Trebalo bi zaspati, nadoknaditi propušteno govore mi to blagi grčevi u nogama i malo povišena temperatura, a na drugoj strani šteta je propustiti lijep dan koji suncem i cvrkutom pitca mami na ulicu i ne iskoristiti ga za nešto lijepo.
– Idemo na bazen.- reče Sonja izašavši iz kupatila obučena u jednodjelni kupaći kostim.
– Dobro.- klimnuh glavom zaključivši da mogu odrijemati negdje pored bazena ako mi se prispava.
Ali Sonji se neda da provodi svoje slobodno vrijeme sa mnom. Neko je sjeo na zvono i zvoni kao da je potop ili požar u najmanju ruku.
Sonja razočarano sjede u fotelju i odmahnu rukom, vjerovatno sluteći da od odlaska na bazen neće biti ništa.
– Idi, otvori vrata molim te.- procijedih uskačuću u pantolone. Ne očekujem da bi to mogao biti Bane ili čak Kale još je prerano da se usude i potraže me u stanu.
– Brat, čovjek tvrdi da je tvoj brat.- reče Sonja vrativši se i skloni se u stranu da propusti Vladimira sina mog očuha. Da se pojavio bilo ko koga poznajem manje bi me iznenadilo. Vladimir i ja iako smo odrasli zajedno nikada se nismo sprijateljili, za njega i njegovo društvo ostao sam došljak u njihovom gradu, papak sa planine kako su to oni znali reći. Red bi bio da ga dočekam riječima dobrodošlice ali ne ide.
– Odkud ti ovdje?- upitah neljubazno.
– čuo si da su izbjegli, moramo dole da se pobrinemo za njih.- reče tutnuvši Sonji plastičnu vrećicu u ruke.
– Nisam znao da nisi sam, inače bih joj ponio cvijeće, ovako donio sam malo šunke i flašu viskija. – dodade spustivši se umorno u fotelju.
– Šta ima u Njemačkoj?- upitah sjedajući nasuprot njega, pitam da bih nešto pitao tek da ne ćutimo.
– Ide, jebi ga, moramo starce i klince prevesti preko grane. Imam vezu samo…
– Samo šta?- upitah spreman da ispunim sve njegove zahtijeve, samo da ga se riješim.
– Lova.- promlja i vrlo slikovito protrlja prste.
– Koliko?- upitah, unaprijed spreman da mu dadnem posljednju paru i ispratim ga u pravcu Bosne.
– Puno, ali ja imam nešto, pola-pola, platit ćemo pola-pola, uostalom idemo zajedno dole.- odgovori Vladimir bacivši pogled ka Sonji koja je još uvjek sa tupim izrazom lica stajala na istom mjestu.
– Ah da, ovo je moj brat Vladimir.- promrljah zovnuvši je pogledom da nam se pridruži.
– Znači ništa od odlaska na bazen?- upita Sonja ne pogledavši Vladimira. Iako Vladimira ne volim niti se radujem njegovom dolasku užasnu me njena nepristojnost.
– Idi u kuhinju!- zarežah ljutito. – Zaboravi.- siknu ona i oblačeći se u hodu izjuri iz stana.
– Izvini što sam ti poremtio planove, kao i tvoj mir u ostalom.- naceri se Vladimir zlurado.
– Jebi se.- frknuh i sjetivši se glavnog razloga njegove posjete upitah:
– Koliko, reci koliko love ti treba i piči, ja ne idem, radim moram da radim.-
– Pa ne znam, ja sam ponio deset, deset hiljada maraka a to je nešto više od osam hiljada franaka.- razvuče on glumeći da preračunava švajcarske franke u njemačke marke, a siguran sam da u pfenig i rapen zna koliko franaka može dobiti za deset hiljada maraka.
– Dobit ćeš, deset hiljada franka i idi, ja ne mogu, ne mogu dobiti odmor sada.-
– Hej burazeru, pa i tvoja majka i tvoja polubraća su u pitanju a ne samo moj stari. Zaboravi već jednom da si kopile i¦ Nije stigao da dovrši rečenicu, stegao sam mu obje šake oko vrata i vrisnuo:
– Kopile, ako me još jednom nazoveš kopiletom, odkinut ću ti glavu.!
Sroza se na pod kao prazna lutka i kolutajući očima zavapi:
– Ti nisi noramlan, ti stvarno nisi normalan…
Da ga ne šutnem u pomodrelo lice spriječi me zvonce, Ne čekajući da mu otvorim Žan utrapa u stan vičući s’vrata.
– Hej Vuče i ti svašta jebeš, ova tvoja kao da je doručkovala sirćetnu kiselinu, ne ume reći „dobar dan“, jedva sam isčupao iz nje da imaš posetu. Jebo te, sa tvojim kvalitetima ja bih karao samo manekenke…
Vidjevši Vladimira na podu i mene bijesnog nad njim Žan zastade i pokretu i prošišta:
– Šta je to, pa ona guska reče da ti je brat….
– Da to je moj brat, malo prije je doputovao pa mu je pozlilo, vozio je dugo znate kako je to.- promrljah nacerivši se. – Upoznajte se dok ja donesem piće.- dodadoh odlazeći u kuhinju.-
Ovo je prvi put da je Žan došao u moj stan i to ne sluti ničem dobrom, ili je ubijeđen da ja imam veze sa novinskim člancima koje piše nekakav čikin ili je sam u dubokoj krizi kada me je potraži ovdje.
Vratio sam se na vrijeme da spreiječim Vladimira da otkrije Žanu povod svog ležanja na podu.
– To je to gazda, evo buraz mi je stigao iz Švabije da zajedno idemo u Jugu to jest preko Drine da vadimo porodicu.- rekoh otvarajući pivo.
– Odkud baš sad, kad imamo tako puno posla. Ne, ne, nikako ne možeš ići. Nego ja imam veze i vezice u Srpskoj i u Srbiji naravno pa ću učiniti sve što mogu da vaše smestim negde u Beogradu.-
– Neće oni u Beograd, odvest ću ih u Njemačku.- reče Vladimir odlučno ošinuvši me uz put otrovnim pogledoma.
– A tako, neće u Beograd.- zgranu se Žan da bi veću sledećem trenu navukao na lice brižan osmijeh.
– Da, pa naravno Beograd je pun izbeglica, da da, ali neće biti problema da ih prebacite u Nemačku iako vizni režim… da da, Mali daj bratu novac a ja ću večeras telefonirati, ma da, imam ideju. Idemo.-
Ustade pozivajući nas pokretom ruke da ga pratimo. Vladimir me upitno pogleda sa izrazom lica kao da me pita jeli Žan pri zdravoj pameti. Slegnuvši ramenima krenuh za Žanom koji zastade na sredini hodniku i okrenuvši se ka meni reče:
– Ma da, imam rešenje, ti piči kod Bjanke, a ja ću tvog brata uputiti na pravo mesto, novac, ja ću mu dati novac, mi ćemo to već rasčistiti.-
– Ali gazda…
– Nema ali, ona čeka, jučer si se prihvatio posla.- naceri se djavolski i dodade podsmješljivim tonom:
– Dobar provod na Majnau, ti voliš cveće. lud si za cvećem ne zaboravi.-
