Tragom vesti da meštani Doljevca osnivaju agenciju koja bi prodavala njihovu krv i organe. U Bugarskoj cveta gotovo legalna trgovina plazmom
Vest da žitelji siromašnog Doljevca, nadomak Niša, razmišljaju da zbog velike bede prodaju svoje organe ili krv, daleko je odjeknula. Toliko da se u sredu u ovoj opštini – gde je na kazanu narodne kuhinje svakog dana 400 od 19.000 stanovnika, a tek svaki drugi žitelj radi i prima koliko-toliko redovnu platu – ni o čemu drugom nije ni pričalo.
Ko je Doljevčanima dozvolio da pokrenu formiranje agencije za prodaju organa, nije baš lako saznati. Ali, čuli su svi od nekoga da se u inostranstvu krv dobro plaća. I složni su u jednom: drugog rešenja nema.
LEGALIZACIJA
U BUGARSKOJ skupštini već nekoliko puta se raspravljalo o trgovini krvlju. Neki poslanici smatraju da bi država trebalo da legalizuje ovo tržište, jer se ionako niko ne bori protiv njega. Pre sedam godina, parlament je usvojio zakon kojim se učesnici u ilegalnoj trgovini kažnjavaju sa čak 10.000 leva. Pa ipak, u Ministarstvu unutrašnjih poslova potvrđuju da niko nikada nije priveden niti uhapšen zbog toga.
– Ljudi žive katastrofalno – opominje Dragić Nerandžić, koji je prvi javno istupio sa ovom idejom ispred organizacije Forum Doljevac. – Zato su ovde mnogi spremni na sve. Pa i na prodaju organa i krvi, samo da bi preživeli i opstali.
Tomislav Kulić, predsednik Skupštine opštine, kaže da razume takve stavove, ali se nada da ipak nema mnogo ljudi koji bi iz očaja prodavali svoju krv ili organe.
Sumorne brojke iznosi i Jovica Pešić, načelnik Odeljenja za privredu i finansije: gradska kasa izdvaja od tri do pet miliona dinara godišnje samo za socijalu.
On je, ipak, ubeđen da agencija za prodaju organa neće zaživeti u praksi.
– U Doljevcu sigurno neće proraditi žuta kuća, ali mislim da postoje porodice koje bi uradile sve da poprave svoj položaj – objašnjava Pešić. – Pa, imali smo slučaj čoveka koji je opštini poklonio svoju zemlju samo da bi postao socijalni slučaj i primao pomoć!
SVE VIŠE SOCIJALE
U CENTRU za socijalni rad u Doljevcu napominju da je prošle godine materijalno obezbeđenje porodice dobijalo 260 ljudi, dok je ove godine taj broj 340. Među mnogobrojnim socijalnim slučajevima je i Zoran ćeramić. – Živim u desetočlanoj porodici i jedva se izdržavamo – priča nam ovaj Doljevčanin. – Situacija je mnogo teška, i jedva stižemo do socijalne pomoć, uz dosta maltretiranja.
Nije lako utvrditi ni da li na jugu Srbije već ima ljudi koji prodaju svoju krv da bi sastavili kraj s krajem. Ali, ako ih ima, ne moraju daleko da putuju da bi to uradili gotovo legalno.
Na samo pedesetak kilometara od srpske granice, crno tržište krvi – buja. Usred Sofije, ali i u Blagoevgradu, Plevenu i Perniku, na desetine ljudi svakog dana prodaje krv. Ovde je ona dragocena, i za život, i za preživljavanje…
Takva trgovina toliko je rasprostranjena u Bugarskoj da vlasti zatvaraju oči pred njom, a policija mirno prolazi pored odrpanih nevoljnika koji, u blizini bolnica, od jutra strpljivo čekaju da igla iz njihovog tela izvuče 450 mililitara krvi. Da li su u taj red, pogotovo posle ukidanja viza, stali i građani Srbije?
Bilo kako bilo, za jednu jedinicu crvene tečnosti dobija se između 70 i 170 leva, u zavisnosti od krvne grupe (jedan evro vredi nešto manje od dva leva). Najviše se, naravno, plaća ona najređa – AB. A dileri krvi liče na svakog drugog dilera: prilaze prolaznicima na ulici i tiho ih pitaju Prodaješ ili kupuješ?. čak i neki lekari rade kao posrednici…
Nešto slično se događalo – ili se možda još događa – i u Srbiji. Novosti su u sredu uspele da dođu do čoveka koji se pre desetak godina bavio ovim biznisom u Prištini. Raseljeno lice sa Kosova, danas Nišlija Z. N. pristao je da otvori dušu:
OPŠTINA SAHRANJUJE KOLIKO je Doljevac siromašan, govori i podatak da pokojnike uglavnom sahranjuje – opština. – Na našoj teritoriji stvarno ima ljudi koji nemaju ni za osnovne stvari – kaže Tomislav Kulić. – Tako izlazimo u susret osobama koje nas mole da im materijalno pomognemo u sahranjivanju pokojnika. Nažalost, ljudi nemaju ni za to…
– Shvatio sam da je krv neprocenjiva tečnost tek kada sam se suočio sa glađu. Ni dinara u džepu nisam imao ni za hleb za mene i suprugu, pa sam odlučio da unovčim krv. Tim pre što je moja krvna grupa i te kako cenjena na ilegalnom tržištu.
Kaže nam Z. N. da je pokušavao da se snađe na razne načine, ali da je ideju dobio tek kada je počeo da taksira. Kolege su mu rekle da se krv dobro plaća. Potom se obreo ispred klinika Medicinskog fakulteta u Prištini i čekao da naiđe rodbina pacijenta kome je hitno bila potrebna krv.
Posle kratkog dogovora o tarifi, odlazio je sa njima do transfuzije, gde se prijavljivao kao rođak i dobrovoljno davao dragocenu tečnost. Prvi put je dobio 350 evra za jednu bočicu. Isto je ponovio još četiri-pet puta, pre nego što se preselio u Niš.
– Ovde se, koliko znam, takve stvari ne rade.
