Ako medu našim ljudima u dijaspori postoji osoba koja bi mogla poneti epitet „majka Tereza“, kako je inace mnogi i zovu, to je Parižanka Zade đurovic, sitna ženica ogromnog srca, humanitarka kojoj nema ravne.
Upravo zbog tih karakteristika odlazeci predsednik Vojislav Koštunica odlikovao je „našu Zade“ ordenom koji zbog zasluga dobitnice, zaista sija punim sjajem.
Za Zade je dovoljno reci „duša i srce od žene“, ali da bi se nabrojala njena dobrocinstva trebalo bi ispisati tomove knjiga. Na primer, do sada je u Beograd prebacila 92 šlepera pomoci, ko zna koliko paketa je poslala avionima i autobusima, koliko je života spasila.
Kad smo je pitali kako se odmara, odgovorila je da nema vremena za odmor, ali je zato iskoristila priliku da nabroji svoje „pomocnike“: Ambasadu SGC u Parizu, JAT, agenciju „Radu Vojaž“, kao i svoje najbliže saradnike iz asocijacije „Dunav“: Anik Ševalje, Maria i Žan-Mark Franko, LJubica i Predrag Cvetic, Radmila i Žan-Pol Vere le Marnje; Rade, Zorka i Slada Simic; Nada Bojic, Žan-Pol Fetis, Marija i Dejan Bajagic…
„Malteški vitezovi“ i Crveni krst
„Malteški vitezovi“ i Crveni krst Francuske su Zadini snadbevaci. U zvezde ih okiva. A kako i ne bi: od Malteških vitezova je, prema zvanicnoj proceni, u 2002. godini dobila lekova u vrednosti 3,700.000 evra! Sve za naše ljude!
Želeci da joj cestitamo visoko znamenje, zatekli smo je na radnom mestu – medu nepreglednim kutijama lekova.
– Prvi su mi radosnu vest javili iz beogradske redakcije „Vesti“. Toliko godina se „bakcem“ s ovim, pa sam priznanje primila sa velikim ponosom – kaže Baranka Zade, koja je pre tri decenija došla u Francusku, kao i svi naši ljudi – u potrazi za boljim životom.
Ali, kod Zade je išlo malo drukcije. Dok su drugi mislili i brinuli prvenstveno o sebi i svojim najbližima, Zade je mislila na druge.
– Prvi put sam to osetila 1984. godine kad se od raka razboleo moj najbolji prijatelj iz Sutomora Dragan. Morala sam da pokušam da ga spasem. Upoznala sam cuvenog profesora Matea, Dragan je operisan u Parizu, izlecen je, a moja najveca radost su njegova deca i moji kumicici đorde i Nada.
Tako je pocelo, a nastavilo se, evo, do danas. Na potrošeno vreme i napor Zade ne obraca pažnju, jer tvrdi da je to „njena ljubav i zadovoljstvo“! Kaže da ima sina i kcerku, studente, ali ne želi da u javnosti prica o njima. Kaže da zna da su ponosni na majku, ali kratko i jasno – to nije za novine.
Zade svakodnevno pomaže: šalje lekove, dovodi bolesnike kojim postaje majka, sestra, prijateljica… Svi je tako prihvataju, a na pitanje ko su njeni prijatelji, odgovara: „Pa, svi ljudi!“
A ko želi Zadine lekove, napiše pismo, pošalje recept, telefonira ili dode jednom nedeljno na beogradsku adresu Sremska 4a, gde mu se uruci „eliksir života“. Uz napomenu, da svi na to imaju pravo, jer Zade nikad nikoga nije odbila.
Najsvežije joj je u secanju ostala smrt 27.godišnje Sarajke Radmile Perovic.
– Nismo uspeli da je spasimo, a duboko smo u verovali da cemo uspeti. Strašno mi je teško bilo da je opremim je na vecni pocinak, a želela sam da bude lepa kad je vide otac, sestra, prijatelji. Neko je morao to da uradi, kako bismo je otpremili dostojanstveno. Ni sama nisam verovala da i to mogu.
Zade pamti sve „svoje slucajeve“. Na primer:
– Malog Toncija iz Zagreba sam ispratila da tamo umre sa jednim lepim medom. Govorio mi je: „Kad porastem bicu novinar, pa cu pisati o tebi kako nam daješ snage“.
