Ni razne akcije, ni brojna poznanstva izgrađena među Holanđanima za proteklih sedam godina boravka u ovoj zemlji, kao ni medijska kampanja i pojavljivanje na televiziji u dokumentarnom programu nisu pomogli srpskoj porodici Pokrajac iz Knina da izbegne sudbinu koja u Holandiji sve češće zagorčava život brojnim azilantima. Umesto u nekom od parkova Somerena, gradića u kojem su napokon pronašli toplinu „vlastitog“ doma, mlada petočlana porodica Pokrajac provela je ovo u zatvoru! Ovih dana su ponovo na slobodi i onome što im se dešavalo ispričali su reporterima „Vesti“.
Na njihovu adresu stigao je iznenadni poziv iz policije za strance da se jave u stanicu u Ajndhovenu kako bi otišli u hrvatsku ambasadu u Hag zbog navodne identifikacije. To je, međutim, bila samo klopka, jer im je u Hagu već pripremljena putna isprava sa kojom bi teoretski za pet dana mogli ponovo da se nađu u zemlji iz koje su, zbog svima poznatih razloga, pobegli pre 12 godina.
Izabeli nisu dali igračku
Holandski zakon predviđa mogućnost da se u ovakvim slučajevima deca ostave „na slobodi“ u rukama nadležne službe koja bi se o njima brinula dok se ne reši pitanje roditelja. Jugoslav i Jadranka odustali su, zbog rizika od dodatnih stresova, od tog predloga, u nadi da će u njihovom prisustvu deci u zatvoru biti pružena bolja pažnja.
– Ma, ništa od toga. Sve su nas tretirali kao da smo ubice. Primera radi, meni Izabela uvek spava sa igračkom koja se nalazila na donjem spratu među prtljagom. Međutim, odgovorili su nam da ništa od ličnih stvari nije dozvoljeno u ćeliji. čak nam nisu dozvolili da koristimo svoje četkice za zube – žali se Jadranka.
– Radili su nam iza leđa, vodeći se nekom njihovom informacijom da smo mi ovde ilegalno. Ni pored naših insistiranja, nisu hteli da slušaju ni nas ni našeg advokata. Oni su mahali nekim „svojim“ papirom iz ministarstva i to je za njih bilo jedino čega su se pridržavali – objašnjava za „Vesti“ Jadranka Pokrajac, supruga Jugoslava i majka tri devojčice: Anđele (11), Anastazije (8) i Izabele (3).
Da li je u pitanju bila lakomislenost i naivnost, ili preka potreba da se ispune svi zahtevi i ispoštuje zakonska procedura kako bi se došlo do toliko željenog boravka u Holandiji, ostaće pitanje na koje je nemoguće naći pravi odgovor. U strahu su velike oči, a prema tvrdnjama advokata Pokrajčevih, J. de Hana, oni su bili obavezni da slede naloge policije. Međutim, kada im je voda došla do grla, Jugoslav i Jadranka su u poslednji čas shvatili da je „đavo odneo šalu“. U hrvatskoj ambasadi u Hagu suočeni su sa papirima koje su pod prisilom „morali“ da potpišu, a u kojima je stajalo da su upoznatisa procedurom deportacije iz Holandije u Hrvatsku. Jugoslav i Jadranka bili su dovoljno smireni da odbiju svaku saradnju sa holandskom policijom, nakon čega su vraćeni u Ajndhoven, da bi se istog dana, zajedno sa tri maloletne ćerkice, našli iza rešetaka.
Hvala advokatu
Holandski advokat odigrao je veliku ulogu prilikom njihovog puštanja na slobodu.
– Svaka mu čast. Toliko je bio ljut na policiju i mnogo je uradio za nas – kaže Jadranka.
Tu im je bilo jasno da će celokupna familija zbog navodnog „isteka azilantske procedure kojom im je bio zagarantovan boravak u Holandiji“, morati u zatvor za deportaciju na roterdamskom aerodromu „Zestinhoven“. I pored velikog negodovanja Jugoslava i Jadranke i uveravanja da nijedna od dve pokrenute procedure, standardna i ona po medicinskoj osnovi, nije završena. Kao najvećim kriminalcima, stavljene su im lisice na ruke.
Kao u kavezu
O gorkom iskustvu u zatvoru Jadranka priča:
– Preko put nas sedele su žene koja su radile sa drogom. Muž je na naše insistiranje i zahtev lekara boravio sa nama, jer bi u suprotnom za decu sve bilo još strašnije. Preko dana smo imali mogućnost šetnje u krugu zatvora, ograđeni žicom. Uveče smo smešteni u dve vrlo male sobe između kojih su bila otvorena vrata. Kreveti su na sprat, a u prostoriji je vladala tolika vrućina i zagušljivost da na gornjem krevetu nije bilo izdržljivo, pa sam spavala na podu. Postoje prozori koji se ne otvaraju, a iza njih rešetke. Kao u kavezu, to je nešto strašno – priča Jadranka Pokrajac.
Sreća u nesreći je što je Jadranka kod sebe imala dva mobilna telefona, od kojih je jedan morala da preda policiji, a drugi sakrila kako bi mogla da se javi holandskoj porodici Ras, koja im je najviše pomogla od dolaska u Holandiju, te svom advokatu. J. de Han je tražio hitno i bezuslovno puštanje na slobodu, jer je reč o grubom kršenju zakona o azilantima. Grešku su u policiji za strance ubrzo uvideli i priznali, ali se sa njenom ispravkom toliko otezalo da su Pokrajci, umesto istog dana, na slobodu pušteni tek posle vikenda.
Nehumanim i nezakonitim postupkom holandska policija za strance uterala je strah u kosti Jugoslavu i Jadranki.
Ceo događaj ostavio je vidne tragove na Pokrajčeve, koji i pored svega ne gube nadu da će jednoga dana, sa boravišnom vizom u ruci, moći mirno da šetaju Holandijom.
