Pravoslavnih Srba, prema zapisima letopisaca, u Imotskom je uvek bilo oko hiljadu. Hram posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, smešten u naselju Glavina Donja, bio je i ostao mesto sabranja pravoslavnih Srba.
– Prvi spomen na ovaj hram datira iz 1722. godine međutim, da je postojao i ranije svedoče grobna mesta na ovom groblju koja su iz 1625. – 1628. godine. Hram su gradili vernici sa sveštenstvom. U početku je ovo bila monaška parohija, a monasi su ovde živeli sve do dolaska prote Spiridona Margetića. Od tada, pa do danas, na parohiji počinje da službuje bračno sveštenstvo. Narod je svojim radom i svojim prilozima gradio hram i ugrađivao sebe u svoju veru i svaki ovaj zid – priča sveštenik Dragan Mihajlović.
Jedan od najznačajnijih imena ovoga hrama i grada bio je protojerej-stavrofor Spiridon Margetić, za čije je vreme hram Uspenja Presvete Bogorodice dobio svoj novi ikonostas, nabavljen na Kritu.
– Cela Imotska krajina bila je poznata po preduzetnim ljudima, trgovcima koji su bili, da tako kažem, snalažljivi kroz život. Takvi su bili i Srbi iz ovog kraja, dosta je bilo trgovaca, ugostitelja u ta prošla vremena, koji su imali snage, mogućnosti i znanja da podignu jedan ovakav, velelepni hram. U turbulentnim vremenima monasi su ovde dolazili i iz manastira Dragović kako bi služili liturgiju i kako vernici ne bi bili bez reči Božije i svog duhovnog pastira. Prota Spiridon Margetić ostao je ovde dugo na službi, i zaista je značajan njegov pastirski rad. U značajnoj meri pridonosio je buđenju svesti srpskog naroda da se oslobodi od tadašnjih vlasti Austro-ugarske. Za vreme njegove službe hram je proširen, u stvari, zbog povećane brojnosti vernika javila se potreba za većim hramom pa je 1883. hram proširen, što se vidi na njegovoj spoljašnjosti, a urađen je i postojeći ikonostas i to u Grčkoj – objašnjava otac Dragan.
Hram podignut iz pepela
U vremenim prošlim, nikada nije bilo lako ni sačuvati ni svedočiti svoju veru, naročito kada se misli na veru pravoslavnu. Na ovim nemirnim i vazda turbulentnim prostorima, velike sile su konstantno nametale svoje, a vlasti njihove nisu imale mnogo razumevanja za običan pravoslavni živalj. Kad god je stradavao narod, stradao bi i hram. U svojoj istoriji hram je stradao nekoliko puta, a u poslednjem ratu pretrpeo je znatna oštećenja. Ipak, trudom i ljubavlju imotskih Srba, hram je obnovljen, zasijavši ponovo u svoj svojoj lepoti, a posebno vredi istaći živopis hrama koji izaziva pažnju svih vernika i posetilaca ove svetinje.
– Samo u poslednjem ratu koji je zadesio ove prostore, hram je dva puta miniran i pretrpeo je znatna oštećenja, što je slučaj i sa manastirom Svetog Vasilija Ostroškog koji se nalazi nedaleko odavde, u selu Crnogorci. Ipak, uz Božiju pomoć, trudom i donacijama vernog naroda, uspeli smo ponovo obnoviti hram i podići ga iz pepela, možda bolji i lepši nego što je bio. Kada pričamo o tim nesrećnim ratovima, moram pomenuti i Drugi svetski rat kada su ovde vernici stradali, neki su ubijani kod svojih kuća, drugi odvođeni u ustaške logore. Uzevši u obzir druge krajeve, moram napomenuti da to ovde nije bilo masovno, ali za nas hrišćane, kada je jedan čovek ubijen, kada samo jednom biću nevino uzmete dušu onda se i to gleda kao jedna tragedija, a ovde ih je bilo dosta.
Ponose se sa parohijskim domom
Ideja o oslikavanju hrama usledila je nakon obnove, a oslikavanje je završeno 2007. godine. Ovo je, ujedno, i prvi hram u Eparhiji.
Pročelje hrama u Imotskom nekada je krasila preslica, zvonik u mediteranskom stilu, da bi sedamdesetih godina 20. veka, preslica bila zamenjena novim zvonikom sa četvorovodnim krovom.
Pravoslavna zajednica u Imotskom s pravom se može pohvaliti i sa parohijskim domom, koji i danas, baš kao i u vreme svog podizanja, svedoči arhitektonski sklad ali i otmenost pravoslavne zajednice u ovom gradu.
– Kada spomenemo parohijski dom pri hramu onda slobodno mogu reći, da to nisu preterane reči hvale, da je to jedna od lepših kuća u imotskoj krajini. Ona je, u sadašnjem ovom obliku, iz 1909. – 1910. godine s tim što je pretrpela manja oštećenja tih devedesetih godina. Kada je obnovljen hram, obnovljen je i parohijski dom kako bi sveštenik, koji ovde boravi u službi, imao svoj krov nad glavom – objašnjava Mihajlović.
Očuvanje pravoslavlja na ovom prostoru uvek je bilo povezano sa žrtvom, jer islamski istok i rimokatolički zapad oduvek su nastojali iskoreniti pravoslavnu istinu.
– Samo uz pomoć svoje jake vere narod je uspeo sačuvati svoj identitet. Ovde se vernici duhovno okrepljuju i snaže, ali i druže, okupljaju, susreću, dele imuku i radost. Velika većina Hrvata ovde ima svoju krsnu slavu koju obeležavaju na svoj verski način, bez slavskog kolača i žita kao što je kod nas slučaj, ali slave zaštitnike, patrone svojih porodica. Nekada je ovde, davno u prošlosti, bio sabor na Malu Gospojinu, kada je narod dolazio iz svih krajeva, pa čak i iz Livna kako pričaju ovi stariji.
Hram Sv. Vasilija Ostroškog Čudotvorca
Osim hrama Presvete Bogorodice, imotski Srbi se mogu pohvaliti i sa hramom Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, smeštenom u obližnjem selu Crnogorci, na obodu Imotskog polja, koji bi prema zamisli Episkopa dalmatinskog Fotija uskoro trebao postati mestom monaškog života, žrtve i podviga.
Srba u Imotskom sve je manje, ali ostaje nada da će ono malo presotalih žitelja sačuvati svoj hram i svoju veru, kao što je to bilo i u prošlosti.
– Imotska parohija broji oko pet stotina duša u oko stotinu i osamdeset domova. Moram reći da ovi ljudi ovde, svi pravoslavni, primaju sveštenika u svoj dom otvorenog srca i širom otvorenih vrata. Ljudi su ovde vredni i radišni, ali pre svega ljudi dobrog srca. Generalno, ovde su ljudi puni ljubavi, i bez obzira što sam ja ovde pravoslavni sveštenik, nikakvih ružnih iskustava nisam imao. Šta više, a to moram napomenuti, nakon rata devedesetih, kada se krenulo sa obnovom crkve, određeni broj Hrvata, rimokatolika je prilazio i svojim prilogom, svojom pomoću, doprinosio da se hram obnovi. Jednom rečju, to su situacije gde su ljudi bili ljudi i ništa drugo, a tome nas Hristos uči, da budemo ljudi i da budemo Njegovi – pojašnjava Mihajlović.
Malobrojni, ali pravoslavci za primer
U Imotskom se, kao i u većini krajeva, rađa mali broj dece dok starije stanovništvo izumire. Mihajlović kaže da dece ipak ima, da učeći veronauku u školi deca čuvaju svoje, čuvaju svoj jezik i identitet. Imotski Srbi najčešće se okupljaju na dan slave, na Veliku Gospojinu, Malu Gospojinu o svim većim praznicima u godini, ali i nedeljom kada se služi sveta liturgija. U najtežim vremenima, vernici su se samoinicijativno okupljali, obilazili hram i sakupljali sredstva za njegovu obnovu, a to je samo jedan od pokazatelja koji ocu Draganu potvrđuje da je na pravom mestu, da širi reč Hristovu među onima koji je željno i sa ljubavlju slušaju.
Pravoslavni Srbi u Imotskom, iako ih je malo, svojom žrtvom i ljubavlju, mogu postati primer očuvanja duhovnog i kulturnog nasleđa svojih predaka, čiju su veru u svim životnim iskušenjima sačuvali neokrnjenom. Zbog toga je svaki povratak među imotske Srbe povratak u duhovnu oazu Hristove ljubavi, koja nadilazi svaki nemir ovoga sveta.
Manastir u Crnogorcima
Manastir Svetog Vasilija Ostroškog u Crnogorcima, kod Imotskog osnovan je blagoslovom bivšeg episkopa dalmatinskog Fotija. Ovaj manastir je peti manastir u Eparhiji dalmatinskoj i biće duhovni centar Imotske krajine.
Ovaj sveti hram podignut je 1988. godine i do sada je služio kao parohijska crkva. Novi manastir Svetog Vasilija Ostroškog u Crnogorcima ima već jednu veliku svetinju – mitru Svetog Vasilija Ostroškog, koja je sa njegovih moštiju donesena i darovna ovoj svetoj crkvi.
Manastir Svetoga Vasilija Ostroškog u Crnogorcima od imovine trenutno ima samo ovaj sveti hram.
Eparhija dalmatinska uspela je da pripremi idejni projekat konaka ovog svetog manastira, koji treba i može da se gradi, zahvaljujući pobožnim i dobrim ljudima iz ovoga kraja, koji su već darovali mnogo zemlje ovoj svetinji, čim su čuli da će na ovom mestu biti osnovan manastir Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca.
The post Hram Uspenja Presvete Bogorodice u Imotskom appeared first on srbi hr.
