Sajam migranata smišljen je tako da se narodi koji žive u Luksemburgu predstave nacionalnom kuhinjom, muzikom, plesom, rukotvorinama, suvenirima… Srpski kulturni klub, koji već četvrti put dolazi na ovu smotru, pronašao je dobru ravnotežu između „hrane za stomak“ i „hrane za glavu“, u atmosferi priredbe koja pomalo podseća na beogradski novogodišnji vašar.
Pa su tako na prvom štandu bili gibanica, prebranac, sarmice… i samo jedno, ali vredno piće, rakija „kaluđerka“. A na drugom – odabrana izdanja kuće „L’až d’om“, srpska literatura prevedena na francuski. Uz romane Bore Stankovića, Crnjanskog, Andrića, tu je bilo i nekoliko naslova Aleksandra Tišme i Dobrice ćosića, zatim antologija nove srpske pripovetke, roman Mirjane Bobić-Mojsilović „Dnevnik jedne srpske domaćice“. Uz to i nekoliko knjiga o Kosovu, o stradalom narodu, o porušenim crkvama, nekoliko studija o „jugoslovenskom slučaju“.
Baklave i bećarac
Prvo „sajamsko povezivanje“ ustanovile su balkanske komšije preko baklave – bilo ih je apsolutno na svim štandovima, samo, naravno, u različitim varijantama. Drugo povezivanje nastalo je putem muzike. Kad je hrvatski KUD „Vidovec“ iz Varaždina zasvirao slavonski bećarac, počelo je diskretno đuskanje po okolnim štandovima. Već posle desetak minuta, ovde se igralo i pevalo „kao nekad“. Ne baš od Triglava (jer Slovenaca nije bilo, valjda zato što su oni već u Evropi), ali do đevđelije svakako, s onim neizbežnim „Bitola, moj roden kraj“… A između, stari hitovi „naroda i narodnosti“.
– Romane kupuju mahom naši, oni iz mešovitih brakova, da bi ih poklanjali novoj rodbini i prijateljima – kaže osamnestogodišnja Sanja Simić, koja koristi sva svoja jezička znanja – luksemburški dijalekat, francuski, engleski, naravno i srpski jezik, da bi zadovoljila tražnju posetilaca.
Stiže jedan posebno zahtevan. On bi, naime, neki roman, u svakom slučaju umetničku prozu, a ne neko političko štivo, koji bi mu govorio o Srbiji devedesetih ili posle 2000. Dvadesetak minuta Sanjinog truda, konsultacije unaokolo – i Luksemburžanin odlazi s dve knjige pod miškom!
Na štandu s hranom bira se drugačije, čulima. Ipak, tu su Sonja, Liljana, Dragiša, Milorad da objasne šta je šta, slatko ili slano, ljuto ili kiselo…
Ponude je pripremilo nekoliko porodica Srba sa Kosova. Imali su ovi ljudi jak razlog da časte: upravo su dobili, posle dugog čekanja i komplikovane procedure, dragocene „papire“ – legalizaciju boravka.
– Iako smo još u kolektivnom smeštaju, snašli smo se oko spremanja hrane za sajam – kaže Nenad Ilić.
Snalaženje je, uostalom, već dugo način života Kosovara. Nije mnogo lakše ni njihovim nekadašnjim – a i sadašnjim komšijama Gorancima i Bošnjacima. I verovatno nije slučajno što su ih organizatori sajma raposredili jedne pored drugih. Pa su tako u nizu ili sasvim vizavi bili štandovi Srba, Goranca, Bošnjaka i Albanaca sa Kosmeta, zatim Albanije, Makedonije, Hrvatske.
Kad se veliki vojvoda od Luksemburga u obilasku sajma zaustavio na štandu Srpskog kulturnog kluba, upravo na sličnosti u nošnjama, u hrani u običajima naroda koji su dugo živeli zajedno ukazao mu je domaćin Milan Simić. I, u duhu uzajamnog poštovanja i saradnje koje promoviše ova manifestacija, visoki gost je izrazio nadu da će se i na balkanskim prostorima sve opet sleći i ujediniti pod okriljem Evrope, Evropske unije kojom trenutno predsedava upravo njegova zemlja.
