Vest o smrti Hasana Nasralaha, generalnog sekretara i verskog vođe libanskog Hezbolaha, objavljena je u subotu, 28. septembra, na dan godišnjice smrti egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, oca panarabizma. Naser je podlegao posledicama srčanog udara 1970, tri godine nakon svog ponižavajućeg poraza u Šestodnevnom ratu, poznatijem kao „naksa“ („neuspeh“, na arapskom), koji je rezultirao izraelskim osvajanjem Zapadne obale, Istočnog Jerusalima, Gaze, Golanske visoravni i Sinaja. Nasralah je bio žrtva lavine od osamdeset bombi koje je izraelska avijacija izbacila na njegov komandni centar u Haret Hreiku, južnom predgrađu Bejruta. Nekoliko sati ranije, izraelski premijer Benjamin Netanjahu obratio se Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, nazivajući Hezbolah „zagnojenim središtem antisemitizma“ i obećavajući nastavak svoje ofanzive u Libanu. Nasralah nije bio terorista kao ostali, izjavio je Netanjahu nakon objave smrti libanskog šiitskog vođe: on je bio terorista nad teroristima.
Za američkog predsednika Džozefa Bajdena, smrt Nasralaha delimično je donela „pravdu“ za sve žrtve Hezbolaha iz 1983. godine, kada su se dogodili bombaški napadi na ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i bejrutsku kasarnu za marinace. Potpredsednica Kamala Haris odmah je okarakterisala šiitskog vođu kao „teroristu s američkom krvlju na rukama“, kao da su Netanjahu i njegove kolege imali čiste ruke, kao da nisu krivi za masakr desetine hiljada civila u Gazi i za prisilno raseljavanje više od 90% njene populacije. Da ne govorimo o talasu napada i uništenja koje su izvršili izraelski doseljenici na Zapadnoj obali, ili o bombardovanju južnog Libana, doline Beka i Bejruta tokom mučkih atentata putem pejdžera i toki-vokija, sredinom septembra. U moralnoj računici Zapada, arapska krv nema istu vrednost kao američka ili izraelska.
Za svoje pristalice u Libanu, kao i za mnoge ljude van zapadnog sveta, figura Nasralaha podseća će na nešto sasvim drugačije: ne na lik „teroriste“, već političkog lidera i simbola otpora američkim i izraelskim ambicijama na Bliskom Istoku. Iako je Hezbolah ostao vojna organizacija poznata po nesvakidašnjim napadima na zapadne interese, Alahova partija i njen vođa prošli su jedan složen razvojni put nakon libanskog građanskog rata (1975–1990). No, oni nisu jedini u regionu koji su prošli takav put. Menahem Begin i Jicak Šamir, bivši lideri Likuda, Netanjahuove partije, započeli su svoju političku karijeru kao „teroristi“. Begin je odgovoran za orkestraciju bombaškog napada na hotel King David u Jerusalimu 1946. godine, akciju koja je izazvala smrt stotinjak civila. Kada je u pitanju Šamir, on je 1948. planirao ubistvo predstavnika Ujedinjenih nacija u Palestini, Folkea Bernadotea. Čak ni Jicak Rabin, kog progresivni cionisti salve kao mirotvorca, nije neukaljan – on je 1948. nadgledao deportaciju desetine hiljada Palestinaca iz gradova Lida i Ramla i okolnih sela.
Prelazeći s nasilja na politiku, Nasralah je samo išao stopama svojih izraelskih protivnika, čiji je razvojni put – što bi se reklo – dobro proučio. Došavši na čelo Hezbolaha u svojoj 31. godini – nakon ubistva njegovog prethodnika, šeika Abasa Musauija od strane Izraela, 1992. godine – bio je slabo poznat van unutrašnjih krugova pokreta, iako je u tom momentu već pet godina bio jedan od ključnih ljudi u Savetu Šure (glavnim upravljačkim telom Hezbolaha). Bilo bi eufemistično reći da je stekao status značajniji od Musauija jer je Nasralah bio vođa istorijskih razmera, jedna od velikih figura koje su oblikovale Bliski Istok tokom poslednje tri decenije.
Bio je verni saveznik Islamske Republike Iran i poklonik velajat-e-fakiha, iranske doktrine vrhovnog vođe, ali daleko od toga da je bio strastveni „pristalica džihada, čak i kada to ide protiv logike,“ kako je to 2002. godine opisao izraelsko-američki novinar Džefri Goldberg u časopisu The New Yorker. Baš suprotno, odlikovala ga je inteligencija proračunatog čoveka, koja je retko dopuštala da ideološka strast prevlada nad sposobnošću prosuđivanja. Dobro je razumeo da Libanci, uključujući i šiite, nisu verski fanatici i da se o uspostavljanju islamske države u Libanu, na kratki ili prelazni period, ne treba ni razmišljati. Svojim pristalicama nikada nije pokušavao da nametne šerijat; žene koje su živele u reonu pod njegovim uticajem, u južnom Bejrutu, bile su slobodne da se oblače kako su smatrale da treba, a da ih pritom ne proganja moralna policija. Nakon što je Hezbolah 2000. godine oslobodio jug zemlje, Nasralah je jasno stavio do znanja da neće biti odmazde protiv hrišćana koji su sarađivali sa izraelskim okupatorom. Krivci su jednostavno bili dovedeni do granice i predati izraelskim vlastima. Šiitski kolaboranti, međutim, nisu izbegli osvetu.
Sve dok nije uveo Hezbolah u sirijski rat, i to na strani režima Bašara el Asada, izazvavši time prezir od strane mnogih bivših obožavalaca, Nasralah je mogao da važi za poslednjeg arapskog nacionalistu, jedinog spremnog da se suprotstavi Izraelu, boreći se protiv te zemlje sve do privremenog primirja iz 2006. godine. Bio je ponosan na uspehe svoje partije na bojnom polju, ali je, impresioniran surovošću izraelskog bombardovanja, na kraju morao da prizna da su talačke otmice koje je njegov pokret sprovodio na neprijateljskoj teritoriji pružile Tel Avivu izgovor da uništi čitave regije Libana. To je greška za koju se zakleo da je nikada neće ponoviti.
Izrael, međutim, nije bio njegov jedini neprijatelj, niti jedina briga. On je u Libanu ostao kontroverzna figura, čak i među onima koji su mu bili zahvalni za borbu protiv okupatora. Prema nekim glasinama, učestvovao je u ubistvima libanskih komunista tokom 80-ih i bio je direktno uključen u epizode nasilja i otmica koje su ciljale na zapadne interese. Kako se Hezbolah transformisao u državu unutar države, daleko značajniju i moćniju od države Jaser Arafata, bivšeg palestinskog predsednika, Nasralahovi neprijatelji u Libanu su se umnogostručili. Nije oklevao da svoju moć upotrebi ni kako bi iskoristio onaj političko-konfesionalni sistem koji je njegov pokret osudio 1985. godine, niti da bi zastrašio, a ponekad i likvidirao, protivnike, imajući na meti i šiitske kritičare Alahove partije, poput novinara Lokmana Slima, ubijenog 4. februara 2021. godine. U odgovornost Hezbolaha spadaju i neke od velikih katastrofa koje su pogodile Liban u poslednjih nekoliko godina, od ubistva bivšeg premijera Rafika Haririja 2005. godine, pa do eksplozije u skladištu bejrutske luke 2020. godine, gde je, po nekim sumnjama, šiitska milicija skladištila (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 2.500 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Post Views: 14
