Na groblju u holandskom selu Garderen svakog oktobra okupljaju se Srbi i njihovi prijatelji Holanđani kako bi odali počast srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata koji su umrli na tlu Kraljevine Holandije u razdoblju od 1917. do 1919. godine.
Ni ove godine nije izostao pomen ispred spomenika koji je 1919. godine podignut u znak sećanja na 29 srpskih vojnika koji su na tom mestu bili sahranjeni do 1938. godine. Na prednjoj strani spomenika su ispisana imena vojnika, a na poleđini je uklesano „Umrli za Srbiju“ i „Blagodarna Otadžbina Srbija“. Počasni stražar kraj spomenika, kao i prethodnih godina, bio je Milutin Marinković, poreklom iz sela Gornji Dubac, opština Lučani (Dragačevo).
Konzul Bojan Kljajić položio je venac u ime Ambasade Srbije u Hagu, a parastos je služilo sveštenstvo holandskih parohija.
Arhijerejski namesnik za Holandiju, protojerej-stavrofor Vojislav Bilbija, izrazio je zahvalnost svima koji su došli:
– Opet smo se našli da, ovim našim prisustvom, ublažimo ono teško stradanje, mada je prošlo toliko godina od tada, naše krvne braće koja svoje živote položiše u ovoj tuđoj zemlji.
Prota Bilbija je istakao značaj godišnjeg okupljanja i komemorativnog mesta koje je Srbima dato na raspolaganje.
– Kako je vojnicima bilo to ne znamo, ali u svakom slučaju veličanstveno je da mi ovde u Holandiji imamo mesto, zahvaljujući nekim ljudima, gde možemo da dođemo da uputimo naše molitve vojnicima, da ih se setimo, da im otpevamo „Tamo daleko“ ili „Kreće se lađa francuska“. Tad se njihove duše raduju. Siguran sam da nas oni slušaju i gledaju sa neba, duhovno. Gospod Bog naš, eto, pomogao je i dao da u ovoj tuđoj zemlji imamo ove krstove, ovo mesto i ovaj spomenik kao mesto okupljanja i molitve.
Konzul Bojan Kljajić je takođe zahvalio svima što su došli kao i prethodnih godina.
– Meni je drago da se okupimo ovde, da se setimo predaka koji su dali živote u Holandiji.
On se osvrnuo i na činjenicu da je ove godine izostao Gajs van Ginkel, jedan od pokretača godišnjeg pomena, koji je imao veliku ulogu 2006. u obnavljaju spomenika koji datira iz 1919.
– Žao mi je što naš veliki prijatelj Gajs nije ove godine s nama, jer da nije njega, ne bi bilo ni ovog spomenika. Nadam se da će se oporaviti i da će sledeće godine doći da bude ovde među nama.
Prisutni su izrazili nadu da će sledeće godine ponovo biti prisutan i Holanđanin Toni Hanemajer, koga svi zovu Toma Šumadinac, koji je takođe izostao ove godine.
Kao i ranijih godina pomen srpskim vojnicima na groblju u Garderenu završen je pesmom „Tamo daleko“, koju je zajedno s prisutnima otpevao prota Bilbija uz gitaru.
Nošnja iz Srbije i Takovski krst
Milutin Marinković za „Vesti“ priča kako se desilo da upravo on bude počasni stražar na ceremonijama pored spomenika našim vojnicima u Garderenu:
– Kad sam ovde počeo da slavim svoju krsnu slavu Svetog Luku tražio sam od prijatelja, tadašnjeg ugostitelja Slobodana Radovanovića iz Haga, inače poreklom iz Kraljeva, da mi pozajmi svoju nošnju, jer sam hteo da služim goste i svog sveca u narodnoj nošnji. Slobodan mi je nošnju koja je pre više od 40 pravljena u Gornjem Milanovcu poklonio.
Na Milutinovoj slavi se našao i roterdamski prota Vojislav Bilbija.
– Kada me je video u nošnji rekao je: „Mogao bi tu nošnju da nosiš i u Garderenu i za Badnje veče kao položajnik“, i tako je krenulo – kaže Milutin.
Dodaje da je pristao za bude stražar jer mu mnogo znači da bude deo sećanja na naše slavne pretke, a ta ljubav prema otadžbini i našoj istoriji se pojačala još više kad je u aprilu ove godine bio na Krfu i video mesta koja svedoče o patnji i stradanju naših vojnika iz Velikog rata.
Da je vezan za grobna mesta 29 vojnika koji su u Garderenu bili sahranjeni svedoči i činjenica da je za izradu 29 belih krstova korišćena krovna konstrukcija seoske crkve u Kaoni, stara 150 godina, koju je Milutin dopremio.
Pušku mauzer je nabavio u antikvarnici u Roterdamu, a tražio je da što više liči na pušku koja je oslikana na krajputašu u Garderenu. Preko antikvarnica je došao i do naše oficirske paradne sablje koja je izrađena između dva svetska rata. Što se tiče ordenja koje nosi oko vrata i na prsima: radi se o Takovskom krstu 3. i 4. reda koje su ustanovili Obrenovići.
Umrli čekajući slobodu
Srpski ratni zarobljenici koji su umrli u Holandiji dospeli su u tu zemlju zahvaljujući činjenici da je ona u Velikom ratu bila neutralna. Međunarodnom konvencijom predviđeno je da se jednak broj zarobljenika zaraćenih strana internira u Holandiju, kako bi se po završetku rata izvršila razmena. U vojnom kampu Nju Miligen, nadomak Garderena, smešteni su srpski i francuski vojnici koji su u njemu čekali repatrijaciju u otadžbinu. U iščekivanju povratka neki srpski vojnici podlegli su posledicama španske groznice.
Na to danas podseća 29 belih krstova na groblju u Garderenu i spomenik iz 1919. godine koji je 2006. potpuno obnovljen. U međuvremenu su pored centralnog spomenika na groblju u Garderenu dodati spomen-krajputaš i ploča s imenima srpskih vojnika koji su preminuli na drugim mestima u Holandiji. Ostalo je da se spisak dopuni kako bi se ispoštovali svi naši vojnici – njih 91.
Đorđevo pismo
Jedan od vojnika koji je umro u Holandiji je Đorđe Vukosavljević, rodom iz Kragujevca. Đorđe, imenovani oficir Srpske armije, dospeo je u Holandiju posle zarobljeništva u Nemačkoj. Prenosimo deo pisma koje je objavljeno na njnjnj.secanje.nl
, koje je svojoj supruzi napisao 30. juna 1918. godine tokom zarobljeništva u Soltauu (Nemačka):
Draga Lepa, ako ne dobiješ uskoro moja pisma, znaj da nisam više živ. Jer radije ću umreti sada, nego docnije slep da idem po svetu. Slep čovek ne radi u rudniku. Ako se izbavim odavde, javiću ti. Samo mi je žao što nisam dobio dečju sliku i tvoju, da bih mogao videti i Ružicu.
Đorđe je umro 22. januara 1919. godine u kampu Nju Milingen, nadomak Garderena.
Istraživači volonteri
Istraživači volonteri Fabijan i Tatjana Vendrig i Džon Stinen došli su do podatka da je na raznim mestima na teritoriji Kraljevine Holandije u periodu od 1917. do 1919. godine preminuo ukupno 91 srpski vojnik. Njih 29 sahranjeno je u Garderenu na lokalnom groblju, na šta podseća spomenik koji je njima u čast podignut neposredno posle završetka Velikog rata. Od 91 vojnika, preminulih na raznim mestima u Holandiji, posmrtni ostaci 88 vojnika, među kojima i 29 iz Garderena, 1938. godine su ekshumirani i položeni u mauzolej u Jindrihovicama, u tadašnjoj Čehoslovačkoj.
Istraživački rad Fabijana i Tatjane Vendrig i Džona Stinena nije samo doveo do saznanja tačnog broja i mesta smrti naših vojnika koji su se našli u Holandiji. Oni su došli do ličnih podataka nekih vojnika, a uspeli su da uspostave kontakt sa pojedinim potomcima umrlih vojnika koji doskoro uopšte nisu ni znali kako su i gde svoje živote njihovi preci položili. Više informacija o istraživačkom radu navedene trojke volontera može da se nađe na trojezičnoj internet prezentaciji posvećenoj srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata koji su umrli u Holandiji: www.secanje.nl. Sajt je na srpskom, holandskom i engleskom i govori o poreklu, životima i sudbini vojnika, o tadašnjim istorijskim okolnostima, a sadrži i arhivske podatke i novinske članke o ovom istraživačkom projektu i godišnjem pomenu u Garderenu.
Чланак Heroji nas gledaju s neba се појављује прво на Vesti online.
