Uoči prenošenja posmrtnih ostataka Slobodana Jovanovića: Ko još od znamenitih Srba počiva u tuđini. Mnogi umetnici, kraljevi, dobrotvori, igrom sudbine i danas su po grobljima širom planete
Kud god kreneš, gde god se okreneš, u dalekom belom svetu počivaju naši. Kraljevi i knezovi. Velikani nauke i umetnosti. Dobrotvori. Srpske vojvode. Nezasluženo i nepravedno humke im prekrila trava i zaborav. Neki su, istina, želeli da im tuđina bude sudbina. Neki su vapili da ih vrate u Srbiju. Ali rod, raspet, utučen i izgubljen u vremenu, nije imao vremena. Ni sluha, strahujući, valjda, i od njihovih kostiju.
Zapisao je ovo, gotovo pred smrt, veliki vladika Nikolaj Velimirović, i sam izgnanik u taj daleki, beli svet. Njemu je želja ispunjena – da počiva u svom Leliću kod Valjeva. Početkom devedesetih vraćen je u otadžbinu. U svoj zavičaj. U malenu crkvu, zadužbinu.
Za nekoliko dana, u Srbiju će, iz Engleske, biti vraćeni posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića, nekadašnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije. Ekshumiran je, proteklog četvrtka u zoru, na londonskom groblju Kensal grin. U tajnosti. Počivao je tamo pune 53 godine.
Šta je sa grobovima onih koje, uoči svog sudnjeg dana, nije zaboravio veliki vladika Nikolaj? Novosti, u susret najavljenom i utanačenom povratku Slobodana Jovanovića u Beograd, istražuju gde su humke zadužbinara srpskog roda i otadžbine. Svetske nauke i umetnosti. I da li je njihov zavičaj spreman da im se danas oduži, vraćajući ih u Srbiju, koju su voleli. I koje se nisu odricali.
– Naš Mihailo Pupin toliko je voleo svoju zemlju, narod i zavičaj, da bi zaista bilo plemenito da počiva ovde, u svom Banatskom Idvoru – kažu za naš list predstavnici ovog malenog sela u Banatu.
PO VOLJI PISCA
Mi se danas lišavamo jednog groba, koji bi nam bio mio na našoj grudi – opraštao se u Dubrovniku ovim rečima od Milovana Glišića, oca srpskog realizma, upravnik Narodne biblioteke Srbije Jovan Tomić, u jesen 1908. godine. – Ali njegova je volja, kako je govorio, da umre u lepoti drevnog grada. I da ovde bude sahranjen. Srpska vlada, zbog volje pisca, odustala je od toga da mu posmrtni ostaci budu preneti u Beograd. Odlučeno je da se pogreb obavi o državnom trošku u Dubrovniku. Hroničari tog vremena ne pamte da je jedan državnik sahranjen na tako veličanstven način.
Slavni Srbin, koji je svojim pronalascima zadužio planetu, a Srbiju prestižnom reputacijom, počiva u Njujorku. Na groblju Vudlaun, u Bronksu. Večno počivalište obeleženo je skromno. Iznad humke je postavljen samo neobrađen mermerni kamen, na kome su ubeležene tri reči: Majkl Pupin Idvorski. Ispod su dodate godina rođenja i godina smrti (1858-1985).
Uz Pupinov grob, na parceli prilično udaljenoj od prilaza, sahranjena je i njegova supruga Katarina Sara Pupin, rođena Džekson. Iza je kamena klupa. Na nju je uklesano – Pupin. Desno su sahranjeni Mihailova i Sarina kći Varvara i zet Smit, njujorški advokat. Ovi grobovi ničim nisu obeleženi, ali su podaci o tome ko ovde počiva ubeleženi u grobljanskom planu. Navodno, nije imao ko da plati spomenike jer Varvara i Smit nisu imali naslednike.
A kada je, povodom 125. godišnjice od rođenja Mihaila Pupina, jugoslovenska delegacija doputovala u Njujork da se pokloni senima velikog naučnika, zatekla je grobove prilično zapuštene, zarasle u travu. Bila je ovo prilika da im se vrati, barem, izgled dostojan gorostasa svetske nauke iz našeg Banata. Delegacija je zabeležila: čudo je za nas bilo što nadležni u Bronksu nisu znali zapravo ko tu počiva. Predsednik Upravnog saveta mesta mislio je da tu počiva neki Poljak.
Gde je grob Pupina, do tada se nije znalo i u našoj dijaspori. Od tada, Mihailo Pupin nije tako sam. Nema dana da neko ne svrati na njegov grob, ostavi cvet. Ili sveću.
U međuvremenu priče o slavnom Srbinu oživele su i u njegovom zavičaju. Posebno ovih dana, Pupinovi Banaćani ponovo razmišljaju da mu posmrtne ostatke vrate iz Amerike. I sahrane u rodnom Idvoru.
Dušan Belić podsetio nas je na Pupinove dolaske u Idvor. Poslednji, u leto 1886. godine, kada je nakratko video i majku.
– Posle njene smrti dao je sebi zavet da će njenu dobrotu ovekovečiti najbolje što može. Odužio joj se tako što je 1913. godine od Srpske akademije nauka zatražio da ustanovi Pupinovu zadužbinu za školovanje siromašne dece Srbije. Rekao je da je takav i sam bio kada je krenuo na školovanje, uz majčine reči: Idi, sine, u svet i uči, da ne budeš slep kod očiju.
Nije samo humka velikog Mihaila Pupina dugo bila usamljena i zaboravljena. Još potresniju sudbinu ima grob Vojvođanke Mileve Marić Ajnštajn, za koju se sve više smatra da je upravo ona svom suprugu Albertu Ajnštajnu dala mnoge genijalne ideje za otkriće teorije relativiteta, koja mu je donela svetsku slavu i Nobelovu nagradu 1921. godine.
I dok je svet raspravljao koliki je bio njen doprinos ovom naučnom podvigu, Srbi u
Švajcarskoj, gde Mileva Marić Ajnštajn počiva mimo svoje volje, tragali su za njenim grobom. Slikar srpskog porekla iz Sent Galena, Petar Stojanović, posle mnogo truda, uspeo je da pronađe u Cirihu, pre sedam godina njen grob. Tada je, zahvaljujući Petru, Milevi dat i prvi parastos.
– Grob sam pronašao slučajno – rekao je tada Stojanović. – Jedan katolički fratar kazao mi je da je Hajnc Ajnštajn, najstariji sin Mileve i Alberta, još 1973. godine prestao da plaća grobno mesto. Dva meseca sam uz pomoć upravnika groblja Northajm tragao za parcelom broj 9357. Tako smo je pronašli. Humka je bila zarasla u travu. I nestala sa zemlje.
Vojislava Lacković, istražujući život Mileve Ajnštajn, zabeležila je:
– Poslednjeg dana, pred odlazak na večni počinak, Mileva je bila potpuno svesna. Sa svima je razgovarala. Raspitivala se o zdravlju prijatelja. Smešila se sinu, koji se nadao njenom oporavku. Od njega je tražila vodu. Hranu. Pred sinovljev dolazak u posetu, uvek je zamolila da je očešljaju. Razmišljala je i naglas govorila o povratku kući. U Vojvodinu.
Među znamenitim Srbima koji počivaju u tuđini nalazi se i poznata srpska i evropska slikarka Milena Pavlović Barili, rođena u Požarevcu. Umrla je u Njujorku 1947. godine, a sahranjena u Rimu, po pravoslavnim običajima. Humka je na rimskom groblju za strance, Testačo.
Milenina majka Danica Pavlović Barili i njen muž Robert Tomas Astor Gostin, američki oficir avijacije, imali su najpre želju da njihova Milena počiva u Požarevcu. Ali tadašnje komunističke vlasti u Beogradu nisu imale sluha za tu želju.
Tačku na nepravdu, koja je, pre gotovo šest i po decenija naneta ovoj porodici, stavila je upravo majka Danica. Odlučila je, posle mučnog, a bezuspešnog pokušaja da posmrtne ostatke kćerke sahrani u Požarevcu, da Milena bude sahranjena u Rimu, gde joj je živeo i otac. A Danica, kada je bilo sigurno da joj se bliži kraj, testamentom je (1957. godine), zaveštala da njeno večno počivalište bude uz njeno dete.
Otputovala je u Italiju i koju godinu, potom, pridružila se, u nebeskom miru, kćerki i suprugu.
