Teška i tužna sudbina Azemine Delić (27) iz Novog Pazara, koja sama u iznajmljenoj kućici u naselju Lug, sa skromnom socijalom od koje ne može da sastavi ni za hleb i kiriju, izdržava četvoro male dece, podstakla je, posle teksta u "Vestima", nekoliko naših čitalaca da joj pomognu.
Decembarska stipendija od 50 evra naše koleginice M. E. iz Frankfurta stigla je za mladog Bojana Mijatovića (19) iz Novog Grada, kao podstrek za nastavak njegovog školovanja u Beogradu, i kao uvek odmah je prosleđena u njegove ruke. Bojan ukazano poverenje opravdava izuzetnim uspehom na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje i upisom u drugu godinu bez ijednog zaostalog ispita.
– Nova predavanja dočekao sam spreman i zadovoljan nakon kraćeg boravka kući kod mame. Pored fakulteta, igram fudbal, a često i sudim na utakmicama. To mi je glavna preokupacija i zbog toga sam srećan što studiram i radim ono što volim. Stipendija iz Frankfurta mi je poseban motiv da nastavim sa učenjem, na čemu se zahvaljujem do neba. Mojoj dobrotvorki, kao i uvek, želim svu sreću. Teško je i zahvaliti se na pravi način nekome ko, evo, već treću godinu zaredom bez prestanka šalje stipendiju svakog meseca. To znači i više od novca, koji je materijalna stavka – rekao je mladi Bojan Mijatović, koga život nije maz..
Na kućnu adresu porodice Stevanović iz Torde u opštini Žitište, proteklih dana stiga je i pomoć Andrijane Ostojić iz Sidneja od 200 australijskih dolara, donevši veliku i iskrenu radost pred praznike. O ovom plemenitom gestu naše čitateljke sa drugog kraja sveta, naše novinare je obavestila Ivana Jovanović, poželevši da se i javno od srca zahvali.
– U ovo doba korone kada je svima i svuda teško, odvojiti za drugoga, čak nekoga koga i ne poznajete, mogu samo istinski dobri i humani ljudi. Nas nesrećnika je zaista mnogo i pomoć je zaista svima potrebna. Zato ovakvi gestovi vraćaju veru u ljude, jer dele sa nama našu sreću, tugu. Prosto, odvoje vreme da pročitaju sve te tužne sudbine o kojima pišete i daruju koliko mogu za nečiji osmeh, dece i odraslih, a to je za svaku pohvalu i divljenje. Veliko i od srca hvala divnoj Andrijani Ostojić što je mislila na nas i uputila nam svoju pomoć, koja nam mnogo znači, posebno sada u zimskim mesecima kada se do posla teško dolazi, a samim tim i prebi..
Od prethodne posete reportera "Vesti" Vuki Barbu (38) iz Mramorka, samohranoj majci troje mališana, blizanaca Davora i Dijane (8), kao i malog Save (2), obolelog od tumora na mozgu, nije se skoro ništa promenilo.
Kada se u junu 2017. godine prvi put porodila u svojoj 60. godini (nakon petog pokušaja vantelesne oplodnje) za Novopazarku Atifu Ljajić (62) čulo se u celom svetu. Svi su joj tada čestitali na upornosti, hrabrosti i neverovatnoj želji da se, makar i u poznim godinama, ostvari kao majka. Posećivali su je mnogi i obećavali pomoć, ali su joj samo retki stvarno pomogli.
Naš nedavni poziv čitaocima „Vesti“ da pomognu Mihriji Murić, samohranoj majci iz zabitog sela Stup u opštini Rožaje, koja u planinskom bespuću jedva prehranjuje sinove Ernesa i Enesa, brzo je urodio plodom.
Humanitarcu i našem saradniku Hidu Muratoviću odmah se iz Minhena javio Bajro Škrijelj, poreklom s Peštera, koji mu je ekspresno poslao 100 evra s molbom da ih nekako prosledi Mihriji, a po mogućstvu i da joj iz Novog Pazara pošalje brašno i druge namirnice.
Zahvaljujući otvaranju crnogorske granice i za građane Srbije, našli smo način da Mihriji uručimo donaciju, skromnu, ali za nju i njene sinove od velikog značaja.
– Dobili su i paket najosnovnijih namirnica. Više se nije moglo prebaciti preko granice. Brašno će kupiti u Rožajama, a čim se za to stvore uslovi (za sada se bez negativnog teksta na koronu ne može u Crnu Goru), Mihriju i njene sinove, inače dugogodišnje štićenike Humanitarnog mosta „Vesti“, posetićemo u njihovom selu – kaže Muratović i dodaje:
– Nadam se da će na..
Naša verna čitateljka, penzionerka Ksenija Naumović iz Ciriha dobro zna da je porodicama u Srbiji, gde ima više od dvoje dece, najčešće to jedini blagoslov i bogatstvo, jer im mnogo toga drugog nedostaje i uvek se trudi da njima prvo priskoči u pomoć.
Hteo to neko da prizna ili ne, ali kada se pomene list „Vesti“ i rubirka Humanitarni most, gotovo da se po automatizmu podrazumeva i humanost naših ljudi u svetu koji godinama nesebično pomažu bolesnima, siromašnima, starima i ostavljenima u domovini. U ovom slučaju, ne zaboravljaju samohranog oca Bogdana Lukovića iz ivanjičkog naselja Crnjevo.
On se, uprkos teškoj bolesti lavovski bori da na put izvede svoju devetogodišnju ćerkicu Kristinu. Nakon što ih je napustila Bogdanova supruga, ćerki je postao i otac i majka.
Podsećanja radi, nekad dobrom radniku i suprugu i još boljem ocu sve je krenulo nizbrdo onda kada su mu lekari saopštili da boluje od multiple skleroze. Potom je iz ko zna kojih razloga porodicu napustila Bogdanova supruga i Kristinina majka, a Bogdan se dovijao kako je znao i umeo da svojoj ćerkici obezbedi koliko-toliko pristojno detinjstvo. Kako kažu Bogdanove komšije koje imaju mnogo poštovanja prema samohranom ocu, prolazilo je i po nekoliko dana, a da Bogdan nije i..
Mada je već dugo štićenik Humanitarnog mosta „Vesti“, prvu donaciju u ovoj godini Dušimir Vuksanović (82), jedini žitelj zabite Pačevine podno Golije, dobio je tek ovih dana. Stigla je iz daleka, od anonimne familije iz Sidneja, koja je ovom bolesnom i usamljenom starcu poslala 500 australijskih dolara.
Pošto je Pačevina praktično odsečena od sveta i do nje se može samo pešice, traktorom ili terenskim vozilom, u uručivanju donacije našem reporteru mnogo je pomogla Milka Đoković. Dušimirova komšinica, iz susednog sela Svilanovo, koja već godinama sa suprugom i drugim žiteljima podgolijskih sela pomaže Dušimiru da, uprkos drugom šlogu koji ga je zadesio pre tri godine i nemaštini koja ga prati već decenijama, preživi u zabitom selu na surovoj planini.
– Zaboravio sam kad sam ovoliko para imao u rukama, za mene je ovo pravo bogatstvo, srećan sam i prijatno iznenađen, beskrajno hvala „Vestima“ i dobrotvorima iz Australije. Hvala i svima koji su mi ranije pomagali, dobri ljudi su mi nekoli..
Naš čitalac O. V. iz Sidneja, šaljući svakog meseca stipendiju za učenike orahovačke Gimnazije, ali i đaku pešaku iz Đonlija, ne samo da pomaže školovanje, već njihovim namučenim porodicama donosi ogromno olakšanje od preteške svakodnevice. Posebno kada je reč o Stefanu Pendiću (13) i njegovoj porodici da lakše prežive u planinskom bespuću Golije.