tribunalu, bili po ovom pitanju izrazito negativno određeni. Doduše, Nataša Kandić je rekla da je „presuda u redu, jer je donešena u skladu sa izvedenim dokazima“. I mada ovakva izjava zvuči kao cinično dosipanje soli na ranu, Nataša je pri tvrdnjama da je «sud radio najbolje i u interesu pravde i da ga je osudio na osnovu dokaza koji su mu prezentovani» na jedan pomalo bizaran način u pravu. Zapravo, prema onim koji su pratili tok suđenja – dokazi i svedoci tužilaštva koji su teretili Orica su, ni malo slučajno, sve vreme bili više nego neubedljivi. Naročito su bile tragikomične situacije u kojima su svedoci optužbe govorili sve najbolje o optuženom. Tako su dva svedoka tužilaštva opisala optuženog u prilično laskavom svetlu, dok je svedočenje trećeg dovedeno u pitanje unakrsnim ispitivanjem i drugim iznetim dokazima. Jedan svedok je na glavnom pretresu osporio svoje ranije svedočenje, a drugi menjao iskaz tako da doveo u pitanje verodostojnost svega što je prvobitno izneo a što je teretilo Orića. Toga nema ni u američkim trilerima o sudskim procesima. Stoga se po izricanju presude u štampu BiH opravdano govori i o zaplašenosti svedoka koji su bili svesni činjenice da bi po završetku suđenja trebali živeti zajedno sa Naserom u «multietničkoj Bosni»
Epilog ovog sramnog suđenja bio je izvestan iz više evidentnih razloga. Pre svega, tužilaštvo Tribunala nije htelo da ruši «srebrenički mit», a slaba i jedva održiva optužba sa namerno odabranim tragikomičnim svedocima protiv Nasera bila deo tog nastojanja. Drugim rečima, oslobođanje Nasera Orića je u funkciji održavanja «srebreničkog mita» prema kome zločinci u Srebrenici mogu biti samo Srbi, jer mit o Srebrenici kao «mestu izvršenja genocida» se ne može očuvati u svojoj čistoti ako se sudskim odlukama pokaže da su obe zaraćene strane činile ratne zločine , a pogotovo da je srebrenički masakr bio osveta Srba za pokolje koje su Orićeve trupe činile unutar i oko zaštićene zone tokom gotovo celog rata. Drugo, vlasti Srbije i Republike Srpske su pokazale nedopustivo nizak nivo političke i pravne aktivnosti, mada su svojim delovanjem mogli da, što političkim lobiranjem na strateškom planu što davanjem valjanijih dokaza, uključujući i manje konfuzne svedoke, na taktičkom nivou «pomognu» Tribunalu i primoraju ga da izrekne koliko-toliko pravedniju presudu. Sada više nema smisla unedogled ponavljati «ovo je nepravda» i «ovo je sramota», već je zajedno sa vlastima Republike Srpske potrebno formirati timove koji bi se bavili preostalim pojedinačnim suđenjima za zločine nad Srbima. Dakle, koliko god je za ovu pravosudnu farsu bio odgovoran Haški Tribunal, pogotovo tužilaštvo, veliki deo odgovornosti snose i vladajuće politike elite Srbije i Republike Srpske koje svojom pasivnošću samo idu na ruku onima koji žele da zapečate presudu o «istorijskoj odgovornosti Srba za počinjeni genocid». U tom pogledu, poštenija je čak i izjava Nataše Kandić od mnogih izjava domaćih «dežurnih patriota» koje samo kukaju i dižu pritisak sebi i narodu, umesto da realno sagledaju razloge ovakvog ishoda suđenja Oriću.
U tekstu ranije objavljenom na NSPM-u, pod naslovom «Poraz je potpun», iznet je niz stavova koji su u potpunosti primenjivi i u ovom slučaju. Ako neko još nije shvatio da ponovimo – Srbi i Srbija su izgubili i rat i mir, i kao poraženi su primorani da trpe poniženja i etikete «genocidnosti». Da je ovaj sud politička institucija koja treba da odredi kakvu «će istoriju učiti naša deca», to je valjda postalo očigledno svima . Srebrenica je žig koji se teško može skinuti, naročito ako imamo u vidu negativan odnos globalnih centara moći prema nama, kao i nesposobnost srpske elite da fleksibilno odgovori na ove izazove mimo krajnjeg «patriotskog inata» s jedne, i «nepodnošljive lakoće kooperativnosti» prema svim pritiscima i uslovljavanjima koja dolaze od strane «međunarodne zajednice».
Sada se konačno desio prelom u domaćem javnom mnjenju oko «haškog pitanja». Danas su i oni koji su do sada bili za bespogovorno izručivanje Mladića i Karadžića duboko pokolebani očiglednošću nepravde i farse koje izbijaju iz gotovo svake odluke koju donese ova institucija.
Kako se sada može argumentovati zahtev za isporučivanje Mladića, ili drugačije rečeno, ako uspemo da isporučimo Mladića čemu se možemo nadati – novim zahtevima i pritiscima tipa «predajte nam sada Karadžića»?. Sve ovo znači da se klima u Srbiji tako pomera da to u najvećoj meri ide na ruku radikalima, koji će posle još par ovakvih „događaja“ dostići magičnih 40% podrške birača. Šta se tek na srpskoj političkoj sceni može očekivati ako Šešelj za «verbalni ratni delikt» dobije desetak godina robije u Hagu, ostavljamo da procene drugi domaći analitičari.
Naravno, opet će neki da govore o «srpskoj teoriji zavere», o tome kako su Srbi umislili da u Hagu važe ni manje ni više no dvostruki standardi, kako se ovde gaje opasne iluzije kako su čeku, Orić ili Gotovina ratni zločinci, a oni su zapravo bili slobodni umetnici koji su pravili svoje ekspresionističke performanse po brdovitom Balkanu… Ironisaće oni i dalje, sa sve manje stila i sa što više nategnute argumentacije, široko rasprostranjena ubeđenja o «zaveri protiv Srba» i o tome da optužba za komandnu odgovornost važi samo za Srbe – jer Naser i nije bio pravi zapovednik, pa nije ni mogao da ima puno komandnu odgovornost za dela drugih. Dok su padale NATO bombe, podsmešljivo će nam jedni govoriti, iracionalni Srbi su poverovali u mit da neko ima nešto protiv njih, dok će drugi proučavati studiju srpskog slučaja sa naročitim osvrtom na paranoju o navodno sumnjivim okolnostima u kojima su umrli Milošević, Babić, Dokmanović, Kovačević i još par njih… O „glupim statistikama“ koje pokazuju da je ogromna većina zatočenika u hagu srpske nacionalnosti, o odnosu godina na koje su oni osuđeni spram Hrvata i Muslimana, kao i o tome kako ni jedan važniji zatočeni Srbin nije živ iz njega izašao i da ne govorimo. Sve je to narod umislio, a toj bolesti samo treba dati tačnu dijagnozu – haška paranoja.
Mada će i dalje pojedinci moći da prave intelektualnu karijeru analizirajući ovo specifično «srpsko ludilo», u kome se paranoično priviđaju „haške nepravde i kojekave druge utvare“, ove će priče imati sve manje odjeka i uticaja na bilo koga. Da preostale apologete totalno iskompromitovanog rada Tribunala imaju malo preostale sposobnosti rasuđivanja, videli bi da svojim delovanjem samo postižu kontraefekt. Bez njihovog delovanja, ali i delovanja samog Tribunala, pa i međunarodne zajednice, koja nam samo isporučuje nove zahteve, a njihovo ispunjenje nagrađuje novim poniženjima, srpski bi se narod možda i „opametio“ i krenuo spokojno u svetlu evroatlansku budućnost. A da su mu još skinuti kompleksi krivice i bar minimalno zadovoljeni nacionalni interesi (Kosovo, R. Srpska, C. Gora) mogao je biti najlojalniji i najefikasniji regionalni stožer integracija …. Ovako je sve palo u vodu. Hvala vam zato za Nasera, mada i nije bilo potrebno – ovde su i plavuše sve odavno ukapirale.
